Прочитај ми чланак

Ђорђе Вукадиновић: Жаба по жаба, потпис

0

(Политика)

vukadinovicCBПоштено говорећи, ова жаба се кува већ дуго и одавно. Али то ни најмање не аболира од одговорности ове садашње извршиоце у лику актуелне власти

„Ако нешто изгледа као патка, хода као патка, лети као патка, кваче као патка и плива као патка – вероватно је у питању патка”, гласи једна поучна (наводно, англосаксонска) пословица. Елем, ако нешто изгледа као де факто признање независности Косова, ако већина објективних посматрача са истока и запада мисли да је то де факто признање независности Косова – а, заправо, већ и „де јуре” – онда је то највероватније заиста то.

Ако десет пута седнете да преговарате са лицем са ваше и Интерполове потернице, и особом коју је не било ко, већ ауторитативни истражитељ Савета Европе Дик Марти осумњичио као одговорну у ланцу трговине органима, и са њим парафирате, односно потпишете споразум – онда то значи да сте га признали и прихватили као легитимног саговорника, као што сте признали и институцију којој је он на челу.

Ако најмање неколико месеци преко контролисаних медија припремате јавност да је споразум са Приштином неизбежан и да је добијање датума за почетак преговора са ЕУ апсолутни државни приоритет, онда ћете на крају вероватно имати споразум, можда и датум, али ћете остати без онога што сте имали пре почетка преговора и због чега су са вама уопште и преговарали.

Ако се десет дана пренемажете и грчите да бисте смогли снаге да одбијете понуду за коју сте и сами рекли да је „ништа” или „мање ни од чега”, онда је јасно да се спремате да сместа прихватите и као велику победу представите чим вам понуде „нешто” – па макар то биле и мршаве гаранције НАТО-а да косовске оружане формације неће ићи на север и Тачијево обећање да ће поштовати (полу)аутономијицу за те четири српске општине над којима до сада није имао никакву власт.

Ако неко од највиших државних функционера, тачније, премијер Дачић, за кратко време најмање неколико пута каже како је „лаж да је Косово у Србији” и да смо ми ту „лаж ставили у Устав”, то јест, ако ниподаштавате сопствени Устав и законе, разумљиво је да ће вам на крају меродавни постати закони и устав „републике Косово”.

Поштено говорећи, ова жаба се кува већ дуго и одавно. Али то ни најмање не аболира од одговорности ове садашње извршиоце у лику актуелне српске власти.

Важан део тог кувања јесу медији и такозвана културна елита која годинама ствара атмосферу како је „Косово одавно изгубљено” (једино што се споре око тога да ли га је изгубио Тадић или Милошевић, Коштуница или Тито, а можда и краљ Александар), да је то можда и боље – јер „шта бисмо радили са два милиона Албанаца” – и да је сада најважније „окренути се будућности” и бољем животу наше деце. (Као да се подразумева како ће нам окретање и одустајање од Косова обезбедити да живимо боље и богатије.)

Део тог кувања јесте и интензивна кампања против Српске православне цркве, са циљем да се она или ућутка у свом ставу према споразуму и фактичком гурању севера Косова и Метохије у уставни систем Тачијеве државе – или да се барем утиша и компромитује тако да тај њен критички став буде што блажи и неделотворнији . Као и разједињени „патриотски фронт” и традиционално „необавештени” ДСС чији су ме поједини  високи функционери буквално дан пред „историјско да” убеђивали како „нема шансе да се потпише”, како ониимају „чврст договор са СНС-ом” и како су све ове бриселске рунде само фолирање власти ради добијања на времену. (А, уосталом, „неће то дозволити Тома, неће дозволити Руси” итд.) А да не говоримо о ДС-у, који из безброј разлога не жели и не сме да се успротиви споразуму, него се инфантилно инати и игра игрице говорећи да ће они подржати споразум, али нека власт најпре јавно каже да је признала косовску независност?! Власт која има такву опозицију не мора бринути за свој опстанак.

Претходну колумну на овом месту завршио сам следећим речима: Оно што ме у овом тренутку највише брине јесте то што је била потребна тако велика и тако тешка артиљерија за једно тако мало и тако немушто ,,не“.

Али боље је свакако чак и такво немушто ,,не“, од ,,јуначке“ капитулације.