Прочитај ми чланак

Вулетић: Вучић ће јести сендвиче у затворској кантини

0

Овој држави се десио Беливук, онолико исто колико јој се десио Аркан, својевремено. Онолико исто колико јој се десио командант Марко Вучковић. Онолико исто колико се десио исти онај који је палио бакље у ђеновљанским ложама (Иван Богданов - прим.аут.) и у крајњој линији исти онај који се одазивао као Сале Мутави. Дакле, све су то државни намештеници, који су се по потреби појављивали у једном од наша два највећа клуба. Беливук је човек који, прво, није навијач Партизана, он је навијач Рада који је, као што знамо, касније преко групе Салета Мутавог "Јањичари", формирао, после његове смрти, своју групу "Принципи", али све је то помно пратио и све је то координирао човек одређен од државе да координира тај догађај - каже у интервјуу за Директно.рс, проф. Владимир Вулетић, председник покрета "Црно на бело" и некадашњи потпредседник ФК Партизан и ексклузивно најавио да ће се кандидовати за председника Србије.

Казали сте да су тренутна дешавања у Партизановој спортској породици резултат Вучићевог предизборног маркетинга. На чему базирате такве тврдње?

FOTO: Printscreen

– Након што је девет година радио на уништавању Партизана, његовог целокупног спортског друштва, Александар Вучић је приметио какво је нерасположење, бес набујао у редовима Партизанових навијача и да тај бес прети да ескалира у овој години, баш предизборној години. Као што то сваки диктатор углавном уме да процени, на основу једне латинске пословице да „добри овчари стижу овце, а не гуле им кожу“, он је донео одлуку да ове године направи један заокрет. Свог члана Главног одбора, Остоју Мијаиловића, човека познатог по томе што је био спреман да седи на седници Главног одбора у моменту када му клуб којим председава игра финале АБА лиге против Црвене звезде, а дочекује то да му председник говори „Остоја, иди на утакмицу, Остоја!“, добио је помиловање по својој колмованој косици и након тога добио прилику да позове у клуб Жељка Обрадовића, великог тренера.

Свако онај ко мисли да је Остоја Мијаиловић сам донео ту одлуку и да је сам помислио да може да доведе Жељка Обрадовића у Партизан, а прошле године није имао ни за сендвич, је веома наиван. Ви сте видели Александра Вучића да је непосредно након што је Жељко Обрадовић дошао у клуб, одмах пожелео Партизану да освоји кров Европе. То је потпуно јасно какве су ингеренције и какве су жеље у питању. Али оно што мене брине у свему овоме јесте чињеница да је онда реч о само добро изрежираном и врло добро смишљеном комаду са певањем и плакањем, јер тамо где се буде певало ове године, а певаће се у хали на свим фронтовима, тамо на другој страни ће се плакати. На тој другој страни лежи фудбалски клуб, унакажен, уништаван, згажен и у доброј мери данас у најгорем статусу и стању од свог настанка, са дугом преко 30 милиона евра. Тај клуб ове године је четврту годину заредом без титуле, другу годину заредом без иједног јединог трофеја, тај клуб ни ове године неће узети титулу. У време Александра Вучића донета је одлука да се у предизборној години мало Остоја помилује по колмованој коси, а да се исто толико слугерањски Вучелић награди, у суштини, само оставком у фотељи, јер ту фотељу никада није завредео, у ту фотељу га је неко други поставио.

тДакле, имајући то у виду, Партизан ће у фудбалу, онога момента када је Жељко Обрадовић ушао у кошаркашки клуб, добити улогу, ове године, једног спаринг партнера, који ће можда до краја спаринговати са Звездом, али свакако неће бити првак. Такав Партизан идућу годину тешко да може да преживи, пре свега финансијски, јер у Лиги конференција се добија негде до 4.000.000, од Лиге Европе 8, а од Лиге шампиона само у старту 20. Дакле, да Александар Вучић дозволи Звезди да трећу годину заредом не игра Лигу шампиона, то заиста не могу да платим да ће бити појмљиво. Ето, дакле, дубоко сматрам да уколико ФК Партизан и ако му буде намењена улога новог вицешампиона, пети пут заредом, у том случају не очекујте ништа добро ни за СД Партизан које лежи на леђима фудбалског клуба као најпрофитабилнијег.

За то време, наравно, дешава се једна ствар која се мени као партизановцу не допада. Наши навијачи су почели да се понашају као навијачи из блата, којима је одједном пружена рука да мало изађу из тог блата, али у суштини нису изашли из њега, него су само мало посути водом, али у том блату се и даље ваљају, у које их је гурнуо овај набусити режим. Па тако наши навијачи, пуни неке среће, препуни славодобитничког неког духа, потпуно неоправданог, па чак и неке врсте реторзивног понашања, се сада наслађују на оваквим појачањима која стижу у Партизан, која су милионима скупа. Шест милиона евра је потрошено ове године само на појачања, ја се питам одакле тај новац. Нико се код партизановаца то не пита. Они ћуте, а неки од њих, кажем славодобитно, говоре „Дошло је наших пет минута“. Видите, ја сам противник смењивања по пет минута онда када то власти одговара. Спорт мора да буде потпуно независан.

Да ли у Партизану постоји ико ко би се успротивио политици тренутног руководства? Какво је већинско расположење присталица и симпатизера клуба?

– Партизан је данас уморан, слугерањски окупирани клуб, који подсећа на Недићеву Србију 1941. године. Можда Вучелић мисли да је он „српска мајка“, ђенерал Милан Недић који спашава што се спасти може, али оно што вам ја могу рећи, њему је намењена једна квислиншка улога, на коју у Партизану данас сви ћуте. Мени је посебно жао што у Партизану данас ћуте они који су аминовали тај исти долазак овог руководства. Пре свега, легенда Партизана Иван Ћурковић, затим Жарко Зечевић, па и Љубиша Тумбаковић… То су људи који данас, очигледно, подржавају овакво тоњење Партизана. Да ли је то само зато што свако од њих има понеки ситношићарџијски интерес или не, ја то не знам, али чињеница је да данас сви партизановци ћуте.

Ја са жаљењем констатујем да сам ја био једини који је био спреман да иступи, да изађе и да каже, да је у потпуности оно што се дешава данас у Партизану последица једног конформизма и спремности да се у том конформизму опстаје и живи. Све док имамо ситуацију, верујте, да су нам наши интереси пречи од општих, да имамо ситуацију у којој, једноставно, Партизан, као институција, није способан као и све институције које су уништене и урушене у Србији, да функционише самостално, јер се чак и доказани спортисти плаше, до тада у Партизану тешко да ће бити људи који су достојни тога дигнитета и такве улоге. Има их, али у моменту њихови професионални и ја бих рекао циљни погледи нису тренутно везани за Партизан. Партизан је данас, нажалост, Остоја Мијаиловић и Милорад Вучелић. То су данас репрезенти Партизана. Остоја Мијаиловић који говори „сечу ножом“ и Милорад Вучелић који је више Срба унесрећио неголи Голи оток.

Кога видите као компетентног и са довољно професионалног и моралног интегритета да може да препороди Партизан после деветогодишњег урушавања?

– Напоменуо сам да има партизановаца који би сигурно желели да помогну Партизану. Сигуран сам да таквих људи има и у свету привреде, у свету спорта, наравно. Међутим, данас би сви они који би помогли Партизану, истог секунда од стране овога режима добили би неку врсту жутих трака, да носе на десном рамену. Данас бити партизановац је у суштини бити Јевреј из гета, јер на тај начин се данас обраћају према Партизану из власти. На тај начин овај режим третира овај клуб и на тај начин смо ми у ситуацији којој јесмо.

Окупација и тиха предвиђена смрт у фабрици смрти. Партизан данас живи Јасеновац. У том Јасеновцу, ипак, поред свих Лубурића, поред свих Шакића, има људи спремних да изврше пробој тог јасеновачког логора у којем живи Партизан. Један од њих је у Словенији и зове се Саво Милошевић. Један од њих је овде међу нама, зове се Душко Вујошевић. Један од њих је у Русији, зове се Марко Николић. Један од њих је Драган Ћирић, то су велика имена. Волео када бих био у прилици да ослободимо институције и да овим људима проверимо вођење нашег клуба.

Како се Партизану могао десити Беливук?

– Партизану се није десио Беливук. То је поједностављена теорија да се у суштини један државни намештеник нашао у Партизану. Овој држави се десио Беливук, онолико исто колико јој се десио Аркан, својевремено. Онолико исто колико јој се десио командант Марко Вучковић. Онолико исто колико се десио исти онај који је палио бакље у ђеновљанским ложама (Иван Богданов – прим.аут.) и у крајњој линији исти онај који се одазивао као Сале Мутави. Дакле, све су то државни намештеници, који су се по потреби појављивали у једном од наша два највећа клуба. Беливук је човек који прво није навијач Партизана, он је навијач Рада који је, као што знамо, касније преко групе Сала Мутавог „Јањичари“, формирао, после његове смрти, своју групу „Принципи“, али све је то помно пратио и све је то координирао човек одређен од државе да координира тај догађај. Реч је о Новаку Недићу, генералном секретару Владе.

Ако се присетите конференције за штампу 6. марта, одржане од стране председника и министра унутрашњих послова, констатоваћете да је тада председник позвао и професора Вулетића и Недић Новака да дају своје исказе у СБПОК-у. Владимир Вулетић је од тада до данас, четири пута био у СБПОК-у. Увек као грађанин, и излазио као грађанин, што је још важније, а Новак Недић још ниједном није чак ни саслушан. Стичем утисак да је то зато што за разлику од професора Вулетића, Новак Недић, први пут када буде ушао, изаћи ће као оптужен. И то ја гарантујем и то гарантује покрет „Црно на бело“ оног момента када будемо успели да повратимо правну државу. ја сам кроз све ово прошао само зато што нисам желео да дозволим да Партизан буде проглашен криминалним клубом. Дакле, клубом који је јатак криминалцима, ритопечким кољачима и људима који на такав начин се обрачунавају са противницима. А кад боље погледате, Беливук се, уствари, десио Вучићу, јер је, у суштини, Вучић тај који је на крају био угрожен од њега. Порасло дете, осамосталило се и зато је морало да буде затворено.

Шта су, према Вашем мишљењу, узроци општег друштвеног потонућа под актуелним режимом? Где треба тражити излаз?

– Узроке потпуног друштвеног потонућа под овим режимом, можемо тражити само у неколико законитости. Прво, реч је о једном личном режиму. Александар Вучић се понаша као полупросвећени апсолутиста, он чак није ни просвећени апсолутиста. Он, једноставно, Устав, законе и правила понашања тумачи као да су они ту саздани ради њега. Знате, у римском праву постојало је правило за неке од владара, гласило је „Princeps legibus solutus“ (Владара закони не вежу.). Дакле, владар је био иза закона. Видите, Вучић је управо тај владар. Ја сам једном приликом рекао да су у његовом властодржачком портофолију саздана четири владара из Рима, од којих је сваки био изузетно споран и помало луд. Овако мишљење државних институција, поигравање са законом, урушавање парламента, где је Вучић увео 250 посланика од код којих је сваки или готово сваки бесловеснији и ниже вредности од Калигулиног коња којег је Калигула увео у римски Сенат, као сенатора, указује на чињеницу да Вучића апсолутно не занима ништа изузев његов лични режим.

Видите, урушавање институција започело је фактички оног момента када је он почео своју владавину. То је човек који оде у САД и потпише некакав документ, дође у Србију и тај документ који иначе није ни смео да потпише, јер није у његовој надлежности, нама овде продаје некакву његову бојазан и најаву шта ће се догодити. Сад то знамо већ годину дана кад је реч, наравно, о односима са Косовом. Он има премијера који му говори „шефе“, а требало би обрнуто. Ви имате ситуацију да не постоји никаква лична слобода, никаква слобода мишљења, никаква слобода говора, а на све то имамо најаву новог изборног потонућа, нове изборне крађе, нових изборних марифетлука, бугарских и осталих, који ће у доброј мери спречити демонтирање овог система и овог режима. Управо је пут у демонтажи система.

Систем који је постављен је систем који разара ову државу. Уместо једнакости пред законом свих, уместо часних и независних институција, уместо правне државе, у правом смислу те речи, ми имамо један огољени пример режима једнога човека. А пут је, уствари, у коначној демонтажи која није учињена, ја мислим никада, и отклону од идолопоклонства једноме човеку, било ко то да је, и прихватања става да је закон извор милости, а не онај кога тумачи. Да је Устав неповредив, јер као што устава или врана, служи на спречи проток неконтролисане воде, тако Устав служи да спречи преток неконтролисаног вође. дакле, морамо да променимо систем, јер су људи ти који чине систем, али сви ми служимо систему. Пут је у повратку правне државе, једнакости закона за све, мало емпатије међу људима и опште узев, стремљењем ка држави благостања. Мој идеал нису, као што су некима Немачка, Француска, па и Велика Британија, мени су идеал Шведска, Норвешка, Финска… То су за мене системи којима ми треба да тежимо.

Зашто сте сметња Александру Вучићу? Да ли знате нешто што не бисте смели?

– Ја схватам да сам ја само парадигма. Александру Вучићу проблем је свако ко је бољи од њега, а много грађана Србије су бољи од њега. То је човек који лаже на сваком кораку. То је човек који има фрустрације из детињства. Ја сам говорио о томе да он сања десетине непоједених сендвича са његових рођендана на које нико од другара није хтео да му дође. Чврге које је добијао кад је био млад, кад изађе увече у град и када му говоре његови вршњаци „Девојчице, девојчице…“. Оне позиве у 14х обавезе за ручак, када мама Ангелина нареди, а он мора да остави другаре. Све те фрустрације једног несолидног, чак ни ученика, немојте заборавити да је Александар Вучић студирао готово седам година на Правном факултету, са просеком 9,4. А онда се појавио неко ко је завршио Правни факултет за три године, као студент генерације, и са мастером из САД.

То њему није пријатно, јер сам ја у свему бољи од Александра Вучића и извор проблема Александру Вучићу, а ја ћу сада рећи који је то – ја планирам да се кандидујем за председника Србије. И ово данас говорим као ексклузиву за ваш сајт, који јако ценим и нигде ово нисам изрекао као председник покрета „Црно на бело“, али будући лидер платформе и листе групе грађана која ће се звати „Уставобранитељи“, ја ћу се кандидовати за председника Србије, јер сам у свему бољи од Александра Вучића – паметнији сам од њега, мудрији, сложенији, владам собом, поштујем законе, поштујем Устав, не газим институције, не унижавам и не уништавам своје грађане и не мрзим Србију као што је он мрзи… Волим Србију са свим њеним грађанима, за разлику од њега који Србију воли онолико колико довезе аутобуса и изнесе сендвича. Вучић је први пут када је видео да је направио велику грешку чињеницом да је оправдавајући и спашавајући редова Рајана у лику и делу Милорада Вучелића и Милоша Вазуре, најодговорнијих лица у Партизану за групу Беливук, јер су они одговорна лица по Статуту, одлучио да гази једног слободоумног професора универзитета који се усудио да каже први у Србији јавно и то фебруара месеца, молим вас, још у фебруару, да се докази из истраге не смеју јавно приказивати на ТВ екранима.

Дакле, чега се Александар Вучић плаши, не онога што ја знам о њему, него онога што знам, јер знам много више, јер сам много образованији од њега, јер сам много боље решење за Србију, које има намеру, да ако буде изабрано, омогући прво повратак правне државе у свом мандату и одмах расписивање апсолутно редовних, поштених, часних избора на свим нивоима и више се неће кандидовати за место председника Србије. Ја сам онај ко вам сада каже да ми је намера да Србију вратим тамо где припада, на место правне државе. Погрешно је мислити да се од правне државе не једе хлеб – правна држава брашно, јер без тог брашна хлеб не можемо ни да месимо, не можемо ни онај његов паризер да једемо, који је јео на хауби, а убудуће ће моћи да једе паризер, парадајз и мајонез, само у затворској кантини. И он се тога плаши.

Да ли са Вашом новоформираном политичком организацијом излазите на предстојеће изборе или сте за опцију бојкота? Ко су Ваши партнери на политичкој сцени?

– Видите, овде ја имам доста другачије мишљење у односу на већи део становништва, односно, на већи део опозиције. Покрет „Црно на бело“ основан је 1. јуна и сада је у фази грађења инфраструктуре. Ја се нисам определио за прављење одбора, јер сматрам то скупом инвестицијом. Ми се, стицајем околности, не финансирамо ниоткуда. Можда ће звучати невероватно, али ја покрет финансирам сопственим новцем. Нису то велики трошкови, то је један аутомобил који ја возим приватно и плаћамо заједно бензин и одлазимо да се видимо са људима по Србији. Моје мишљење је да Србија, односно, покрет „Црно на бело – за праведну Србију“ треба да сакупи негде око 18.000 људи часних и честитих, спремих да се потуку за одбрану гласа. Дакле, негде око 9.000 бирачких места има у Србији, по два представника „Црно на бело“ спремна да бране изборну вољу – то је наша инфраструктура. Дакле, био сам до сада у Апатину, Лесковцу, Нишу, Трговишту, Ваљеву, Шапцу… Намеравам да обиђем целу Србију, неће ми бити тешко.

Опозиција греши када мисли да су београдски избори једино место на којем ће се супротставити овом слуги окупатора који се налази у Београду и главном окупатору који је окупирао Србију. Молим вас, није само Београд – Србија. Београд јесте велики и важан град, али ако ви одустанете од Србије, ако унапред кажете да је битка за Београд ваша кључна битка, ви ћете изгубити Србију одмах, али сте тиме изгубили и Београд. Шта је овде битно? Опција бојкота, изнећу мишљење које верујем да не дели нико осим мене, али мислим да сам у праву, избори 2022. године, су од три – два редовни. Председнички и градски су редовни. Једини избори који су ванредни су избори за државни парламент. Већина странака које су прошли пут бојкотовале изборе, а тврде да је бојкот тај, односно, непостојање опозиције у скупштини разлог за ванредне парламентарне изборе, ја мислим да то није тачно. Ја мислим да Александра Вучића уопште не интересује, нити се потреса због 250 коња, Калигулиних коња којих има у Скупштини. Он је пресрећан оваквом скупштином. Њему Гордана Чомић излази и саопштава да је стање у скупштини никад боље.

Ја мислим да Александар Вучић ради нешто друго. Не планира он 2022. он планира 2026. Он је довео ситуацију, први пут у Србији, да имамо зачетак или ембрионални статус свих избора у једном изборном циклусу. Дакле, он који воли да буде Александар Вучић на плакату за председника, исто онолико колико и на плакату за саветника месне заједнице, тежи да 2026. фактички има опет све изборе у једном дану. Да поново се појави као Александар Вучић, јер он зна да странка коју предводи са свих својих 700.000 чланова, нема шта да тражи, ни на једним изборима, ако нема њега. То је један такав надувени мехур од сапунице који пуца по свим деловима, а он се пресамитио, како год може, да тај балон не пукне, балон крви. Покушава да, јер игра у доброј мери и има преглед игре који је далекосежан, он размишља о 2026. а не о 2022. Ви ћете рећи да он има петогодишњи мандат за председника. Немојте ни сумњати у то да ће он бити спреман да се одрекне те једне године уколико буде проценио, шта ће се решавати тада. Моје мишљење је да њега ништа није узбудило, ни странци, ни европосланици… Сви њега тапшу по рамену, само зато што треба да им испоручи главни пакет.

А што се тиче бојкота, ми бојкот никада не бисмо имали. Ми смо имали ситуацију, рецимо, да се све странке окупе у Дому омладине и најгласноговорнији лидер једног покрета против изласка на изборе на тој седници, на том скупу, на крају изађе на изборе полакомљен понудом од 3%. Тада већ није било бојкота, али ово вам сада могу рећи покрет „Црно на бело“ неће излазити ни са једном странком на изборе. Покрет „Црно на бело“ ће покушати да у оквиру Праведне Србије што је и његов назив, формулише платформу која ће се звати „Уставобранитељи“. Та платформа окупљаће покрете, грађанске покрете, спремне да се за правну државу и Устав боримо као есенцијалну и насушну потребу. Чак сам размишљао о томе да нашу листу назовемо „Свици“, да осветлимо Србију. То не значи да не подржавам, наравно, сваку опозициону делатност, и свакој ћу бити подршка и потпора и сигурно ће политика покрета „Црно на бело – за праведну Србију“ бити таква да, као што је то рекао један лидер странке – господин Ђилас, заједнички наступ није само наступ на изборима, заједнички наступ је и да се не нападамо између себе, да заједно формулишемо одборе који ће бранити изборе и изборну вољу. Ја вас подсећам, у Србији су два пута биле улице, али оба пута након оловке. Улица која брани изборну вољу, то је једина улица која може да победи.

Да ли страхујете за своју безбедност након недавног напада на стадиону Партизана?

– Ја сам у животу, у последњих пет година, прошао кроз разна безбедносно изазовна искуства и искушења. Ово није ни први, а сигуран сам да неће бити ни последњи. Ја могу само да вам кажем, једини инспиратор и једини сутра одговорни за било шта што се мени буде догодило, биће човек који иде од ТВ екрана до ТВ екрана, од ТВ студија до ТВ студија, и говори о дебелом педофилу са Правног факултета, а да апсолутно никад није постојао ниједан случај о томе, ниједна пријава на ту тему, ниједна жртва, нико никад. Човек који то говори он је мој нападач – Александар Вучић, а ови који су само извршиоци, то су људи ниског интелекта, а високе жеље за новцем. У сваком случају, како то каже Његош, свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека.

Да ли сматрате да су спортисти довољно друштвено освешћени да могу покренути нека позитивна дешавања?

– Морам рећи да су спортисти моје велико разочарање. Ово говорим не само о спортистима на глобалном нивоу, дакле, на државном нивом и на нивоу проблема који има Србија. Ово говорим, донекле, и као бивши функционер Партизана који је упутио јавни позив легендама Партизана и онима који се тако осећају, да заједничким снагама укажемо на проблеме у Партизану, укажемо на овакву управу која слугерањски служи да буде спаринг партнер Звезди и да, на неки начин, постане клуб који живи у време Хитлера, а није Херта из Берлина. Дакле, ниједан једини Партизанов фудбалер, кошаркаш, ватерполиста, рукометаш, одбојкаш, није се огласио нити пружио подршку том апелу. Можда то нешто говорио и о мени, можда ја не радим праву ствар, али можда нешто више говори о њиховом страху, њиховом конформизму, на куб конформизму и спремности да се своје привилегије и ситни бенефити задрже и користе.

Ако ми имамо ситуацију да вам највећи тенисер у историји света, седи на Вулиновом канабету, ако имате ситуацију да кошаркашице на челу са слугерањским председником Олимпијског комитета и још више слугерањским потпредседником Олимпијског комитета, говори како је Александар Вучић њихов највећи навијач, па занте шта, о каквој ви онда друштвеној самосвести, једној врсти дигнитета, професионалног интегритета и било чему говорите? Да не буде, молим вас, да ја ово говорим само спортистима, ја исто мислим и о нама – професорима универзитета и универзитету у целини. Универзитет никада није био овако срамотно понизан и потчињен, никада у својој историји. Студентима на универзитету једини штрајк је осми испитни рок и мало већа грамажа шницле у студентској мензи, а професорима чак ни то. Професори су задовољни својим примањима, својим кабинетима који се, иначе, распадају, јер у њих није улагано дужи временски период…

Једноставно, да живе животом уснулог и учмалог кита, који лежи на дну океана и само једе планктоне у том мраку дна. Али да као делфин покуша да изрони на површину, да види сунца, то ни спортисти, ни универзитетски радници, за сада нису спремни. Има их међу неким мојим колегама,свака им част на томе, ја сам један од њих, али једна ласта не чини пролеће. Морају се ослободити људи страха и морају престати са тим конформизмом. Смрт долази по свакога од нас. А време је када стигне да се осмехнемо и кажемо радили смо то и то у животу – закључио је професор Вулетић.