ВУКАДИНОВИЋ: Опозициона доследност – или пропуштена шанса?

0

Недавна седница Скупштине Србије посвећена Косову и Метохији разоткрила је готово све слабости, дилеме, недоумице и пометњу која у нашем политичком животу (укључујући ту и власт и опозицију), па и у читавој српској јавности постоји поводом ове теме. А поменута седница не само да те дилеме није отклонила него је умногоме чак и увећала конфузију која по том питању влада.

Наиме, не само да је и после ове седнице, упркос вишесатном Вучићевом експозеу и његовим потоњим монолозима, остало је – барем формално – нејасно шта по овом најважнијем државном питању мисли власт, него није више јасно ни шта о Косову заиста мисли и за шта се залаже и највећи део овдашње опозиције.

Што се Вучића тиче, пажљиво посматрање не само његових често конфузних и намерно противречних формулација, него још више његових гестова, мимике и реакција на излагања појединих посланика (а, пре свега, моје маленкости) ипак не оставља простора за сумњу да се дефинитивно спрема на потписивање „правно-обавезујућег споразума“, и само гледа како да тај потез изведе уз што мање политичких губитака. Али управо зато и јесте штета што у скупштинској сали није било макар још неколико (правих) опозиционих посланика да га у живом преносу по том питању истерају на чистац.

Наравно да је стање у српској скупштини далеко од регуларног. Наравно да постоји својеврсни „терор већине“ и да ударне песнице и скупштинске „перјанице“ режима сваки тренутак и сваку тему користе само за бесомучне нападе на опозиционе лидере и посланике, били они присутни или одсутни из скупштинске сале. И наравно да је било за очекивати да ће режим (читај, Вучић) када се коначно одлучи да се појави у скупштини са причом о Косову за то бирати термин и агенду која њему највише одговара. Но, то смо знали и онда када смо, као опозициони посланици, а поготово ми са „националног“ и патриотског дела политичког спектра, тражили заказивање такве седнице и најмање десетак пута – што писмено, што усмено – захтевали од председнице скупштине и владе да се седница са таквим дневним редом одржи.

Већ и само то је, по мишењу писца ових редова, морао бити довољан разлог да се одлука о бојкоту (и) ове седнице макар преиспита, или можда мало еластичније протумачи. А поготово је разлог за преиспитивање морала бити важност теме, јер – свиђало нам се то, или не – у Србији и данас од тога нема важнијег и ургентнијег државног питања (што се може закључити већ и на основу озбиљног међународног комешања и дипломатске вреве која се и ових врелих дана поводом и око Косова непрекидно одвија). Коначно, мада не и најважније, била је то прилика да опозициони посланици Александру Вучићу „у лице“ кажу нешто од онога што му замерају и што су му протеклих месеци говорили и поручивали са опозиционих трибина и протеста.

Но, то се није догодило и сада поменуте режимске перјанице са извесним правом могу да сеире како су, ето, Вучићеви опозициони критичари „побегли са мегдана“.

Аргумент опозиције која је изабрала да истраје у бојкоту био је (1) да се стање у скупштини није битно изменило у односу на тренутак када је одлука о бојкоту донета (што је у основи тачно), као и да је (2) након последњег извештаја Европске комисије режим под великим притиском међународних званичника и да ће на овај начин бити принуђен на уступке – што је већ нешто мање сигурно.

У сваком случају, чак и да је ова рачуница била исправна, то јест, чак и да су западни чиниоци заиста озбиљно залегли за то да се се опозицији дају неки уступци (а ја се у то уопште не бих превише кладио), мислим да је неприсуство овој седници, са становишта опозиције ипак био више аутогол, него потврда снаге и принципијелности. (А нешто слично се може рећи и за недолазак на гласање о тзв. „Тијанином закону“, упркос томе што је управо опозиција у скупштини неколико година гурала иницијативу фондације Игора Јурића о доживотној робији без права отпуста за убице и силоватеље деце.)

У суштини, и овде су се – као што то и иначе често бива – мало побркали лончићи, помешали циљеви и средства, узроци и последице. Бојкот скупштине, исто као и опонирање предлозима власти, јесте инструмент политичке борбе за бољу Србију, а не сам себи сврха. Баш као што је и претња евентуалним бојкотом неких наредних избора само средство да се дође до колико-толико равноправних изборних услова – а не циљ по себи.

Не рачунајући оних 15-20 одсто тврдо опозиционо опредељених, који ће за опозицију, тачније, против власти гласати и овако и онако, шира јавност то неће разумети, нити најбоље прихватити. А уколико се не жели вечно вртети око овог процента (и два-три цензуса која тај проценат „тврдих“ опозиционих гласова обезбеђује), опозиција мора наћи начина да нападне оне „неутралне“ или мекше прорежимске бираче. А присуство и јасан критички наступ на седници скупштине посвећеној КиМ управо је био једна од прилика за тако нешто. При чему, то што је та прилика остала углавном пропуштена отвара једну другу и још озбиљнију дилему. Наиме, да ли је део опозиције ту прилику пропустио зато што је бескомпромисно опозицион – или можда зато што на тему КиМ нема шта (јединствено) да каже? Или, можда, зато што се у вези са тим питањем са Вучићем у највећој мери слаже?! Или се, заправо, не слаже, али због незамерања страном фактору нема нарочито велику вољу да то своје неслагање демонстрира баш на косовској тематици?

Шта год да је од овога у питању – а вероватно је неки микс од свега помало – мислим да је, када се све сабере и одзуме, ипак пропуштена шанса да се пред најширим аудиторијем и публиком (РТС, јавни сервис) која веома ретко има прилику да чује истински опозициони глас раскринка и покаже сва погубност, лицемерје, катастрофални учинци и квислиншки потенцијал Вучићеве косовске политике. А велико је питање да ли ће до наредних избора уопште још бити сличне прилике.

Коначно, да кажемо и оно што све време имам на уму, а што до сада нисам рекао. Све и да су разлози опозиционих колега које су решиле да ову косовску дебату пропусте били потпуно чисти и оправдани (а било их је, вероватно, и оваквих и онаквих). И све да то резултира не знам каквим политичким бенефитом и профитом за опозицију у целини. Ипак је срамота – у сваком случају, мене би било срамота – да се у највишој институцији ове земље два дана утврђује и припрема терен за најсрамнији потпис у историји српског народа, а да се у скупштини није чуо ни један једини глас који би ту намеру и ту политику јасно и јавно осудио.

Моја маленкост је, својим критичким иступом, у том погледу дала свој скромни допринос, са надом да ће то, упркос свему и свим намерним шумовима, ипак остати забележено. Ако можда не за неке будуће изборе, а онда свакако за неко будуће покољење.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!