Прочитај ми чланакЗа председника Србије Александра Вучића може се рећи да има минимум два лица - једно за домаћу јавност, друго за међународну и представнике дипломатског кора. И док нас преко медија свакодневно обасипа са причама како је “оштро, отворено и без увијања” сасуо све у фацу представницима других држава, у реалности тај призор изгледа значајно другачије, па тако Вучића виђамо како седи “на хоклици” у Белој кући или у последњем реду (иза бубњара) у Паризу за време прославе победе у Првом светском рату.
Уколико бисмо анализирали дипломатски речник и комуникацију председника Србије, искључиво на основу његових сведочења, закључак би био да се Вучић руководи изреком – “Што на ум, то на друм”.
У прилог томе говори и његова недавна изјава, током гостовања на омиљеној му телевизији Пинк, где је открио како разговара са амбасадором једне од најмоћнијих светских земаља.
“Хоћеш ти да ми одлучујеш где ће да се крећу на територији централне Србије наше јединице, јеси ли ти нормалан бре човече?! Јеси ли ти нормалан бре, да ли си нормалан?! Можете да замислите у каквом сам емоционалном стању био кад сам то говорио амбасадору једне од најмоћнијих земаља света“, рекао је Вучић.
Као што је то био случај и раније, тако и током цитирања овог, најновијег разговора са “тамо неким амбасадором из једне моћне земље”, председник нас је ускратио за информацију о коме је реч, односно из које моћне земље долази поменути дипломата.
Нема сумње да то што је остао недоречен одмах постао повод душебрижницима да истакну како је реч о изјави која је намењена његовим бирачима. Злонамерни су то видели и као његов покушај да се, по ко зна који пут, представи као неустрашиви заштитник српског народа и државни интереса ког амбасадори, ако је веровати прорежимских медијима, желе да елиминишу.
Свој анатгонизам према страним дипломатама Вучић је демонстрирао у више наврата, па је тако својевремено описао како је изгледао његов разговор са једним амбасадором који га је упитао ко ће бити градоначелник Београда.
“Данас више нико не пита ништа и боље да не питају… Један ме питао, пре неки дан, нешто успут, можемо ли да сазнамо ко ће бити градоначелник. Шта те брига ко ће да буде градоначелник”, описао нам је председник како је одбрусио неком тамо амбасадору.
Од проверене тактике да не открива име дипломата и представника других земаља, с којима води жустре разговоре, председник је само једном одступио и тад се испоставило да не говори истину.
Гостујући у новембру 2019. на телевизији Хепи, Вучић је између осталог рекао:
„Шпан, врло способан министар здравља, каже: ’Е, долазим ја у Србију да вам покупим медицинске сестре’. Е нећеш мајци да долазиш овде! Рекао сам му у лице: ’Немој да долазиш бре’.“
Убрзо се огласило Министарство здравља у Немачкој, које је у кратком саопштењу навело да Шпан никада није активно радио на довођењу неговатеља из Србије, да би касније и министар лично негирао да је водио овакав разговор са Вучићем.
“Читам данас о разговорима са њим које никада нисам тако водио. Не са њим и не у тој форми“ рекао Шпан крајем фебруара ове године.
Поменута изјава уједно је и разлог због чега председник радије говори о неименованим амбасадорима којима “сасипа све у лице”, јер без имена човека, нема ни демантија, а самим тим се не доводи у питање ни истинитост онога што је Вучић испричао.
А ако усудимо да сагледамо ширу слику, видећемо да најпоштованији председник у новијој историји, током посете Сједињеним Америчким Државама, у Белој кући, делује као дете које чека да га строги наставник (Трамп) пропита ненаучено градиво. Слика тако тужна, а истовремено и комична, изазвала је чак и подругљиву реакцију његових руских другара, који Србију поштују више него икад захваљујући човеку који се налази на њеном челу.
У питању су исти они другари код којих, кад оде у посету, према речима Марка Ђурића, Вучић чека и по сат и по на пријем. Без да било шта проговори или „саспе у лице“.
Још даље ако одемо, видећемо шефа српске државе како током прославе 100 година од победе у Првом светском рату бива у потпуности скрајнут у последњи ред, злонамерни би рекли – иза бубњара.
„Није то имало везе ни с азбучним редом, не знам како је и ко је поређао, а да правим скандал тамо, сложићете се да није било ни време ни место“, рекао је Вучић новинарима и додао да „сумња шта се тамо десило, али о томе не може да говори јавно“.
Очито да је у поменутим ситуацијама изостало Вучићево чувено “сипање свега у лице”, уколико је оно икада и постојало било где другде, изузев на телевизијама са националним фреквенцијама.
Сумње оних који тврде да Вучић има два лица – једно за странце, а друго за домаћу јавност, можда је најбоље описао историчар Милан Ст. Протић у својој недавној изјави за Нова.рс.
“Пред странцима пези, клечи, клања се, љуби скуте. Тај његов комплекс инфериорности је видљив у односу на велики свет, свеједно да ли је у питању Путин, Си Ђипинг, Трамп, Бајден. Видели сте кад је долазила Ангела Меркел, буквално вам дође да повраћате од оне његове снисходљивости. Према свету он је мањи од маковог зрна зато што зна да не вреди ништа. Он њих види као не знам какве величине и генијалце који просипају мудрост коју год реч да кажу”, описао Протић, додајући да је у Србији потпуно друга прича:
“С друге стране, нама у земљи свакодневно досађује драматичним наступима који трају дуже од сат времена, током којих не каже апослутно ништа”, закључио је он.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 3, 2021
