Прочитај ми чланакШта год да причала, највећи блокадер у Србији је, ипак, власт. Осим институција, већ месец дана држи под блокадом строги центар града односно плато код Скупштине Србије.
Иако власт и прорежимска пропаганда упорно пежоративно називају студенте и грађане који протестују због корупције плаћене људским животима, „блокадерима“, управо је власт та која се може овако назвати, с обзиром на то да најдужа блокада, она испред Скупштине Србије, у народу позната као „Ћациленд 2.0“ траје већ месец дана.
Ћациленд 2.0 настао је проширењем првог Ћациленда из девастираног Пионирског парка на Булевар краља Александра. Од тада, па до данас, шатори су ту, полиција такође, а и становници повремено у већем броју.
Зашто је постављен камп на једном од најпрометнијих делова града, где му место није, званично није познато. Није познато ни ко је евентуално издао дозволу за камп, а није објашњено ни како нико од надлежних органа није реаговао.
Коалиција ћаци и полиција
Зна се да је овај јавни простор постао забрањена зона за све који нису ћаци, као и да у блокади помаже и полиција. Зна се да је осим приступа за „обичне“ грађане, и новинарима забрањено да извештавају из Ћациленда 2.0. И једни и други били су нападани, вербално и физички.
Најтеже је прошао новинар редакције Инсајдер Стефан Миљуш кога је напао јавности још увек непознат човек, иако је снимљен. Једна Београђанка је повређена јер је дувала у вувузелу. Због повреда је завршила у Ургентном центру, а пре тога полиција је привела само њу. У све су се укључили таблоиди који су повређену жену и њену ћерку оркестрирано таргетирали.
Сходно понашању, поједини становници Ћациленда имају репутацију непријатних и агресивних. Међу њима можда има понеки студент, али се могу видети припадници хулиганских група или „лица која се одраније позната полицији“, чланови СНС и запослени у јавном сектору.
Број становника Ћациленда 2.0 варира. Тако се после тродневног окупљања у априлу, број ћација повећао приликом избора владе. Тада је у Скупштину Србије дошао и председник Александар Вучић, коме су скандирали “Ацо, Србине”.
Дан касније, камп је био готово празан, када се десио и омањи пожар.
Утисак је да шатори и мањи број људи који се смењују, служе као стални декор, а да се по потреби довлаче људи блиски Српској напредној странци (СНС).
То је био случај 1. маја када је повећан број шатора, а њихови становници поново довожени из разних места у Србији, да би уз прегласну музику, роштиљ, иће и пиће обележили Празник рада. Био је то уједно први „првомајски уранак“ у центру града, а не у природи, као што је обичај. Тог дана студенти и синдикати су одржали највећи првомајски протест у историји Србије, ако се изузму првомајске параде из доба социјализма.
На другу годишњицу масовних убистава у Основној школи „Владислав Рибникар“, те селима Мало Орашје и Дубона, становници Ћациленда нису били видљиви, нити су на неки пригодан начин обележили ове незапамћене трагедије у Србији, када је живот изгубило 19 људи.
Тоалети као међа
Ограђен редовима покретних тоалета као међом, Ћациленд 2.0 уз помоћ полиције више од 720 сати не дозвољава грађанима да пролазе овим делом града. Нема пролаза за бројне линије градског превоза. Због Ћациленда, Дечанска улица, једна од најфреквентнијих у Београду, а која повезује Теразијски тунел и Булевар краља Александра, је затворена.
Када се грубом рачуницом упореде сати блокада у Београду лако се може закључити да од средине новембра 2024. године, када се почело за ћутањем због преминулих у паду надстрешнице на новосадској железничкој станици, блокадери из Ћациленда су готово два пута више блокирали град.
Подсетимо, када се свакодневним ћутањима у трајању прво од 14, па 15, а од друге половине марта и 16 минута, додају две недеље блокаде РТС, једнодневна на Аутокоманди, блокаде Бранковог моста и Газеле, велики скуп на Славији, прекинути митинг 15. марта, дође се до нешто више од 400 сати, наспрам 720 часова Ћациленд блокаде.
У међувремену је крајем априла предата петиција коју је потписало 25.000 Београђана, а захтев за „враћање узурпираног Пионирског парка Београђанима“ упућен је Комуналној полицији града Београда, МУП-у Србије и Градској управи Београда. Одговора није било. Петицију потписују и родитељи Старог града коју ту живе и где деца иду у школе и долазе у блиски контакт, како наводе родитељи, са сумњивим особама које су неретко агресивне, добацују пролазницима и конзумирају алкохол.
Осим тога ко су ћаци у кампу, ко је то све организовао, непознато је и ко све то плаћа. Није познато ни који је циљ ових блокада, осим малтретирања грађана, показивања ега, или тзв. моћи.
Оно што је јасно без дилеме јесте да институције ни у овом случају не раде свој посао, а да су за то плаћени новцем грађана грађана Србије, који су физички и вербално малтретирани. Докле?
