Прочитај ми чланакУ Вашингтону је одржан дугоочекивани сусрет делегација Београда и Приштине, тј. председника Србије Александра Вучића и премијера тзв. Косова Авдулаха Хотија. И поред чињенице да су преговори одржани уз посредовање САД, које ни по којем основу за то нису овлашћене, већ је једини легални преговарач у решавању овог питања ЕУ и, посредно, Савет безбедности УН, испоставило се да од најављеног “историјског документа” није било ничег. Оно што се јесте десило била је нова Вучићева представа за јавност, а, уз то, и низ катастрофалних потеза по свеукупне међународне интересе Србије.
Пре него се уђе у разматрање садржаја овог документа, треба га најпре правилно дефинисати. Наиме, будући да је реч о документу који ни у једној верзији нема два потписника, већ су их Вучић и Хоти потписали одвојено, овде није реч о уговору. Једини документ који је потписао председник Трамп биле су “захвалнице” Вучићу и Хотију на спремности да сарађују, па се ни САД, наравно, не могу сматрати уговорном страном. Осим тога, чак се и садржај докумената које су Хоти и Вучић потписали разликује у једној, последњој тачки. Као такав, овај документ не може бити ни уговор, ни међународни или било какав други споразум, нема никакву правнообавезујућу снагу, не производи никакве правне последице, нити његово неспровођење повлачи било какве правне санкције. У најбољем случају, потписано се може сматрати “писмом о намерама”, али таквим да има безброј (по Србију негативних) политичких последица.
Foto: Screenshot/YouTube
Оно што се упадљиво примећује макар и летимичним прегледањем документа јесте да су “стране” којима се бави: “Србија (Београд) и Косово (Приштина)”. Другим речима, за разлику од онога што је под покровитељством ЕУ договорено као стандард за документа ових страна (звездица поред назива “Косово” и фуснота о поштовању Резолуције 1244), тога у овом документу нема. На српским правницима је да процене да ли у потписивању овако формулисаног документа има елемената кривичног дела кршења уставног поретка, за шта ће Вучић пре или касније одговарати због издајничког Бриселског споразума из 2013. године.
Иако Вучић, који је и на ове преговоре отишао без било какве платформе или плана одобреног од стране српског парламента, кршећи тиме још једном своја уставна овлашћења, сада покушава да представи овај документ као историјско достигнуће (неки од његових партијских колега чак пишу и о “највећој српској победи још од Првог светског рата”), пре свега у економском погледу, јасно је да су тако баснословна тумачења једноставно лаж. Једина тачка вредна помена у области економије тиче се преузимања обавеза Београда и Приштине да заједно са америчком “У.С. Интернатионал Девелопмент Финанце Цорпоратион” и “ЕXИМ банком” раде на операционализацији неколико инфраструктурних пројеката. Међутим, у споразуму нема ни речи о било каквим роковима, износима могуће финансијске помоћи за ове пројекте или било каквој даљој конкретизацији. У том погледу ово врло лако може остати мртво слово на папиру.
Економски важном ствари може се сматрати и најављено отварање сталне канцеларије ИДФЦ у Београду, што може у будућности олакшати улазак америчког капитала у Србију, као и даља реализација пројекта тзв. Мини-Шенгена, који би требало да олакша проток људи, капитала и роба између Србије, тзв. Косова, Северне Македоније и Албаније. Коначно, важно је и да се тзв. косовски премијер обавезао да ће локалне власти радити на побољшању положаја Српске православне цркве и имплементацији правнообавезујућих одлука у том смеру, што се пре свега односи на случај манастира Високи Дечани, једне од највећих српских светиња, и деценијске узурпације његовог земљишта, као и исказана спремност Вучића и Хотија да се разреше случајеви несталих лица са Косова и Метохије. Видећемо у којој мери ће све ове одлуке бити заиста спроведене, али се свакако могу поздравити.
Међутим, остаје отворено питање да ли све што следи, а на шта се Србија политички обавезала (не и правно), наноси Србији више штете него што јој користи, а још је веће питање да ли је ово био једини пут да се до оваквих договора дође.
Пре свега, обе стране су се обавезале да “диверзификују своје енергетске изворе”. Имајући у виду структуру српског увоза енергената и нашу снажну, готово искључиву повезаност са Русијом у овој области, ова тачка се може разумети једино као захтев Србији да са увоза руске нафте и руског гаса полако прелази на друге, америчке, азербејдзанске или неке треће изворе. Будући да је потпуно нејасно какве везе ова тачка има са “нормализацијом економских односа Београда и Приштине”, остаје отворено питање како ће Русија разумети овако олако исказану спремност српског председника да је замени у овој области.
На сличан начин следећу тачку споразума може да тумачи Кина, будући да се она тиче спречавања и забране уласка на српско тржиште “5Г опреме непроверених произвођача”. Ово се, иако није експлицитно наведено, наравно односи на кинеску компанију Хуаwеи, са којом председник Трамп већ месецима отворено ратује. Остаје нејасно, међутим, из ког разлога Вучић пристаје на овакве делове споразума, поготову ако се има у виду његово донедавно заклињање у челично пријатељство и братство с кинеским председником Си Ђинпингом.
По међународни положај Србије и односе са Кином и Русијом ове две тачке могу имати несагледиве последице будући да су ове две државе тренутно једини гаранти очувања Резолуције 1244, којом се Косово чува у саставу Србије. Овако отворено и надасве непотребно забијање прста у око двема пријатељским земљама може да сведочи само о шарлатанству и кратковидости спољне политике Александра Вучића.
А шта тек рећи за односе са Израелом, који се, парадоксално, уз Приштину може сматрати највећим добитником ових докумената… Покушајте, молим Вас да пронађете логику у овоме на шта је пристао Александар Вучић: Израел и тзв. Косово пристају на међусобно признање (документ који је потписао Хоти), док у исто време Србија (ваљда као награду за овакав потез) пристаје да своју амбасаду пребаци из Тел Авива у Јерусалим. Осим тога, и Београд и Приштина пристају да Хезболах дефинишу као терористичку организацију.
Овако формулисана тачка споразума је једна од најлошијих по Србију у историји међународно-правних докумената на којима стоји потпис наших званичника. Србија је овим двема тачкама озбиљно нарушила односе не само са арапским и муслиманским светом тиме што је Јерусалим признала за престоницу Израела, већ је на то пристала не добивши ништа заузврат. Напротив, подсећам, Израел признаје “Косово”. Са друге стране, катастрофалан Вучићев потез у вези са Хезболахом може као одмазду да повуче нова признања “Косова” од стране неких муслиманских земаља које то још увек нису учиниле, где се пре свега погођеним може наћи Либан, где ова политичка организација активно врши власт. А да не говорим о даљем нарушавању односа са Ираном, Ираком, Сиријом, па чак и Русијом која Хезболах не дефинише тако. Све ово за Србију представља апсолутно непотребно мешање у ствари које немају никакве везе с оним што је био циљ ових преговора – побољшање економских односа између Београда и Приштине.
С тим нема везе ни тачка која се тиче “рада на декриминализацији и хомосексуалности у 69 светских земаља”, па је Вучић ипак и то потписао. Јер, заиста, ко може да поверује да ће нека од ових 69 земаља да повуче, рецимо, одредбе којима се забрањује пропаганда хомосексуализма зато што јој то сугеришу Србија и тзв. Косово? Потпуно непотребно мешање у ствари које се Србије не тичу, а које су само последица тога што је главни посредник у преговорима – специјални Трампов изасланик Ричард Гренел – хомосексуалац.
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 7, 2020
Коначно, можда и најлошија тачка споразума по Србију је она која се тиче лобирања за (от)признања тзв. Косова. С једне стране, Србија се обавезала да годину дана неће водити кампању повлачења признања “Косова”, као што је то био случај у претходне две године, када је то учинило 18 светских земаља, док Приштина може слободно да лобира за признање своје тзв. независности. Једино ограничење биће чланство тзв. Косова у међународним организацијама, које, према споразуму, Приштина неће имати права да захтева такође у наредних годину дана.
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 7, 2020
Све ово су више него спорне тачке јуче потписаног документа. Утисак је, ипак, да је све ово било апсолутно непотребно, те да су у овим преговорима сви победили, осим Србије, за шта је једини и искључиви кривац Александар Вучић. Трамп је добио “важан спољнополитички успех” за своју кампању, Приштина је добила важно међународно признање, а Израел је добио прве две европске амбасаде у Јерусалиму. Србија – ама баш ништа.
Зато је жалосно да суштински ови документи решавају интересе лажне државе Косово и државе Израел. Овај случај је још једном показао да Србија није требало и не треба да преговара само под окриљем САД, које су главни спонзори тзв. “косовске независности”, а без учешћа других великих сила, пре свега Русије и Кине, па и водећих сила ЕУ.
Оваквим поступањем Александар Вучић нанео је непоправљиву штету српским интересима и отпочео финалну фазу у издаји Косова и Метохије, чији ће коначни циљ бити чланство ове сепаратистичке творевине у УН кроз годину или две. Остаје само да се надамо да ће пре тога доћи време за полагање рачуна и сношење одговорности за неуставно деловање супротно вољи српског народа.
Млађан Ђорђевић
Председник покрета Ослобођење
