Премијеру Србије Милошу Вучевићу се у последње време осладило да просветарима који су данас обуставили рад прети просветном инспекцијом. Премијер, међутим, није објаснио, како би то изгледало у пракси јер просветних инспектора нема довољно у Србији, фали их минимум 76, па је онда питање ко ће (би) изашао на терен и контролисао да ли су просветни радници 20. јануара били у учионицама и држали часове (ако, наравно, буде ђака у учионицама)! А није рачунао на то да ће бити и оних који ће му рећи НЕ, попут две просветне инспекторке из Зрењанина.
Подаци из средине прошле године, и то они који су објавили провладини медији, указују на недостатак кадра, тачније да фали трећина потребног броја инспектора.
Политика је навела, позивајући се на Годишњи извештај о раду просветне инспекције, да је укупно „систематизовано 256 радних места за просветне инспекторе, од којих је 164 тренутно попуњено“, те да они контролишу законитост рада у око 3.000 установа образовања.
Из тог разлога „број ангажованих инспектора је више него незадовољавајући“. Према подацима које је објавио најстарији лист на Балкану, у извештају је наведено да је 2023. „за стално запослен један просветни инспектор, а да већ дуже време републичких просветних инспектора има само 18 за целу територију Србије“.
Подаци су такође указивали да у чак 57 градова није било ниједног просветног инспектора. У истом извештају је констатовано да „укупан утврђен број просветних инспектора којима су поверени послови на покрајинском и градском (општинском) нивоу износи 219, али је ангажовано 13 покрајинских и 130 градских“, што указује да је средином 2024 недостајало 76 просветних инспектора!
Ако се узме у обзир и рад тих просветних инспектора, рецимо у случајевима контроле вршњачког насиља које је у експанзији у Србији, намеће се закључак да се ни они просветни инспектори који су радили нису баш показали у свом послу, јер су углавном констатовали да су школе све предузимале у њиховој надлежности. Сви родитељи чија деца похађају основну или средњу школу, а посебно они чија деца су била жртве вршњачког насиља, знају да није било баш тако. На „својој кожи“ и на „кожи своје деце“ су осетили да школе нису реаговале ни када им је насиље пријављивано. То, међутим, није сметало просветним инспекторима да напишу да су школе поступале како је требало.
Вероватно ће и сада ти исти просветни инспектори (част изузецима), који су жмурили на вршњачко насиље, сада широм отворити очи и констатовати да просветари који су обуставили рад и родитељи чија деца нису у школи 20. јануара, крше закон, те да треба да сносе последице.
А српска власт, да би успела да надокнади то што не може да у сваку школу пошаље просветног инспектора, прибећи ће вероватно ономе што научници покушавају вековима, да једног просветног инспектора „дуплира“ да би у исто време био на два места. Можда ће им се после тога смешити и Нобелова награда!