Премијер Србије Милош Вучевић изјавио је да се на јесен 2025. године могу очекивати прве класе Војске Србије из регрутног састава, а када се подигну сви капацитети до максимума, Војска Србије планира да 20.000 регрута служи годишње војни рок. Да ли је премијер прећутао или не зна да тренутно раде само три центра за војну обуку, а и извођачи обуке су у "годинама". То значи да ће прво морати да се произведе генерација извођача обуке да би обука могла да крене. У Србији има и око 300.000 мушкараца између 18 и 29 година, али недовољно касарни.
Обавезни војни рок полако, али сигурно постаје замагљивање ситуације са Рио Тинтом и са Косовом. Одлука је искључиво политичка, а не војна. Јер да је војна, Војска би се огласила. Међутим, из врха Војске се недовољно оглашавају, немате генерале, начелнике управе за кадрове Министарства одбране или начелнике управе за људске ресурсе Генералштаба. Испада да се врх војске труди да се што више додвори Александру Вучићу и као да није заинтересован за то шта се дешава у одбрамбеном систему.
Овде проблем очито није у бројевима, већ у политичкој вољи, у границама које владајући режим има у некој њиховој имагинацији. Противници обавезног служења војног рока се позивају на неуставност такве могуће одлуке (Члан 45 – приговор савести), њену финансијску неисплативост (50 до 90 милиона евра годишње) и логистичку неизводивост (мањак инвентара и касарни). Важно је и напоменути да је, када смо прелазили на професионалну војску, више од 60 одсто регрута уложило приговор савести и није хтело да служи војску под оружјем. Али, са великом већином у парламенту владајућа партија може да измени Устав, нађе новац и сагради све што је потребно.
Режимски медији ових дана успостављају поређење између војно способних мушкараца и непродуктивних грађана, чија неспремност за борбу и одбрану државе постаје малтене претња националном интересу. А суштина је и да се увођењем обавезног војног рока избегавају неопходне системске промене и побољшање положаја војника. Тако би власт успела да неутралише захтеве професионалних војника и избегне потребне системске промене којима би се њихов положај побољшао. Избегавање одговорности за очајну ситуацију војних радника и радница је уосталом и циљ ове власти, и она неће презати од тога да га постигне, шта год биле последице њених одлука.
Кад је реч о питању да ли би млади тадо прихватили поновно увођење обавезног војног рока, у трагању за одговором требало би имати на уму да се и Србија мења и да је одавно прошло доба када је одлазак у војску за већину младића био тест стицања зрелости и често први излазак из неке сеоске забити у веселе градске средине, тада једне велике државе. Даље, редовним војним роком се конструише слика идеалног грађанског субјекта у друштву које себе непрекидно види на ивици могућег рата. А са друге стране све то сада изгледа некако јадно, онако фигуративно речено, да ће оне који се нађу на списку за регрутацију вући за рукав и молити их да одреагују и да науче да штите домовину за 75 дана.
Дакле, они који би под обавезно стигли на служење војног рока не могу се у кратком року обучити за баратање савременим одбрамбеним системима, а ако немају у виду запошљавање у ВС ради добре зараде, онда ће војну обавезу доживети као државни јарам. У образложењу о враћању обавезног војног рока, Војска је навела да предлог долази „након детаљног разматрања опште безбедносне ситуације и савремених изазова са којима се суочава Србија као војно неутрална земља“.
Детаљи о којим изазовима је реч нису прецизирани. Слути се да су и они војна тајна.