Прочитај ми чланакДвери су оргинално студентски феномен: као и садашњи студентски покрет настали су на Универзитету у Београду пре четврт века из круга студената који су учествовали у студентским протестима 1996/97 против изборне крађе од стране Милошевићевог режима. Један од оснивача Двери, Бранимир Нешић, садашњи директор и главни уредник познате издавачке куће „Catena mundi”, био је међу неколико студената Филолошког и Философског факултета који су покренули студентски протест 1996, а касније и организатор студентског протеста за Косово и Метохију – било је то сада већ давне 1998. године.
ИЗВОРНО СТУДЕНТСКИ ФЕНОМЕН
Други оснивач Двери био је тадашњи апсолвент Филолошког факултета, јунак ове наше приче – Бошко Обрадовић. ( Била је ту и Оливера Дуњић, лингвиста ). Нешић и Обрадовић су тада имали критички однос према партијској политици, одбијали да буду чланови странака власти и опозиције, као и њихових испостава међу студентским организацијама тога времена, трагали за нечим новим и другачијим у студентском и друштвеном организовању и са тим циљем основали Двери, једну од – испоставиће се -најактивнијих и најдугорочнијих националних организација слободних људи, како су дверјани себе често називали.
ПОБУНА ПРОТИВ ЛАЖИ НЕОЛИБЕРАЛИЗМА
Двери су основане на Филолошком факултету Универзитета у Београду о Савиндану 1999. године, годину дана пре него што је Владимир Путин дошао на дужност председника Руске Федерације и осамнаест година пре почетка првог мандата Доналда Трампа на функцији председника Сједињених Aмеричких Држава. То је било доба врхунца америчке хегемоније, владавине неолиберализма и глобализма, са њиховом тоталитарном, али и апсурдном, философијом „краја историје”, која је пропагирала да постоји само један смисао живота свих људи и народа, при чему је то интелектуални, економски и политички Запад. То је такође било време првог удара НАТО Империје на једну суверену европску државу и покушаја завршног порицања српских националних интереса на Балкану.
Мала група српских студената, хришћанског погледа на свет, антиглобалистичког и државотворног става била је у Србији тога времена претеча онога што је данас главни вредносни и геополитички правац традиционализма и суверенизма широм света, како на Истоку тако и на Западу. Данас када су идеје на којима су Двери настале – и које су деценијама сведочене од стране представника Двери широм Србије, земаља окружења и расејања – почеле да се шире и побеђују, потребно је сагледати где су сада они који су већ трећу деценију њихови доследни заговорници у српском културно – политичком контексту. Лако је данас бити „путинофил“ и „трамписта“, ступати у сарадњу са конзервативцима широм Европе или облачити разне суверенистичке дресове, али је тешко било то чинити пре две и по деценије када су идеје које данас побеђују биле побеђене и урушене.
ЧЕТВРТ ВЕКА КОНТИНУИТЕТА
Иако је и пре и после стварања Двери у последње три и по деценије од пада комунизма у Србији формирано на десетине различитих православних и родољубивих организација, Двери су једно од веома ретких облика српског удруживања које у континуитету постоји већ 26 година. Већ сама ова, сада већ историјска чињеница, била би довољна да се заинтересујемо за овај феномен чије је медијско лице у првих 25 година био управо Бошко Обрадовић, један од оснивача удружења Српски сабор Двери (2003), групе грађана „Двери – Покрет за живот Србије” (2012) и потоњи председник политичке организације Српског покрета Двери у три мандата (2015-2023).
Биографија Бошка Обрадовића и Двери је прича о рађању, расту, развоју и паду аутентичне српске деснице, патриотске и конзервативне организације младих светосаваца и родољуба, која је толико ретка појава на српској друштвено-политичкој сцени да изузев Двери не познајем заиста ниједну другу политичку странку која би одговарала овом опису. Колико год пута сам преиспитивао своје чланство у Политичком савету Двери, увек сам долазио до истог закључка: доследност, тако ретка у наше време, била је и остала одликовна особина овог покрета ка нашој политичкој изворности.
Бошко Обрадовић је био сведок особина покрета на чијем челу се, вољом својих сабораца, обрео.
Стварно: ко је Бошко Обрадовић, који је, и даље то мислим (не без доказа) политичар испред свог времена?
ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ У ПОЛИТИЦИ:
БИО- БИБЛИОГРАФИЈА
Бошко Обрадовић рођен је 23. августа 1976. године у селу Вранићи код Чачка. После завршене Гимназије у Чачку дипломирао је српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Аутор је дипломског рада „Позиција српске књижевне деснице у 30-им годинама 20. века”, која је касније изашла као књига „Милош Црњански и нови национализам” (Хришћанска мисао, Београд, 2005), за коју је добио награду „Милош Црњански” од стране Задужбине Милоша Црњанског за најбољу књигу есеја објављену на српском језику у периоду 2003-2005.
Од 2002-2007. радио је као библиотекар за организацију културних догађаја и односе са медијима Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку. Од 2007-2012. био запослен у Српском сабору Двери као један од уредника часописа „Двери српске”, покретач и менаџер пројеката Сабора српске омладине, Српске мреже и Светосавске школе. Потом је до ступања на дужност народног посланика у Народној скупштини Републике Србије 2016. године био запослен у издавачкој кући „Catena mundi”. Као предавач у периоду 2007-2012. обишао је преко шездесет српских заједница у Европи, Америци, Канади, Аустралији, Јужној Африци… Био је и главни уредник ТВ продукције „ДВЕРИ СРПСКЕ” која је произвела преко двеста ТВ емисија од 2007-2011. године, пре уласка Двери у политику.
Био је одборник Двери у скупштини града Чачка у два мандата (2012-2016. и 2016-2020), као и шеф посланичке групе Двери у Народној скупштини у два мандата (2016-2020. и 2022-2023). Два пута је био и кандидат Двери на изборима за председника Србије (2017. и 2022). После изборног неуспеха и остајања испод цензуса на ванредним парламентарним изборима 2023. године поднео је оставку на функцију председника Двери. Живи у Чачку и бави се приватним предузетништвом. Власник је ресторана домаће кухиње „Јелички врт”. Ожењен је Јулијом са којом заједно брине о петоро деце. Члан је Председништва и председник Политичког савета Српског покрета Двери.
У међувремену је завршио и мастер академске студије политикологије „Избори и изборне кампање” на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, где је 2021. одбранио мастер рад на тему „Реформе изборног система Србије – идеје, предлози, концепти”. Бави се публицистиком. Написао је више десетина ауторских текстова, а у име Двери имао је више стотина наступа на трибинама и медијима широм Србије, региона и света. До сада је објавио осам књига:
– „Милош Црњански и нови национализам“, Хришћанска мисао, Београд, 2005;
– „Српски завет – српско национално питање данас”, збирка изабраних текстова, у три издања (Српски сабор Двери, Београд, 2007, 2008, 2010);
– „Српска унија – елементи националне стратегије за 21. век“ у два издања (Catena mundi, Београд, 2012, 2013);
– „Српска десница” (проширено издање прве књиге „Милош Црњански и нови национализам“, Catena mundi, Београд, 2015);
– „Где бежите!“, збирка одабраних скупштинских беседа 2016-2018. године, Pi-press, Пирот, 2019.
– „Криминални кругови – Бела књига о криминалу и корупцији у врху МУП-а Србије и актуелне власти СНС”, Српски покрет Двери, Београд, 2020.
– „Промена система” (изабране колумне), Pi-press, Пирот, 2021.
– „Промена изборног система Србије” (мастер рад на Факултету политичких наука Универзитета у Београду), Форум за националну демократију, Pi-press, Пирот, 2022.
КОРАК ИСПРЕД У ОПОЗИЦИОНОЈ БОРБИ
Када су о Ђурђевдану 2012. године, приликом свог првог изласка на изборе на свим нивоима, Двери брутално покрадене од стране тадашње власти и када им је као највећем изборном изненађењу спречен улазак у Народну скупштину, Бошко Обрадовић је био човек који је, у изборном штабу тадашње групе грађана „Двери – Покрет за живот Србије”, позвао на отпор и борбу против изборне крађе, у чијем организовању је, сматра се, један од учесника био и човек међу најближим Вучићевим сарадницима данас – Горан Весић. Тако су Двери започеле велике протесте против власти Бориса Тадића које је касније злоупотребила Српска напредна странка за своје страначке интересе. Међутим, за политичку историју треба да остане записано да те протесте против изборне крађе нису започели ни Томислав Николић ни Александар Вучић који су данима ћутали него управо Бошко Обрадовић и Двери. Ово је први случај где су племените идеје и чиста опозициона борба Двери злоупотребљени за антиполитичке сврхе и сведени ни на шта.
ГОДИНА 2014.
Када су дошли први ванредни избори за време власти СНС 2014. године, а након потписивања првог противуставног Бриселског споразума о укидању српских државних институција на Косову и Метохији од стране Владе Дачић-Вучић из 2013, Бошко Обрадовић је био иницијатор комуникације са тадашњим председником Демократске странке Србије Војиславом Коштуницом и идеје обједињавања ДСС и Двери у један патриотски блок који би постао брана издаји КиМ. Нажалост, та идеја није прихваћена унутар ДСС, упркос доброј комуникацији између Коштунице и Обрадовића, чиме је нанет први велики ударац и далекосежна негативна последица за националне странке у Србији: и ДСС и Двери су остали испод тадашњег цензуса од 5% и у ванпарламентарни статус гурнули 9% патриотског бирачког тела. Уместо да то буде најјача опозициона групација у новом сазиву парламента на челу са политичким ветераном какав је био Војислав Коштуница и младим политичким снагама из Двери, Коштуница се после изборног пораза повукао из политике а Двери су други пут заустављене на путу ка Народној скупштини.
САВЕЗ СА ДЕМОКРАТСКОМ СТРАНКОМ СРБИЈЕ
На следећим ванредним изборима 2016. године, захваљујући доласку Санде Рашковић Ивић на чело ДСС, овај велики пропуст је исправљен са закашњењем и направљен је Патриотски блок који су чинили ДСС, Двери и група истакнутих српских интелектуалаца, али који је сада имао дупло мању снагу него две године раније. Ова предизборна коалиција је прешла цензус од 5%, али је Вучићева власт покушала изборним инжењерингом да покраде изборе и онемогући улазак Двери у Народну скупштину. И тада је Бошко Обрадовић, заједно са другим тадашњим лидерима опозиције, покренуо борбу против изборне крађе, буквално дежурао и ноћивао у Републичкој изборној комисији и дао пресудан допринос да се спречи изборна крађа помоћу које је Вучићева власт планирала да испод цензуса остави три изборне листе опозиције. И баш пошто су Двери те 2016. по први пут ушле у Народну скупштину, а ДСС се вратио после две године ванпарламентарног статуса, дошло је до пуча у ДСС-у и Санда Рашковић Ивић – која има огромне заслуге за формирање Патриотског блока и успех ове коалиције – смењена је. Изнова су неке подземне силе спречиле да потраје било каква идеја окупљања националних снага на десном полу политичког спектра.
ВУЧИЋЕВ ЦИЉ:
СПРЕЧИТИ УЈЕДИЊЕЊЕ РОДОЉУБА
Ово је очито био један од најважних задатака који је БИА добила од стране Вучићевог режима: да се по сваку цену не дозволи било какво сабирање на десници јер је једино са те стране претила опасност њиховој власти. Озбиљна конкуренција која би могла да победи Вучића није могла доћи са грађанске и прозападне стране, као што је исто тако било и у време Милошевића, већ само са националне и суверенистичке деснице. Све је учињено, рачунајући и најмонструозније облике медијске сатанизације и дехуманизације, да се спречи рађање новог Коштунице који би победио Вучића. Конкретно када је Бошко Обрадовић у питању, као лидер једне хришћанске, породичне и родољубиве страначке приче, медијски је разорен беспризорним измишљотинама да је „покрао Хиландар, бије жене и агент је ЦИА”.
ПРВИ ЗАДАТАК ДВЕРИ:
УКРУПНИТИ ОПОЗИЦИЈУ
Бошко Обрадовић је остао посвећен идеји укрупњавања и уједињавања опозиције: најпре кроз сарадњу са ДЈБ на градским изборима у Београду 2018. године, затим кроз Савез за Србију као највећи формат удруживања опозиције под Вучићевом влашћу, до неколико покушаја формирања новог Патриотског блока на ванредним изборима 2022. и 2023. године. Управо овако велики број настојања да се нешто направи у опозицији јер нико самостално не може да победи једну недемократску власт, погрешно је схваћен. Његове насушно потребне иницијативе у делу јавности су протумачене као пречесто мењање политичких партнера. Иако Двери за сво ово време, без обзира на политичке савезе које су правили у циљу смене власти, никада нису промениле ништа од суштинских тачака своје политичке идеје и програма, то им се није рачунало у плус. Ови изнуђени политички потези, који су били неопходни да би патриотска десница постала видљива у једној крајње недемократској атмосфери у Србији под влашћу СНС картела, коментарисани су као недоследност Двери и Бошка Обрадовића. Осталима се све праштало – Дверима није. Од дверјана се тражило усамљеничко политичко чистунство у земљи најстрашније спин диктатуре на Балкану. Али, озбиљни играчи са друге стране политичког спектра су знали о чему је реч: у једном интервјуу, датом 2020, Дубравка Стојановић је рекла да на српској политичкој сцени само Двери имају идеологију. То јест, доследни су у доба свеопштег бешчашћа и недоследности.
ИЗБИРЉИВИ ОПОЗИЦИОНИ БИРАЧ
Нема сумње да се могло другачије, да су Двери од оснивања могле остати самостални политички чинилац и да су као такве, нове и чисте, могле стрпљиво чекати свој тренутак, али дубоко верујемо да би се и у том случају нашао велики број оних који би замерали „зашто се ни са ким не удружимо јер ништа нећемо успети сами”, па чак би се вероватно ишло и дотле да смо „Вучићеви” чим нисмо за уједињење опозиције у борби за смену власти. Познато је да се бирачима, посебно онима који гласају за опозицију, не може лако угодити. Ипак, битно је сагледати мотивацију нечијих поступака: да ли је у питању опште добро или лични и страначки интерес, односно да ли је на путу политичког деловања жртвован морал и програм зарад остварења успеха или се остало на путу верности себи и својим идеалима? Када се са ове дистанце осврнем на 26 година дугу историју Двери да се закључити да су Двери остале верне својим изворним духовним, културошким и политичким идејама и да никада нису направили компромис на њихову штету нити су се на било који начин продали актуелној власти. То у доба које се препустило политици брлога званој „свак са сваким – take money and run“ није мало, али је слабо вредновано када су Двери и њихов некадашњи лидер Бошко Обрадовић у питању.
ПОЛИТИЧКО ПОШТЕЊЕ ИЛИ НАИВНОСТ НА ДЕЛУ
Двери и Бошка Обрадовића, насупрот општем утиску о честим променама политичких савеза, красило је управо политичко поштење које је склапало савезе само тамо где је било могуће сачувати принципе. Најбољи пример је да Двери напуштају све парламенте, од републичког до локалних, када Савез за Србију доноси одлуку о бојкоту скупштинског рада на свим нивоима 2019. године и каснијем бојкоту избора 2020. године. Договор је договор, макар и био плаћен великом ценом у актуелном политичком тренутку. Двери су, за разлику од нових странака Драгана Ђиласа, Вука Јеремића и других опозиционих лидера готово једине парламентарне, а Бошко Обрадовић једини лидер Савеза за Србију који је у том часу народни посланик, који је у више наврата истакнут као најактивнији и најупечатљивији у том скупштинском сазиву. Било би интересантно замислити како би се, за разлику од Двери, поставили други опозициони лидери и њихове странке да су били на њиховом месту.
О њиховој принципијалности најбоље се може судити на примеру штрајка глађу који је на једном од састанака Савеза за Србију прихваћен као метод борбе против власти. Међутим, када је Бошко Обрадовић, заједно са садашњим председником Двери Иваном Костићем, једанаест дана штрајковао глађу на степеницама Народне скупштине од 8-19. маја 2020. године ниједан од лидера опозиције и колега опозиционих народних посланика није им се придружио. Тада је пропуштена јединствена прилика да се мирним, али масовним протестом спрече лажни парламентарни избори 2020. године.
ШТРАЈК ГЛАЂУ И ЋУТАЊЕ ОПОЗИЦИЈЕ
Бошко Обрадовић је тада постао јединствен по томе што је владајући режим организовао масован протест својих присталица испред Народне скупштине против једног човека у штрајку глађу. Још тада су Обрадовић и Костић у својих пет штрајкачких захтева истакли неколико тема које су и данас у епицентру студентских и опозиционих протеста: између осталог, неселективан рад тужилаштва и судова, ослобођење медија и стварање услова за слободне и поштене изборе. Изузев огромне подршке коју су добијали од обичног народа, није било ничег више – остали смо ускраћени за укључење многих из редова политичке и културне елите који су најављивали да ће им се придружити у штрајку глађу. Да је тада дошло до сложног и мирног отпора на степеницама Народне скупштине можда не бисмо изгубили ових пет година живота и не би данас наша деца морала да воде борбе против Вучићеве власти које смо ми изгубили или – што је још горе – нисмо имали храбрости ни да их поведемо.
УЛАЗАК У РТС
Када се данас говори о медијском злу званом РТС сетимо се да је Бошко Обрадовић био тај који је тражио да протести „1 од 5 милиона” 2019. године из бескрајних шетњи прерасту у демонстрације против власти. Он је предводио улазак побуњеног народа у зграду Јавног медијског сервиса који не врши своју функцију већ служи искључиво интересима владајућег режима. Када је неколико стотина људи ушло унутра и када је после неколико сати полиција кренула да хапси и избацује – више хиљада окупљених је стајало испред и све то посматрало са стране. А тада је за тринаест година Вучићеве власти било најлакше да се сруши темељ његовог режима – то је контрола информација и креирање пожељног јавног мњења помоћу контролисаних медија. Подсетио бих јавност да је програм РТС-а тада био прекинут и да су преносили вести ТВ ПИНК. Упад у РТС је, и од Вучића и од стране извесних опозиционара, оцењен као грубост и насиље невиђених размера, са све оптужбама за „фашизам“. Вучић је, као и увек, поступио по принципу лопова који, док ноћу пљачка стан, на узвике домаћина „Лопов! У помоћ!“, ставља прст на уста и упозорава: „Тише! Пробудићеш комшије!“
ОПКОЉАВАЊЕ ПРЕДСЕДНИШТВА
Када су сутрадан гневни грађани на позив управо Бошка Обрадовића опколили Председништво и први пут сатерали Александра Вучића у мишју рупу, натеравши га да страхује за своју власт, Обрадовић је био једини који се супротставио идеји осталих лидера Савеза за Србију да се одустане од опкољавања Председништва и оде на другу страну. Обрадовић је био политички поштен (глуп?) па је прихватио да одлуку са којом се није слагао саопшти окупљеним демонстрантима јер је у том тренутку између свих присутних опозиционих лидера имао највећи ауторитет у народу. Касније су му неки приписивали да је одвео демонстранте од Председништва када је Вучић био у безизлазној ситуацији. Ово је, као и бојкот избора у договору са чланицама Савеза за Србију, чист доказ како политичка сарадљивост и опозициона солидарност могу да испадну својеврсна будалаштина у пракси и потез на сопствену штету. Иако се и мени чинило да је можда могло другачије, да је требало ићи оштрије и „солирати“, ипак сам, признајем, сматрао да је боље држати се заједничких ставова опозиционих савеза којима припадаш, а не солирати – под условом да савез не насрће на основне принципе за које се Двери залажу. Треба бити поштен и срчан: зар то није основни морални став? Ипак, кад је политика у питању, изгледа да важи оно што је рекао Нушић у „Сумњивом лицу“: „Ако хоћеш да имаш срце, не можеш да имаш гаће“.
КРЕНИ – СТАНИ И
ВЕЛИКО РАЗОЧАРЕЊЕ
Још један, баш драстичан, пример опозиционе усамљености Бошка Обрадовића када је на највећем опозиционом протесту за време дотадашње власти Александра Вучића 13. априла 2019. године изнова прегласан од већине опозиционих лидера који су одбили његов предлог да се остане испред Народне скупштине и не разилази све до испуњења захтева за фер изборе. Сто хиљада људи који су тада дошли на позив опозиције да се коначно стане на пут Вучићевој власти нису више желели шетње и разилажења после бескрајних говоранција већ одлучну и неодступну борбу до пада власти. Зато се после краха тог протеста више никада није повратило поверење у лидере опозиције нити је у последњих шест година опозиција направила приближно масован протест попут оног из 2019. Јавности је, наравно, остало потпуно непознато да је и у овом случају Бошко Обрадовић био другачијег мишљења од осталих и предлагао конкретне иницијативе за које сада не можемо знати да ли би успеле, али свакако не би ни значиле повлачење и предају.
БОРБА ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
Подсетимо се, на крају свих ових примера, због чега је Бошко Обрадовић у свом опозиционом деловању био претеча низа битних наратива: тако је један од првопокретача теме која последњих месеци интригира комплетну јавност после случаја пада надстрешице на железничкој станици у Новом Саду – то је висок степен системске корупције у нашој држави. Када многи у опозицији и читавој јавности нису смели да изговоре имена најближих Вучићевих кумова и сарадника, а камоли да проговоре о њиховим коруптивним и криминалним аферама, Бошко Обрадовић је објавио читаву књигу „Криминални кругови – Бела књига о криминалу и корупцији у врху МУП-а Србије и актуелне власти СНС”, која је настала као пресек више десетина конференција за медије које је одржао 2019. године у холу Народне скупштине. Не само да је 2018. у полицијској станици у Гучи открио јавности лице тадашњег државног секретара МУП-а Дијане Хркаловић, експонента мафије у врху Полиције, већ је на исти начин у „Белој књизи” раскринкао многе из врха МУП-а и СНС-а који су се касније нашли у бројним истрагама, кривичним процесима и судским пресудама које воде у затвор.
САМ ПРОТИВ НАПРЕДЊАЧКЕ ХОБОТНИЦЕ
Такође, Бошко Обрадовић је још 2019/2020. године поднео кривичне пријаве против свих најмоћнијих људи у тадашњој власти: од председника државе Александра Вучића, преко министра одбране Александра Вулина и министра полиције Небојше Стефановића, до директора Полиције Владимира Ребића и републичког јавног тужиоца Загорке Доловац. На крају „Беле књиге”, која је изашла 2020. године, Обрадовић јавно објављује комплетну мафијашку политичку пирамиду у Србији са именима свих кључних играча из редова политичара, судија, бизнисмена, медија… Због свега овога Бошко Обрадовић је полицијски, медијски и судски прогањан од стране актуелне власти као ретко ко од опозиционих лидера. И све то је, нажалост, заборављена чињеница о јуначкој борби једног опозиционог лидера против коруптивне хоботнице. Нико од новинара није се сетио да позове и за коментар на данас веома актуелну тему пита некога ко је о томе први говорио пре више од пет година. Очито је да на свим странама медијског спектра постоје подобни и неподобни гости, а да национално оријентисана опозициона јавност нема своје медије и могућност да се информише мимо постојећих и међусобно уиграних медијских монопола.
УКЛОНИТИ ДВЕРИ
СА ПОЛИТИЧКЕ СЦЕНЕ
Дверима и Бошку Обрадовићу никада се није опраштала ни најмања грешка, нити су се ценили велики доприноси које је овај Покрет дао у борби против Вучићеве власти. Овде се нећемо бавити програмом Двери чији је Бошко Обрадовић био или аутор или гласноговорник у јавности, и који је први изнео идеје које су данас политички стандард: Министарство за породицу, повратак редовног служења војног рока, економски и еколошки патриотизам…. Интерно је признато од многих колега у опозицији и међу медијским посленицима, али никада јавно – да је Бошко Обрадовић од свих политичара опозиције имао најбоље јавне и медијске наступе и најпрофесионалнију сарадњу са медијима. То не значи да Двери и њихов бивши лидер нису правили и грешке: то само значи да није довољно признато да су пуних четрнаест година од како су ушли у политику (а и пре тога као НВО) били појединачно апсолутно најактивнија опозициона политичка групација на српској политичкој сцени (када су узму основни параметри у виду разрађеног политичког програма, броја саопштења и конференција за медије, скупштинских наступа, трибина и других јавних и медијских наступа, уличних акција, протеста и свих других облика ванпарламентарне борбе против власти…), као и да је Бошко Обрадовић имао потенцијал да постане истински лидер опозиције и главни конкурент Вучићу, али да то није дозвољено ни од власти ни са стране опозиције. Разлог: промена политичког система која не би била само промена кулиса и довођење нових уместо старих глумаца, промена коју је Обрадовић заговарао, није се смела дозволити.
ТРИ ОБРАДОВИЋЕВА „ПОЛИТИЧКА ГРЕХА“
Интелектуалну и друштвено-политичку биографију Бошка Обрадовића обележило је заговарање укрупњавања и уједињења опозиције, како на десном спектру тако и у целини. Модерни концепт социјалног патриотизма Двери, то јест националног јединства и социјалне солидарности на темељу светосавља представља окосницу свега о чему је писао и на чему је радио као интелектуалац и политичар. Из овог пасионираног труда на превазилажењу српских подела и укрупњавању националних снага у функцији одбране српских националних интереса изникла су и три политичка „смртна греха” Бошка Обрадовића која су га скупо коштала:
1. Савез за Србију
Спремношћу на сарадњу грађанског и националног пола опозиционе сцене у борби за фер изборне услове и смену актуелне Вучићеве власти, Бошко Обрадовић је примио на своја плећа оптужбе за сарадњу са бившим режимом иако не само да није био део тог режима већ никада није био на власти. Понављам: никада и нигде! Никакву корупционашку аферу везану за сарадњу са „оним бившима“ нису му могли наћи ни БИА, ни Вучићеви блатоиди. Многи који су више мрзели Тадића, Ђиласа и бивши режим него Вучића, без обзира на диктаторско кршење Устава, бахатост, издају и лоповлук за време Вучићеве власти, никада му нису опростили овај покушај да се заједничким опозиционим снагама заустави режимско зло и омогуће демократски избори на којима ће онда свако наступити са својим програмом. Притом, Бошко Обрадовић и Двери нису се одрекли било које тачке свог програма и идеологије зарад уласка у Савез за Србију. Напротив, успели су да у кључне тачке споразума о оснивању Савеза за Србију унесу очување Косова и Метохије у саставу Србије и избаце било какво помињање евроинтеграција. Овај објективни политички успех у преговорима и договорима са осталим чланицама Савеза за Србију никада није признат, као што се заборавило да је Савез за Србију кроз „Споразум са народом” још пре пет година промовисао идеју формирања прелазне Владе стручњака коју не би чинили представници власти и опозиције и која би имала за циљ да уреди државу и припреми слободне изборе, што је ових месеци један од најактуелнијих предлога за излазак из свеукупне кризе у којој се држава Србија тренутно налази.
2. Састанак делегација Србије и Републике Српске
Присуство Бошка Обрадовића у име Двери на састанку парламентарне власти и опозиције Републике Србије са делегацијом власти и опозиције Републике Српске у вили „Мир” у Београду 4. августа 2021. године оцењено је као „испијање вина са Вучићем” и дугорочно нашкодило имиџу Двери у опозиционим круговима. На исти начин као што је Дверима жестоко замерана тзв. сарадња са Ђиласом, сада им је пребацивана тзв. сарадња са Вучићем, иако су Двери у оба случаја руководиле само српским националним интересима. Тадашње Председништво Двери било је драматично подељено да ли на овај састанак треба ићи, али је превагнуо аргумент да не смемо одбити позив представника Републике Српске која је у том тренутку била веома угрожена и који стижу у Београд, посебно што на тај састанак долазе и представници опозиције из Републике Српске. Остало је мало примећено, а то није било ни први ни последњи пут, да о том догађају уопште нису извештавали режимски медији у Србији јер би представници опозиције били приказани у позитивном светлу, док су прозападни медији повели оркестрирану хајку против представника опозиције који су се тамо нашли на основу монтираних фотографија које су добили од медијске службе председника Србије. Најгора последица свега била је да како пре тако ни после овог састанка никада више није дошло до координације између делегација власти и опозиције Републике Србије и Републике Српске, јер је Александар Вучић изгубио свако поверење да буде посредник у том процесу, што је све било само на штету српских националних интереса.
3. Предизборна коалиција са Српском странком Заветници.
Са Српском странком Заветници, као опозицијом у републичком парламенту 2022-2023. године, сарађивали су буквално сви у опозицији: од грађанских и прозападних странака у покушају формирања нове власти након локалних избора у Београду 2022. године, преко националних странака као што су НДСС, ПОКС, Народна странка, ДЈБ, до угледних националних интелектуалаца који су иницирали стварање заједничке изборне листе деснице за ванредне парламентарне изборе 2023, међу којима су се посебно истицали академик Матија Бећковић, проф. др Мило Ломпар и проф. др Милош Ковић. У свим тим различитим облицима сарадње на многобројним заједничким састанцима, округлим столовима, конференцијама за медије и протестима нико никада јавно није довео у питање опозициони статус Српске странке Заветници, напротив, за све поменуте они су били кредибилни партнер. Када је пропала идеја уједињења комплетне деснице – наравно, не кривицом Двери, и када је предизборна коалиција Националног окупљања доживела изборни неуспех остајањем испод цензуса а Заветници прешли на страну власти, највећи одијум пао је на Двери као кривце за предизборну сарадњу са Заветницима. Иако Двери никада нису издале и никада се нису продале актуелној власти, доживеле су стигматизацију сличну Заветницима који су то учинили. Остаје мистерија зашто Двери нису добиле признање за своју опозициону доследност, због које ни овог пута нису прешле на страну Вучића, а своју коалициону грешку су скупо платили падом у ванпарламентарни статус.
ОБЈЕКТИВНЕ ОКОЛНОСТИ И СУБЈЕКТИВНА ОДГОВОРНОСТ
Али, Дверима и Бошку Обрадовићу се једноставно ништа не прашта. Колико је ту њихове субјективне кривице, колико објективних околности на које нису могли да утичу, а колико закулисне игре других у власти и опозицији, закључите сами. Дверима једноставно није дозвољено да развију свој потенцијал и угрозе уједињене монополе системске власти и опозиције који овде функционишу више од три деценије. Идеја Трећег пута убијена је у корену: све је учињено да се задржи избор искључиво између бивше и садашње власти и не дозволи формирање трећег политичког фактора на чијем стварању су Двери и Бошко Обрадовић пожртвовано али неуспешно радили током читаве своје политичке делатности, често жртвујући интересе Двери.
ДВЕРИ И БОШКО ОБРАДОВИЋ ПРОСТО НЕДОСТАЈУ
Ма колико су Бошка Обрадовића ова три поменута политичка потеза коштала опипљивог успеха у политичкој борби, ти потези су били исправни у својим мотивима, а пре свега у идеји опозиционог сабирања снага против једне диктаторске и корумпиране власти, као и у функцији јединства у одбрани српских националних интереса. На душу Бошка Обрадовића иде његова политичка преамбициозност (може ли се у Србији постићи толико за тако кратко време?), са једне стране, и лаковерност са друге, да они са којима се брзоплето упуштао у сарадњу имају исте мотиве. Двери су на дуже време скупо платиле ове три „грешке” и велико је питање да ли се могу од њих опоравити. Бошко Обрадовић је сву моралну и политичку одговорност за изборни неуспех 2023. године преузео на себе лично и поднео оставку на место председника Двери, што је веома редак случај на српској политичкој сцени. Ово свакако представља пример морала у политици и основ за политички повратак Бошка Обрадовића у неком новом историјском тренутку.
Политичар Бошко Обрадовић нам недостаје зато што је верујући и породичан, народски човек, приступачан свима, који је више пута обишао целу Србију, стао са сваким ко је имао нешто да му каже или да се слика са њим, разговарао са људима и на улици и у кафани, и у позоришту и на спортској утакмици, и у граду и на селу, никада не глумећи неку величину већ желећи само да буде глас народа из кога је и потекао. Недостаје нам и зато што је био један од ретких политичких лидера који није из Београда, који је остао у свом родном Чачку, што је достојно и достојанствено представљао нашу западну Србију и Шумадију као државотворне центре Српства, што је имао и држање и глас као створен за челника једне нове генерације српских политичара.
ИДЕЈА НИЈЕ ИЗНЕВЕРЕНА
Бошко Обрадовић нам недостаје не само зато што реално недостаје такав профил политичара, образованог и надареног говорника, и интелектуалца и борбеног опозиционара-практичара, већ много више зато што недостаје таква политичка идеја коју водећи људи Двери носе већ пуних двадесет шест година а да је никада нису изневерили. Ту идеју данас персонификује Иван Костић, некадашњи најближи сарадник Бошка Обрадовића и нови председник Српског покрета Двери, који је од доласка на чело Двери успео да стабилизује Покрет и врати га на сигурне стазе. Под руководством Ивана Костића Двери су данас изнова веома активна опозициона организација, са солидним бројем локалних одбора и непревазиђеним политичким, програмским и изборним искуством, нимало слабија од других у опозицији, на коју се може рачунати као на битан фактор у борби против актуелне власти.
С обзиром да су идеје, како је стајало у мотоу часописа Милоша Црњанског „Идеје” пре тачно 90 година, као „реке понорнице – које се после дугог, мутног тока кроз дубине опет враћају себи”, надамо се и да ће се Бошко Обрадовић и Двери на челу са Иваном Костићем опет вратити на оно место које заслужују на српској политичкој сцени, и то када Србији буду најпотребнији. Имају оно најважније што је за то потребно: политичку идеју која на наше очи управо тријумфује широм света и биографију која доказује да су на тој страни били од почетка свог деловања.
