Прочитај ми чланак

Владимир Димитријевић: Девети март – лица под шајкачама

0

deveti-martДевети март revisited
А дан у Београду душу дао за демонстрације – субота, време без падавина, рана пролећна атмосфера...

Тог деветог марта 1991. био сам скоро двадесетдвогодишњак.

(„Двадесетдвогодишњак идем, лепотан, свој“, рекао би Мајаковски, описујући ту експлозивну комбинацију сујете и полета, полета због сујете и полета због младалачке снаге и жеље да се свет преобрази у складу са неком од чудесно-грозничавих визија ), на другој години Филолошког факултета у Београду, група за српски језик и књижевност са општом књижевношћу. Живео сам у студентском дому на Карабурми, ишао редовно у Мисионарску школу при храму Светог Александра Невског, дружио се  са студентима разних факултета, а нарочито са Богословског (често би се десило да останем и на ручку у њиховој гостољубивој мензи у старој згради факултета, у краља Петра улици.)

И, наравно, већ сам имао извесно „опозиционо“ искуство: почев од продавања плавобојних новина Народне радикалне странке Вељка Губерине у Кнез Михајловој до сарадње у крагујевачким „Погледима“, на коју сам био поносан. Био сам гневан на Милошевића, потоњег комунисту, који је глуматао демократског  социјалисту (а три – четири године пре тога борио се против објављивања дела Слободана Јовановића ).

Чинило ми се, као и многима, да ћемо, кад Милошевић оде, све променити, и да ћемо поново живети с вером у Бога, за Краља и Отаџбину. Сва млада Србија била је за промене, и против последњих остатака тоталитаризма, а на рочито против једноумља у медијима… У ваздуху је мирисало на тешке сукобе у Хрватској… Педесетодишњица оснивања Јасеновца слутила је на зло, поготовo што је на челу Хрватске био аутор „Беспућа повијесне збиљности“…  
         

Дан као створен..

9-martА дан у Београду душу дао за демонстрације – субота, време без падавина, рана пролећна атмосфера… Људи могу да дођу из провинције, што аутобусима, што аутомобилима… Кум и ја смо, од студентског дома на Карабурми до Зеленог венца дошли шеснаестицом, и морали смо да полицији показујемо легитимације у подземном пролазу… Полиције је било много, али, бар према нама, нису се понашали насилнички – погледали су и пустили нас, а ми смо срчано пошли кнезу Михаилу, да му се придружимо у борби за слободу… Успут смо сретали познате (рецимо, оца Жарка Гавриловића ), а људи, углавном млади, као река су се сливали у центар Београда…

Гужва је била таква да сам изгубио кума, и нашао се на ободу масе, негде на аутобуској станици двадесет седмице, преко пута Дома војске… Ту је такође била полиција…Боље рећи, милиција – још увек Титова милиција, без специјалаца и без искуства учешћа у ратовима, прилично несигурна шта би требало да се ради, јер, од 1968, није било таквих уличних догађаја…Још су носили старе униформе, и деловали као да су пали с Марса…

Усудио сам  се да им приђем, и да им упутим неколико родољубивих фраза, које би требало да их подсете на то да су Срби, и да не треба да туку свој народ… Гледали су ме на разне начине, од извесног разумевања до оног погледа који народ зове „као крава у мртво теле…“ А атмосфера се све више наелектрисавала: млади, тек пробуђени Срби, многи са шајакачама и кокардама на главама, доживљвали су ово као борбу Равне Горе против титоизма, као коначан тренутак да створимо националну државу у којој ћемо бити људи, а не робље „усрећитеља са Мораву, који у погрешном падежу бораву“, што би рекао Милован Данојлић.

Srbin sajkacaЛица под шајкачама

Нисмо веровали ни у шта  званично – ни у патриотску реторику режима, који се клео у Србе с оне стране Дрине, ни у њихове приче о зајмовима за привредни препород, ни у то да желе демократију – до јуче су причали о непартијском плурализму… На лицима окупљених видео сам нешто одсудно, што нећу видети све до 5. октобра 2000, када сам, у једном од чачанских аутобуса на путу за престоницу, разговарао с човеком, гневним на систем у коме његов син у војсци добија једну или две јетрене паштете дневно, али се непрестано прича како смо победили НАТО.

Тај човек је ишао у Београд по правду, и лице му је било као са фотографије оног солунца коју је чика Антоније Ђурић објавио на насловној страни првог издања „Солунци говоре“. Био је као онај Србин извиђач, орловског погледа, упоран као трава која пробија бетон, и одлучан да победи и врати се кући, да би опет могао да живи нормално…

Лица сабраних Срба вапијала су за правдом, и Богом правде, што је, во времја оно, била химна наше опозиције… То јест, нас, јер смо били опозиција, која није знала сасвим шта хоће, али је знала шта неће – а нисмо хтели  петокраку („На планини, на Јелици, састали се сви четници, састали се, па говоре, петокраку да оборе, да оборе, јер не ваља, она неће Петра краља, она не да српском роду, људско право и слободу“, певало се, раних деведесетих, у студентским домовима…).         

 Пре но што је гужва почела, у гомили окупљених, угледао сам стаситог старца господског држања. Обукао је изношен, али уредан мантил, а на глави је имао ону старинску беретку, коју су, у нашим титоизираним градовима, носили представници поражених класа и финих занимања (рецимо, мој кројач, који је шнајдерај учио у Паризу ). ЗНАО САМ да је тај господин предратни Београђанин, и знао сам да морам да му приђем.  Закорачио сам ка њему  и упитао, уверен да ћемо подуже разговарати (још као дете, уживао сам да слушам старце који су долазилим код мог деде Радомира, и сећали се оног „пре рата“): “Да ли сте Ви стари Београђанин?“ Потврдио је… Отпочели смо причу, али…

Тада је заљуљало… Гомила је кренула у борбу с милицијом… Све  слике народног бунта  носим у пртљажнику главе – отимање борних кола и ватрогасног возила, које су извели момци са шајкачама и кокардама… Пендречење… Један мој космати и брадати друг с Богословског факултета, сада свештеник, тукао са јуначки – још га видим како подмеће ногу милиционеру, а затим бежи, па се враћа… Људи су били тако спремни да се боре да су голим рукама вадили коцке из калдрме, и гађали несрећне браниоце режима… Изгледало је: данас падају, и ово је нови дан Србије…   

  9mart1 Чика Војислав

У свом том хаосу (за који сам веровао да је, као у старој Грчкој, прапочетак ), чика Војислав и ја смо се држали заједно –  бежали смо ка Улици Двадесет седмог марта, и кад смо успели да се склонимо, жудно сам упијао његове речи…

Почели смо од интервенције милиције… Каже он: “Пре рата, кад те агент у цивилу заустави да те идентификује – јурили су комунисте – пола сата ти се извињава… А млади краљ Петар, кад изјаше у шетњу, прате га четворица на коњима… И он мирно пролази кроз свој народ… А ови туку, туку народ… “И вајка се како му је отац био угледан члан Демократске странке пре рата, а како је он, као и већина младих Срба, био левље од свог оца – симпатизер комуниста, скојевац…

Каже: “Комунисти су причали невероватне глупости, и ми смо им веровали… Рецимо, тврде да у Југославији нема демократије – забрањена  њихова партија… И ми размишљамо-стварно, забранили су једну партију, значи – нема демократије… А они додају – а у Совјетском Савезу је таква демократија да народу не треба више од једне партије – и ми им верујемо… Учио сам Четврту гимназију…

Веронауку нам је предавао Димитрије Најдановић (чувени српски теолог и философ, десна рука Владике Николаја, касније свештеник у емиграцији )… Учен, уман човек – на крају сваког часа остављао је по десет минута за питања и разговор… Ми смо му се често оштро супротстављали – рекох, били смо симпатизери комуниста…

Никад нам није бранио да се супротстављамо, само је мене једном, кад сам прекардашио, упозорио: “Молим Вас, не заборавите ипак да сте ви ђак, а ја професор“… Пред рат, њега су склонили, а за вероучитељ а нам је дошао један што је завршио Цетињску богословију, која је била легло комуниста. Он је одмах рекао да  све што смо до тада писали прецртамо, и више никад нам није давао десет минута за слободно изношење свог мишљења“. После, кад су комунисти ушли у Београд 1944, и кад су почели да убијају српску елиту, чика Војислав се коначно разочарао, и напустио СКОЈ. Целог живота им је био духовна опозиција, и овог, девет марта, изашао је да то потврди… Али,није био сигуран да ће то ићи тако лако…

terazijska_cesma_mart_1991_foto_nedeljko_deretic_tanjugКренуло је…

За разлику од мене, балавца, који је веровао да ће се све летеће појести… Растао сам се са митском фигуром нестале Србије, чика Војиславом, и кренуо да тражим кума и остале. А онда смо се поново нашли, без мобилних телефона – нашли се, и кренули према Скупштини Србије… Падало је вече, Вук Драшковић је био на некаквим преговорима с влашћу, народа пред скупштином, у  улици Српских владара, било је много…

Видео сам и моје Чачане, и међу њима кустоса градске галерије, Михаила Бошњаковића, човека риђе косе и браде и лица као са страница Достојевскових романа… Његово радно место било је окупљалиште чачанске интелектуалне опозиције… Нешто ми је, у ваздуху, мирисало на опасност, и вукао сам кума, увек склоног да забада нос где му није место, за рукав – да се вратимо у студентски дом. Вратили смо се, а онда чули да је полиција насрнула на окупљене, и да је пендречења и хапшења било, баш било…

Седели смо у дому као на иглама, и осећали се бедно… Код  бањалучког медицинара Мачка гледали смо телевизију. Одједном, на екрану се појавио снег, и ми смо чули полицијске разговоре, преко оних старих моторола (како, ни данас не знам, али смо им упали у везу ) – причали су да момци из Студењака прелазе мост и крећу ка Теразијама… Неко је у нашем дому ишао од врата до врата, ударао по истим и звао нас да кренемо…

Скупили смо се у холу, нас двеста – триста, и пошли према Теразијама, што су чинили и студенти из осталих домова… Београђани су повремено вируцкали кроз прозоре, и понеко би нам махнуо (исто се збивало и   петог октобра 2000. и на Породичној шетњи 2010. – Београђани промаљају своје скупоцене носиће, и каткад махну…) Викали смо: “Усатала је Србија“…

Вук Драшковић и многи други били су ухапшени, а ми смо веровали да је он храбри борац, равногорац (а био је само симулакрум, лажни месија који је, да би избегао евентуалну хашку одговорност за „запаљиве говоре“ у Рашкој области и оснивање „Српске гарде“, постао слугерања клинтонизма, и данас био НАТО зомби који предлаже да се, еуропејски полетно, одрекнемо Косова и Метохије – да и не говорим како је срдачно сарађивао са Слобом кад му је то одговарало…)
       
И тако је то кренуло: студенти су се скупили на Теразијама, а да од тог скупа не би било ништа, појавио се још један лажњак, Бранислав Лечић, који нас је замајавао својом причом ТИКА-ТАКА (као, комунистима време пролази) и „плишаном револуцијом“…

Стајали смо, блејали, слушали говорнике и музику, опозиција је нешто преговарала, Вук се вратио у игру, итд. Пре тога су тенкови изашли на улицу – да, у недељу, 10. марта, тенкови су изашли на улицу, и мој цимер, Славољуб Марковић, расејани лингвиста који је пошао да тетки однесе цвеће за Осми март (са закашњењем, али ипак) у Кнез Михајловој се осврнуо због буке – и угледао тенк иза себе, па је, јер је народна милиција ишла иза тенкова и тукла све редом, онако, са цветићем, морао да бежи. После тенкова –„плишани“ Лечић са  медведићем и својим  ТИКА-ТАКА, и ми, који га слушамо, а знамо да се ништа неће променити…

dveri-novi-sad-porodicna-setnja-1336034954-157066Итд...

После је био ДЕПОС пред скупштином СР Југославије, где и данас коњи јашу људе, и били су, пре тога, студентски протести – 1992; па онда лупање у шерпе и лонце 1996-1997; па онда 5. октобар 2000… Био сам свуда, као и у „Породичним шетњама“ Двери…

Осећам ли се као будала?Да ли је све било узалудно? Па, кад човек рационално размисли, требало би да себе доживљавам као будалу, јер су на власти они најгори из Слобине епохе, који су у СПС улазили да би пљачкали ојађени народ – сада су се удружили са жутокраким ЕУСрбима из странке која је такође стално правила компромисе са слобократијом… Национално питање се решава подржављењем Војводине и скорим бунтом у Рашкој области…

Стрранци купују све ресурсе, а народ тоне у невиђену, афричку беду… Људи труну у затворима похапшени само зато што су у мобилном телефону имали број Младена Обрадовића, који је ПРЕВЕНТИВНО ухапшен пре параде содомита… Чекамо још само да се појаве јужноамерички „ескадрони смрти“, и да почну да убијају инакомислеће…

А председница Асоцијације слободних (? ) и независних (?) синдиката, у интервјуу датом 21. јануара 2011, франфуртским“Вестима“ тврди да овако није било ни за време Милошевића – преко милион незапослених и 650 000 испод границе сиромаштва. Госпођа чак каже да, иако су у оно доба, плате биле мале, нико није био гладан, док сада људи гладују…
           
Па ипак, сматрам да борба није била узалудна, јер борба за слободу никад није узалудна… Срби су се, под Турцима, стално дизали на устанке, гинули и трпели поразе, да би онда дошао Карађорђе и повео их у слободу… Не знам, и не могу знати, хоће ли се и када појавити неки нови Карађорђе са својим јунацима, али знам да је човек жив док се бори.

Видећемо леђа и овој еуротичарској дружини нарцисоидних  еуљубаца, а , ако Бог да, видећемо леђа и њиховим газдама с оне стрене океана. Па и да се то не деси – преци ће нас препознати као своје, јер смо се борили за слободу. Све остало је у Божјој руци, а она је блага кад милује и тешка кад удара.

По ко зна који пут цитирам патријарха Павла: БОГ ЋЕ ПОМОЋИ АКО БУДЕ ИМАО КОМЕ ДА ПОМОГНЕ. Потрудимо се да то заслужимо.