Владета Јанковић: Србијом доминира црвено–црни менталитет

0

Држава Србија данас се налази отприлике негде у једној од тежих фаза деведесетих, уз неколико разлика.

Спољнополитички, тренутак помало подсећа на нелагодно затишје између Милошевића и Запада после „lex specialis“-а из 1997, а пре но што ће наступити нови притисци крунисани бомбардовањем. Унутрашње гледано, у одсуству санкција привредна ситуација делује боље, али је стање људских права, медија и демократских институција без сумње горе. При жалопојкама због „изневереног“ Петог октобра заборавља се да у најмању руку ниједни избори између 2000. и Вучићевог времена нису оспоравани. Чињеница јесте да смо ми, после Петог октобра, добили прилику да у живот земље уведемо законитост, и да се у томе бар покушало, али се далеко није могло стићи поред осталог и зато што су – подсећам – политичарске и новинарске будале одмах почеле да онога ко је на законитости нарочито инсистирао подругљиво називају „легалистом“. Чему уопште да се нада друштво у којем је појам легалисте увредљив, каже за Данас Владета Јанковић, бивши дипломата и професор Филолошког факултета у пензији.

Foto: Screenshot N1

*Где се још данас налази држава Србија?

– Криминал и насиље су отприлике на истом нивоу као у време деведесетих, с тим што се онда понешто крало и за државу притиснуту санкцијама, док се данас зверски граби за себе, фамилију и кумове. Али је у читавој слици битно, и од свега горе, што државом доминирају исте политичке снаге, иста популистичка лажљивост и исти црвено-црни менталитет, с тим што је читав политички живот у знаку радикалске незајажљиве безобзирности, а сва власт у рукама недоучених простака које одабере неприкосновени вођа.

*Председник Србије, Влада и владајућа коалиција, ипак, тврде да је Србија лидер у региону. Јесмо ми ли лидери?

– Вучић и његова камарила дојадили су Богу и људима неуморном производњом табела, ранг листа и графикона који би, као да је реч о неком средњошколском надгорњавању, требало да покажу како под њиховом влашћу Србија у свему предњачи, при чему се, наравно, подаци често „прилагођавају“, а оне дисциплине у којима смо на зачељу редовно нису приказане. Режимска пропаганда и ту систематски подиже и фарба кулисе које заклањају стварност. Да ли је, само једног примера ради, јавност икада упозната са чињеницом да је, у читавом региону али и у Европи, Србија једина земља у којој у парламенту нема опозиције?

*Али међу првима смо у имунизацији становништва, шта се то догађа са остатком света када смо ми први?

– Неоспорно је да имунизација иде брже и боље организовано него у великој већини земаља, на чему – парадоксално – делом треба захвалити одсуству институционалног поретка. Док се у другим земљама мора знати ко за шта одговара, којим путем вакцине стижу и шта колико кошта, код нас је довољно да се Вучић једном дневно упреподоби на телевизији и народу каже како се он лично за све побринуо и да ће наставити да се брине ако га, чудотворца, само нико ништа не пита о томе како то постиже. Наш проблем, по мом мишљењу, лежи другде: могу се у невероватним роковима подизати и опремати болнице, али ништа неће бити како ваља докле год у њима другоразредни каријеристи постављени по страначкој линији буду командовали људима од знања, способности и природног ауторитета. Али не треба заборавити ни неке податке који промичу пажњи већине: у Словенији, рецимо, која по броју заражених и умрлих, процентуално гледано, у пандемији пролази горе од нас, за све ово време је од короне (по подацима до којих смо могли доћи) умро један лекар, а ми смо – не рачунајући медицинске сестре и техничко особље – само до прошлог четвртка сахранили стотину и седморо искусних, школованих, пожртвованих стручњака. Да ли то нешто говори о стању здравственог система и односу према људима? И на ком смо месту на тој ранг-листи, нека нам кажу Вучић, Лончар и Кон.

*Докле смо заправо стигли у поделама и ко је за то одговоран и где води кампања против свих оних који мисле другачије од власти?

– За поделе је, разуме се, одговорна природа овог режима, у којем је чланство у партији за неке пут ка просперитету, а за многе ка пуком опстанку. Посебно тешке последице има негативна селекција. Узмимо само лекаре, од којих су многи међу најбољима, ако се противе напредњацима, или отишли у иностранство, или су потиснути у струци или су прерано пензионисани. Ове који су остали, који раде под немогућим условима, трпе неспособне шефове и лажна обећања о поправљању материјалног положаја сматрам истинским херојима. Тако „Удружени против ковида“ представљају врхунски пример самосвести и одговорности. Сличне поделе постоје у правосуђу, где је приватна блискост са председником изгледа постала услов за заузимање места са којих се доносе битне одлуке. Али, при свему томе не треба заборавити ни дубоке поделе у опозицији, где личне рачунице и сујете разарају здраво ткиво могућег отпора. Али најгора од свега је подела на обогаћене скоројевиће и тешку сиротињу која влада у највећем делу земље: с једне стране се од прљавог новца граде палате и возе најскупљи аутомобили, док велики део народа уместо да живи преживљава.

Али, док је још о поделама реч, да подсетим како је у данас озлоглашено постпетооктобарско време, упркос огорченим сукобима у Парламенту и медијима, ипак постојала одређена мера кохабитације (мислим на период када је Тадић био председник, а Коштуница премијер) у сврху сарадње на кључним питањима, као када су вођени преговори о Косову или када се доносио Устав, који је и данас на снази. Упоредимо само данашњу Скупштину, преплављену напредњачким луткама које говоре, са скупштинским сазивима после Петог октобра, у којима се жучно и огорчено расправљало, где је било и ружних сцена и прљавих потеза (једном речи, живота), али се скоро једногласно изјашњавало када су у питању били основни државни интереси. Парламент је био бољи чак и у Милошевићево време: био сам његов непомирљив противник, али памтим да је као Председник долазио у Парламент, стрпљиво из скамије слушао излагање опозиције, а затим би и одговорио на критике. Може ли се тако нешто замислити данас? Све у свему, хоћу да кажем да привид јединства, који симболизује данашњи (да кажемо праву реч) лажни Парламент, не може прикрити дубину идеолошких, социјалних и нарочито имовинских подела у Вучићевој Србији.

Однос према опонентима режима је само једна од последица исте поделе. Гадно је слушати посланике новог скупштинског сазива како рецитују напамет научене и наручене лажи и увреде, али је страшно кад плаћене силеџије прете и насрћу, а видели смо да се не либе ни од разбијања опозиционих глава и (најзад нешто, рекло би се, оригинално!) бацања живине на жену која сме и уме да каже истину.

*Чини се да смо и по питању демократије и људских слобода вратили у деведесете године, да имамо готово једностраначки парламент и остваривање сна само једног човека (Београд на води, највећи споменик, највећу фонтану), који по сваку цену жели да уђе у историју?

– Оно што се нама дешава није ново и од неког времена је и теоријски уочен феномен. (О томе је, поводом Берлусконија и Мусолинија, писао Умберто Еко.) Ствар је у томе што Вођа, такав какав је, успева да путем медија успостави непосредну везу између себе и бирача, што за последицу има да демократске институције, као што су парламент и влада, које би требало да изражавају односно извршавају народну вољу, природно губе значај, па најзад и смисао. Ово се у наше време постиже пре свега потпуном контролом над телевизијом коју гледа цела нација, при чему је битно да се Вођа појављује што чешће, да се хвали и обећава што више, да буде личан и присан, исповедан и претећи, а да глуми што убедљивије. Доводити Вучића у везу са нацистима мени делује претерано: фигуративно говорећи, Хитлер би био трагедија, док је Вучић, уза сва зла која је донео, баш као Мусолини пре њега, ближи оперети. Мене уопште Вучић по много чему подсећа на Мусолинија, који је био мајстор глуматања, обожавао је митинге и на њима држао патетичне говоре, злоупотребљавао традицију качећи се на Цезара и Катона као прибогу Вучић на Немањиће, подизао нове, скупе и претенциозно ружне градске центре, а његови су „навијачи“ (сетимо се „Амаркорда“!) политичке противнике напајали рицинусом.

– Недавно је, уз присуство председника државе, обележено сто дана рада владе. Председник је мало унапред критиковао Владу, али утисак је да су сви задовољни једни другима. Да ли је остварен и један од прокламованих циљева у експозеу?

– Од шест циљева које је премијерка објавила у Скупштини, са знатном мером добре воље би се могло признати да је један (онај о борби против епидемије) само делимично испуњен, док се за онај који се тиче борбе против организованог криминала још увек не може рећи ништа поуздано. На преостала четири поља заправо је видно назадовање. Србија нема никакву спољнополитичку иницијативу и јасно је да ни о чему самостално не одлучује, интереси Срба на КиМ су, после најновијих обрта око електричне енергије и иступа Харадинаја и Куртија, ако ишта још угроженији. На економском плану се доста добро види ко пије, али не и ко плаћа, док се о владавини права, с обзиром на Лучане, Крушик и Јовањицу не може рећи ништа добро. Што се тзв. европског пута тиче, на њему смо се заправо потпуно заглавили, с јасним утиском да нити ЕУ хоће нас нити се ми претерано трудимо да испунимо услове за приступ. Све набројано је у складу са јавно прокламованим привременим карактером ове владе, у духу импровизација и општег институционалног провизоријума у којем живимо.

*Како оцењујете борбу власти против организованог криминала и изјаву министра Вулина да је председник и лично учествовао у доношењу одлука у хапшењу криминалаца?

– Искрено, у читавој ствари има исувише непознаница и недоречености. Да би се на Ваше питање иоле озбиљно одговорило, требало би, на пример, знати зашто је Беливукова организација толико дуго свима на видику радила шта је хтела без икаквих проблема да би одједном ствар напросто експлодирала. Даље, зашто се, после толиких претходних громопуцателних најава обрачуна са криминалом, нешто догодило баш сада? Какве су везе СНС и Беливукових сарадника, у најмању руку у светлости обезбеђења мајске инаугурације, јулских демонстрација и крововских бакљада? Каква је тачно, и откуда, веза ових збивања са Црном Гором, какви су односи унутар МУП-а и да ли у позадини свега има политике која би надилазила значај финансијских интереса и заштите потомства? Све у свему, питање које сте поставили је за неког много упућенијег и проницљивијег од Вашег саговорника.

*Као бивши амбасадор, ипак, можете да судите о раду Николе Селаковића, министра иностраних послова у протеклих сто дана и да ли Србија има јасне спољно политичке циљеве, или се они мењају по потреби?

– Селаковић је човек од највећег Вучићевог поверења и као таквом му је пао у део тренутно најпречи и најважнији задатак, а то је избор патријарха. За Вучића је изузетно важно да на трон дође личност која би могла да бар донекле пацификује Цркву у отпору потписивању споразума са Косовом, који је за режим далеко највеће предстојеће искушење. Селаковић се већ врло дуго бави проблемима СПЦ, лично је успоставио блиске везе са некима од најутицајнијих владика и хиперактиван је у лобирању и вучењу конаца иза фасаде оне зграде преко пута Саборне цркве. Отуда је природно што за Министарство на чијем је челу нема много времена, а и да га има, тамо и иначе не би ни о чему одлучивао, јер се спољна политика, таква каква је, води искључиво са Андрићевог венца.

*Најављена је и промена многих амбасадора, па је у САД већ отишао Марко Ђурић, а за Ватикан се спрема Сима Аврамовић?

– Још Дачић је годинама најављивао постављења нових амбасадора, али тај процес без икаквог оправданог разлога тече више него споро, што је израз закулисних веза, погодби и подмиривања. Више врло важних дипломатских пунктова је непопуњено и не функционише пуним капацитетом, доста је привилегованих лењиваца чији су мандати давно истекли али их „буразери“ не дирају, неколико неспособних и објективно штетних амбасадора требало би што пре заменити, а Дачић је, у свом вечитом врдању (скупо је и тешко опстати на политичкој сцени Србије 30 година, и то без већих оштећења!) на све то жмурио. Сумњам да ће Селаковић у МИП-у предузети нешто више од онога што буде одговарало партијској кадровској комбинаторици и шефовим персоналним хировима. Амбасадорски деби Ђурића и Аврамовића за који питате није ни више ни мање од демонстрације исплативости аплаудирања са довољно жара, односно правовремених процена ко је најбољи студент Правног факултета откако постоји.

*Како смо успели да захладимо односе са свима у региону, па и са Црном Гором или је даривање вакцина Северној Македонији врхунац нашег помирења у региону?

– Разлози су у сваком од случајева различити, али им је заједничко Вучићево одсуство доследности: напетости делом сигурно настају јер постоје сукоби интереса, али Вучић се не може надати да ће, на пример, однеговати односе са БиХ помирљивим фразама и партијом шаха на Калемегдану док истовремено подржава Додика у свему и без обзира на све, као да је један проблематичан политичар исто што и идеја Републике Српске. Мени је просто тешко да поверујем да од свих суседа данас најбоље односе имамо са Мађарском, а да, ни после пораза ДПС на црногорским изборима, није било размене посета између Кривокапића и бар Ане Брнабић. Вучић је, најзад, успео и у ономе што никоме до сада „у новијој историји“ заиста није пошло за руком – да, због неких мутних послова са Ердоганом, доста озбиљно поквари односе Србије са Грчком.

*Колико је Србија одмакла када су у питању владавина права и евроинтеграције?

– Остављајући по страни поменуте случајеве Лучана, Крушика и Јовањице, који као да су укопани у месту, без претеривања се може рећи да је стање са владавином права драматично лоше. Тело које увек и свуда треба да има беспризивну реч, Уставни суд, не даје знаке живота, забрињава Вучићева изјава о председнику Вишег суда Александру Степановићу, а једину кандидаткињу за председницу Врховног касационог суда Вучић, по сопственим речима, „дуго познаје“. Реч је о суткињи којој је, како сама каже, „Етички кодекс омиљена тема“, а у заслуге јој се може убројати чланство у Већу које је својевремено сваке кривице ослободило Цанета Суботића. Са тим на уму, човек се упита: сећа ли се данас ико да је 6. децембра 1996. у новинама објављен текст где од речи до речи пише „Не пристајем на зависно судство, у којем се суд бави прањем дневне политике уместо да буде симбол правне државе“, са потписом најугледнијих судија Зорана Ивошевића, Милана Субића, Лепосаве Карамарковић, Милована Дедијера и Радослава Ћосића? Сем ретких изузетака попут Јелисавете Василић или Павла Петровића, колико данас има оних – у правосуђу, привреди, образовању, али и на толиким другим подручјима живота – који би се усудили да се усправе за своје професионално и људско достојанство како су то људи од вредности чинили у јеку Милошевићеве страховладе?

*Очекујете ли да ће се нешто променити са Вашингтонским споразумом, након победе Бајдена и због чега је председник толико изненађен писмом председника САД, уколико су писма сличне садржине у вези са КИМ стизале и од Трампа?

– И даље сматрам да је Вашингтонски споразум требало да послужи пре свега Трамповој предизборној кампањи, а затим интересима одређених пословних и произраелских кругова у САД, док није ни за корак приближио косовски проблем решењу. То се, мислим, у међувремену потврдило. САД ће под Бајденом са Косовом наставити тамо где је стала претходна демократска администрација, а већ се оглашавају и непосредно ангажују неки од наших доказаних злотвора, што све заједно нашу перспективу чини врло рђавом. Реченица из Бајденове честитке Вучићу тешка је као туч и могла би се превести са „нисмо заборавили оно што се од Србије тражи“, а то није ни више ни мање од признања Косова као државе. Затишје још увек траје због унутрашњих невоља у САД, али му се крај назире, а све је вероватније да ће егзекуција бити поверена Немачкој, можда још док Меркелова буде на сцени.

*Да ли вам се чини да ће ванредних парламентарних избора бити и пре рока који је председник Вучић најавио?

– То зависи од Вучићеве процене и показатеља о расположењу јавног мњења, који су његово Јеванђеље. Ипак, временски распон између децембра ове и априла следеће године није толики да би проблеми опозиције, огромни какви су, евентуалним померањем датума постали много већи.

На изборе у једној опозиционој колони

*Какве су шансе разједињене опозиције. Може ли ишта да оствари на тим изборима, или је бојкот поново решење?

– Остајем при уверењу да је бојкот донео резултат и разбистрио опозициону сцену: кукољ се нипошто не сме опет помешати са житом. Једини начин који нешто обећава јесте да се иде у једној колони истинских, доказаних Вучићевих противника, да се компромитовани ситни профитери и колебљивци оставе на ледини, а да кандидати за председника односно градоначелника Београда буду заједнички и што је дуже могуће анонимни. Идеја о раздвајању избора је добра, али неостварљива, колико и забрана функционерске кампање, док би се са ослобађањем медија и посматрачком контролом нешто могло постићи под условом да се преговорима са влашћу приступи на исправан начин. Кад то кажем, мислим да листа захтева (оне праве опозиције) мора бити једна и кратка, да рачунџије и цепидлаке треба игнорисати, а да преговоре треба поверити врло малој групи стручних, упорних људи, који знају материју, имају добре нерве, а немају личних претензија и није им важно да парадирају у медијима. Битно је у свему да странке које они буду заступали остану јединствене и чврсте у подршци, а да се као апсолутни минимум за успех преговора сматра приступ телевизији са националном фреквенцијом.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!