Крушик, Јовањица, Савамала, хеликоптер, погибија Станике Глигоријевић, пребијање новинара, хапшења еколошких активиста... Само су кап у мору афера које је изродила владавина права Српске напредне странке. А аферама актуелног режима нема краја, свакодневно избијају на површину, па је тешко и набројати све оно по чему ће грађани да памте СНС-овце. А што се владивине права тиче: ако завлада право, неће владати Александар Вучић, а то је за њега и његове следбенике већ питање голог опстанка.
Александар Вучић је у вршењу функције председника Републике, злоупотребивши свој уставни положај, укинуо врховно уставно гесло владавине права (члан 3. Устава Србије) и парламентарну грађанску демократију у Србији (члан 1. Устава). Заменио их је својим личним режимом – аутократске, ауторитарне власти (супротно ставу 2. члана 2. Устава), уз помоћ њему слепо потчињене партијске камариле. Сопственим коментарима на судски рад, критикама и сугестијама он директно негира принцип независност судства и судија (члан 142), разарајући тиме и право на правично суђење (став 1. члана 32).
Председник Александар Вучић обратио се у четвртак из Брисела, где је присуствовао радном ручку који је председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен организовала за лидере Западног Балкана. Обратио се народу Србије.
– Разговарали смо о плановима нове Европске комисије, али и о свему што смо ми учинили на нашој европској агенди. Причали смо о зеленим коридорима, што је од суштинског значаја за Србију, а верујем да ћемо ускоро постати и део јединственог европског платног простора. Наше је да се трудимо, боримо и испуњавамо критеријуме, почев од владавине права – навео је између осталог Вучић.
Српска напредна странка је на власт дошла 2012. године, када је Томислав Николић тесно победио Бориса Тадића на председничким изборима и та владавина СНС-а, ево, траје већ 12 година. Од те 2012. је кренуо и успон Александра Вучића, који је аутократском владавином урушио институције, па уместо закона влада воља једног човека. А све то је довело до чињенице да имамо безброј нерешених афера, на које Републичко јавно тужилаштво (читај: Загорка Доловац) ћути. Мали додатак владавини права. Председник Србије Александар Вучић изјавио је да је предлог закона о забрани ископавања литијума и бора који је Скупштини Србије предложила опозиција „имбецилан“.
Политички одгајаном у Шешељевом војводском крилу тиња у њему и даље мржња према србомрзачком Западу. Забраздило је у њему још нешто – дубоки презир према тековинама демократије. А владавину права свагда реализују институције. Вучић је успоставио модел власти у коме он директно комуницира са народом, заобилазећи парламент и институције система. Он мање-више о свему пресуђује, а институције, углавном, спроводе оно што он каже. С друге стране, ни институције се не боре за независност и самосталност, тако да део одговорности пада и на њих. Прихватајући да се о свему одлучује на једном месту – министри, државне институције и јавна предузећа са себе практично скидају одговорност.
Садашње понашање Европске уније према Србији није изненађујуће зато што је њена спољна политика заснована на начелу прагматизма. Брисел врло добро зна да је Србија далеко од приступања Европској унији. Наивно је веровати да председник Вучић жели да Србија уђе у Европску унију јер он никада не говори о Србији као чланици Европске уније, већ само о томе да је Србија на путу ка Европској унији. Зашто? Зато што би му улазак Србије у Европску унију онемогућио да остане на власти колико жели. Идеја му је да настави да симулира европски пут, а Европска унија ће се, као и до сада, правити да то не види. Јер, Европска унија подразумева одређена ограничења за власт.
За такву погодност ЕУ би нечим морала да „почасти“ актуелну власт која презире сваку помисао о поштовању демократије и људских права, а то би било допуштањем да мало дивљају унутар својих граница по питању медија, неке нове Савамале, Рио Тинта, понижених просветара и нуткањем паштете од 37 динара. А владавина права не маже се на хлеб. Једно је декларативно изјашњавање у прилог вредности ЕУ, демократије и владавине права, а друга је одржавање аутократије на делу у свакодневном животу.
Међутим, у шкрипцу људи реагују нерационално и праве грешке, склони су емотивним реакцијама, често се враћају на фабричка, у овом случају радикалска, подешавања.