Pročitaj mi članakFunkcionišući strogo u koordinatama nakaradnog „Milocentričnog“ sistema, „Javni servis“ odavno je postao stecište srbofobnih, priučenih „eksperata“, plaćenih da u mitropolitu Amfilohiju i SPC-u vide uzrok višedecenijskog hodanja Crne Gore „po mukama“.
Дугогодишња уредница Првог програма ТВЦГ и једна од особа којој заиста припадају велике заслуге што је РТЦГ баш таква каква јесте, Марина Вуковић, прије 20-так дана истакла је да неки погрешно сматрају да „тиме што су колумнисти могу да вријеђају“, да то ипак „није новинарство, већ – мржња“, и да се против тога треба борити.
А, онда је и сама „нашиљила перо“, несебично ширећи „љубав“ и „позитивну енергију“. О „памети“ и „добрим намјерама“, јелте, не треба ни трошити ријечи.
У тексту „Дакле, докле“, Вуковић је, веома „храбро и независно“, сву своју „ијед“ излила на – свештенство СПЦ, опозицију, али и – „молебанисте и литијаше“ свих узраста, „обувене и изувене“.
Они су, биће, узрок свих црногорских дубиоза.
Свима је, истина, пожељела добро здравље, али и више памети јер – ко би нормалан, мисли Вуковић, протествовао против отимања светиња и покушаја одсијецања оног коријена из којег смо сви изникли.
Осим нашег Ђеда, митрополита Амфилохија, ироничан коментар нису избјегли ни „ђед Гојко што шета од Мурине до Велике“, „босоноги 67-годишњи Драган из Козица пљеваљских“, „нити 91-годишњи Блажо из Црмнице што је већ опјеван“.
Деведесет и још једну
Годину је сабр’о ђедо,
Али каже да безумље,
Он овако није глед’о.
„Замислите, ни рат, ни болес(т), ни године, ништа ђеда не погоди и ништа му није тако тешко као ово што се данас дешава његовоме светитељу и светој му цркви!?“, пита се уредница РТЦГ, посвећена искоријевању говора мржње у јавном дискурсу, да би се и запитала (вриснула) – Боже докле!?.
„…Је ли вама литијски мимоход супститут стварног живота, стварне љубави, истините оданости? Јесте ли икада имали учитеља, професора? Јесте ли икада од њих чули ријечи: молебан и литија? Знате ли уистину што те ријечи значе, или сте то ономад сазнали? Је ли вама, стварно, мрско све што није ваше, или ви мислите да је све баш ваше? Ко је вама ближи: прађед или свјештеник? Ђе причате искрено, интимно и отворено: дома или са поповима? Стварно, ко је вама отац: тата из књиге рођених или отац Велибор? Је ли вама јасно за кога треба тражити правду: за Амфилохија и СПЦ или за Давида, Ненада, Асима? Јесте ли се икад сјетили да зарад рођеног брата препјешачите силне километре? Јесте ли икад сестру обрадовали даром, или бар паром, као цркву? Мислите ли да је свијет почео са Амфилохијем и да ће само са њим вјечно трајати? Мислите ли, стварно, да је гуслање испод Дражине слике, или Радованове, или Војиславове, врхунац српске етике? Јесу ли вама новокомпоновани десетерци љепши од Кемалове, Оливерове, Бајагине, Ђолеве поетике?!
Мора да је до мене! Ништа вас не разумијем.“, закључила је уредница РТЦГ.
А сада и да, у најкраћем, покушамо одговорити на ову „оду љубави, разумијевања и толеранције“ Марине Вуковић.
Да, чули смо и раније и за молебане и за литије, и од очева наших и од духовних отаца. Поштени људи свугдје причају искрено, и „дома и са поповима“, а „шетамо“ по вољи и потреби. И шетаћемо док не падне безакон, и док елементарна људска права буду загарантована свима па и, Вама мрским, вјерницима и свештенству СПЦ!
Дакле – док год буде потребно!
