Александар Вучић често изјављује да Србију воли највише на свету. Међутим, љубав према председнику нагло опада. И он сам, председник лично, не осећа се довољно вољеним. Не убире довољно љубави од народа, а толико чезне за њом. Волели су га онолико колико је он мрзео њих. Ритуал је заправо застрашујући, јер је тај човек опседнут идејом о својој незаменљивости, и о времену које ће га бесконачно држати.
Владавина права се остварује поштовањем људских права, поделом власти заснованој на равнотежи и међусобној контроли, постојањем независне судске власти и повиновањем носилаца власти Уставу и закону. У митском поимању државе и закона, за Вучића је захвалност обичног народа, одувек била чин оданости и патриотизма, а не алармантног кршења закона и злоупотребе положаја. Јер, како да злоупотребиш службени положај ако си приватник. Тачније, ако ти неко непрестано довикује „Вучић је Србија“.
Лако је приметити Орвелов утицај јер су сви једнаки, осим што се једни издвајају у односу на друге. Шеф државе је рекао и да ће у септембру седам дана провести у Подрињу и обићи свако село у том крају.
– Као што сам вам обећао, у септембру ћу доћи да проведем седам дана у Подрињу и да будем председник из Подриња и да ми овде долазе сви који долазе у госте Србији – навео је Вучић.
„Власт реагује само на притисак и страх од народног незадовољства“
Јавна обраћања грађанима немају циљ да објасне неки програм или план јавне политике или отворе дебату о њој, већ да убеде грађане да партија и председник воде исправну политику, да се њихов политички интерес поклапа са јавним интересом, а да га они успешно остварују, упркос бројним препрекама и непријатељима. Притом, Вучић пажљиво избегава да помиње своју националистичку радикалску прошлост и учествовање у власти током деведесетих. Сваки његов говор намењен је за домаћу употребу, јер је свестан да га нико у иностранству и не слуша.
Он није харизматични вођа, већ гради имиџ човека који је замишљен, који се никад не смеје, кога не интересују радости живота, он је само забринут за будућност Србије, он жели да буде њен спасилац, али његови говори не мотивишу. Има осећај да може да држи под контролом буквално комплетну Србију, сваки њен део. То постаје опасно и с временом улази у малигну фазу. Од када је дошао на власт он је неколико пута говорио о томе да он зна да Срби обожавају вође, али да би им сутра окренули леђа. Међутим, охладиле се фанатичне масе према њему, нема врелих урлика који узносе нацију: „Води нас, о велики Александре Србине, ко зна где!“.
Народ све мање нуди своје последње остатке безрезервне преданости, како би подигао господара из депресивне летаргије и вратио га у бесну еуфорију својствену вољеном вођи. Његови полтрони га ових дана увелико хвале, тврдећи да је комуникација с народом кључ за успешну државу и наводе да се Вучић увек бавио проблемима обичних грађана.
– Моје је да урадим оно што мислим да је најбоље за Србију, а не да мислим о томе како ћу народу да се додворавам – тако је Александар Вучић говорио 17. марта 2018. године.
И још је обећао:
– Ја ћу да гурам по сваку цену, а на народу је да прихвати или не.
Нагласивши на крају:
– То ћу свакако урадити и, наравно, преузети одговорност на себе.
Ипак, пукотине неминовно настају у вучјим борбама за плен. Отимача је све више а плена све мање, па је већ уочљива подела на газдине миљенике и оне који су дефинитивно удаљени од главне софре.
Вучић: Неће бити новог 5. октобра; Паровић му поричио: Десиће се народ, већ се…https://t.co/DmA780aHTB
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 24, 2024