Прочитај ми чланак
(Нови Стандард)
У борби која предстоји трећи политички блок би могао да угрози доминацију она друга два етаблирана пола
Гледана из политиколошко-техничког аспекта, ситуација после усвајања предлога споразума о Косову и Метохији, који је потписао премијер Ивица Дачић, није претерано компликована. Странке на власти су на својим унутрашњим највишим телима усвојиле парафирани предлог а, када је у питању парламентарна опозиција, ту сем ДСС, која је одлучно против, нема ни суштинског ни идејног супротстављања. Уосталом ко би очекивао да ће ЛДП, Ненад Чанак, па и Демократска странка, имати суштинске примедбе, знајући њихову идеологију а знајући и одакле им већ годинама долазе „сугестије“ за најважнија државна и стратешка питања. ДС је уосталом била на власти 2008-2012, када су управо на питању Косова и Метохије учињене кардиналне „грешке“ (у вези с тим депеше „Викиликса“ говоре све и, да је ово правна држава, кривично би одговарали, а да главни медији нису под утицајем страних налогодаваца, њихова морална одговорност била би још већа). Истина, мора се признати да садашњи лидер ДС Драган Ђилас тада није био на челу странке, али за сада је тешко увидети да он има суштинске примедбе на досадашњу политику ДС на Косову, најважнијем националном питању.
Ни стручна јавност пред тим питањем није посебно подељена пошто је јасно да су предложена решења, иако боља него у претходној рунди преговора, далеко од повољних. Уосталом, ако је одбијен још пре шест година, Ахтисаријев план, који је сличан предложеним решењима (неки правници кажу да је у неким тачкама Ахтисаријев план био чак и повољнији) а да се у међувремену битно изменио и однос снага у свету и страни поборници косовске независности, јасно је да важних разлога за убрзано решавање овог питања није било.
Шира јавност у Србији је, због позиције главних медија, потпуно анестезирана и усмерена већ годинама само у једном правцу, без могућности аргументоване расправе о том и другим важним и егзистенцијалним питањима.
Укупно посматрано, прилике нису једноставне, и оне се толико компликују да се може рећи како улазимо у велику кризу, велико политичко друштвено сучељавање о косовском питању, које ће, надам се, ипак остати само на дебати. Готово је сигурно да нам предстоји највећа битка на политичкој сцени Србије можда још од пролећа 2008. године – битка чији је исход неизвестан, како се чини са ове дистанце.
Данас у Србији у односу на најважнија политичка питања постоје бар три групе политичких странака у односу према најважнијим државним и друштвеним питањима, иако свака од странака има још увек и незаокружених програмских детаља. Оваква егзактна подела политичких странка у Србији мислим да није постојала још од Петог октобра, кад је још дуго важила подела на странке „старог режима“ (СПС, СРС) и остале, које су тада дошле на власт. ДОС се још од 2001. поделио (и распао) на патриотско крило (ДСС, Нова Србија), док су са друге стране биле ДС и друге мање досовске странке. Подела на странке „старог режима“ и остале је у следећим годинама после Петог октобра била толико оштра да, рецимо, чак ни ДСС није улазила у званичне коалиције са странкама „старог режима“ иако су оне биле редовно парламентарне, а СРС појединачно најјача странке у српском парламенту.
Управо је 2008. година учињен радикалан преокрет јер су ДСС и странке „старог режима“ имале консензус управо на питању Косова и Метохије и другим важним државним питањима. Међутим, тадашњи премијер Војислав Коштуница, због легитимитета и етичности, није желео да одмах и без нових избора формира владу са СРС, већ је расписао нове изборе, после којих су ДСС, СРС и СПС могле да формирају владу и да на тај начин први пут након Петог октобра ДСС и уопште нека странка некадашњег ДО уђе у власт са странкама „старог режима“. Тада долази до спектакуларног обрта, јасно мимо програмских начела и подршке бирача, и коалиција око СПС на челу са Дачићем прави владу са ДС и коалицијом око ње. Јасно је и ко је усмеравао ова кретања и накнадно мењање изборне воље грађана.
ТРИ ГРУПЕ СТРАНАКА Чини се да данас постоје три групе политичких странака у Србији и да ће управо нова криза на косовском питању учврстити ту класификацију.
У првој групи су странке сасвим отворене за евроатлантске идеологије и заступање пропалог економског неолиберализма. То су ЛДП, Г17 Плус (иако је сада на власти) и странчице попут остатака СПО или Чанкове странке. Њима треба додати ДС, свакако најодговорнију за стање у којем се постоктобарска Србија налази ДС, с тим што је она у пракси нешто умеренија у заступању неолибералних и евро(атлантских?) идеја. Занимљиво је да је ЛДП у тој групацији због идеолошког опредељења иако није формално била у власти на републичком нивоу. Због неуспеха неолибералне и неоатлантистичке идеологије у пракси у Србији (данас је, према свим озбиљним анкетама, бар 70 одсто грађана против уласка у НАТО) те због отворених сепаратистичких потеза Пајтића и других, проблема са корупцијиом, ове странке су у сталном опадању, и, да није медијска ситуација у земљи оваква (ове странке и њихова идеологија, заправо странци имају утицаја и чак контролу на најважнијим медијима у земљи) и да и даље нису миљенице важних западних центара моћи, пропаст ове групације странака би била и већа и убрзанија. Према косовском питању, ове странке апсолутно подржавају од запада предложена (наметана) решења, како због своје идеолошке природе, тако и због свог марионетског положаја у односу на те стране центре моћи.
Другу групу странака чине странке које су сада носиоци власти – СНС и СПС. Те странке за многе аналитичаре представљају наследнике странака на власти из 90-тих, мада је у њима дошло до важних промена. Те странке имају већински патриотско бирачко тело и чланство, у геополитичком одређењу оно није атлантистичко, у огромној већини гаји симпатије за Русију и континенталну геополитику (БРИК, као и варијанте попут Париз-Берлин-Москва). Бирачко тело и већи део чланства ових странака свакако не очекује решења која би у први план стављала улазак у ЕУ и подређивање томе других стратешких интереса, укључујући и питање Косова и Метохије. Отуда у новој кризим, поново насталој на питању Косова и Метохије и бици која ће се поводом тога водити, ове странке не могу да рачунају на апсолутне симпатије и пуну подршку ни свог чланства ни оног изборног тела које их је подржало на последњим изборима.
ПРОСТОР ЗА НЕКООРДИНИСАНЕ Трећа групација странака су оне које су у опозицији не само у формаслној већ и на идеолошкој равни. Оне стављају у први план националне интересе, не подређују свему даљи пут ка ЕУ. Чини се да ова група странака има прећутни консензус и на питању (не)слободе медија те неолибералног економског концепта (коме се противе), што, уз напуштање политике даљег приближавања (и жртвовања) у ЕУ, подразумева спремност да се тражи оптимално решење за Косово и Метохију укључивањем у процес преговора сила које су нам наклоњене, попут Русије и Кине. Ову групу чини ДСС, једина у парламенту од њих, те Двери и СРС (које су на претходним изборима за нијансу остале ван парламента, док су за исту такву сумњиву нијансу прамеричке странке Г 17 и ЛДП ушле у парламент). Ова група има све већу подршку у бирачком телу, упркос томе што је у великој мери измештена из медија и не ужива подршку водећих западних сила. Управо у предстојећој кризи која настаје због усвајања решења за Косово и Метохију, ова група може да рачуна на подршку ширег јавног мњења већу од раније. Хендикеп ове групације је у одсуству координације, често чак и квалитетне комуникације. Иако су бројне патриотске НВО, студентски покрети и синдикати блиски тој групи, за сада су недовољно укључени у сарадњу и заједничку координацију.
Чинило се да ће владајућа коалиција – која је показала јединство на питању споразума у Бриселу и која има апсолутну подршку медија и најважнијих западних центара моћи и њихових НВО испостава – успети да институционално потврди споразум и потом његову реализацију у пракси.
Међутим, у протеклих неколико дана десила су се три важна догађаја који изједначују снаге актера новонастале кризе око парафираног споразума. Наравно, психолошка предност је на страни његових противника, окупљених око треће групације странака. Како је резултат сва три догађаја био за њих повољан, то ова група сада сустиже подржаваоце споразума, чак има и психолошку предност а можда стекне и иницијативу у процесу предузимања даљих потеза, заправо у вођењу игре.
Прво, Срби са севера Косова, показали су максималну хомогеност и солидарност, имајући консензус за даље потезе у одбацивању бриселског парафа, па и одузимања легитимитета власти да их на овај начин представља у даљим преговорима. Сви истакнути функционери странака са Косова, и оних из власти и опозиционих странака, супротставили су се наметнутим решењима и стали уз комшије и сународнике са Косова и Метохије. Они сада чине целовит блок, и пропали су покушаји њихове поделе или издвајања макар мале групице из њега. То је важан фактор, који актуелну власт и остале подржаваоце бриселских парафа ставља у неугодну позицију, и из аспекта легитимитета и општег морала и из аспекта провођења споразума у пракси.
Други важан догађај је оглашавање Српске правослане цркве, која је недвосмислено одбила прихватање бриселског решења уз речи: „Како изгледа, посреди је пре чиста предаја него ли макар каква-таква продаја наше сопствене и, у духовном и историјском смислу, најважније територије, темпирана од великих сценариста…“. Црква је апеловала на државне органе и парламент да одбију бриселски параф и, што је још важније, на све Србе да, без обзира на даљи развој догађаја, никад не прихвате наметнута решења. Ово значајно усложњава новонасталу битку око бриселског споразума јер, чак и да се они усвоје и покушају реализовати на терену, ова врста анатеме им дугорочно одузима легитимитет и даје практично неограничене временске могућности противницима понуђених решења да их оспоравају, ако ништа друго, из моралног аспекта.
МОГУЋНОСТ ШИРЕЊА Трећи догађај је заправо процес: на протестима против власти први пут сарађују три политичке странке (ДСС, Двери и СРС) з треће групе странака. Многи су сматрали да недостатак кохезије и сарадње три странке може бити озбиљан хендикеп за њихово окупљање, па и кад се ради о одбијања бриселских парафа. Заправо, три странке, као и удружења студената и патриотске НВО повезује широка програмска платформа и ставови о најважнијим друштвеним и државним питањима.
Те странке мање-више имају програмски консензус да је неолиберални концепт у Србији још од 2000. најодговорнији за привредну пустош у земљи. Сагласне су да је медијска слика у Србији практично једна врста очитовања стране окупације. Затим да је даљи пут придруживања ЕУ у новим околностима неприхватљив према наметнутим условима, посебно кад је у питању Косово и Метохија; да је питање Косова и Метохије тешко и наслеђено, али да није терет којег се Србија мора ратосиљати, већ даје могућност дугорочне борбе. Најзад, ове странке углавном деле став да је у међународној констелацији снага нерационално и нецелисходно из аспекта државних и националних интереса подређивати се и даље силама попут Америке и њених најближих савезника, укључујући и сам Брисел.
Постојећа влада је у тешком искушењу. Иако и највећи критичари нове власти морају признати извесне промене у односу на претходну (спремност за борбу протов сепаратизма у Војводини, конкретни кораци у сарадњи са ОДКБ, почета борбе против криминала, те ширење сарадње у све мултиполарнијме свету), она на најважнијем питању – Косовским преговорима није учинила одмак од претходника.
Покушајем провођења Бриселског споразума странке чланице владе дошле су у тешку и за њих прилично лошу ситуацију, која би могла да их доведе и у губитничку позицију. Оне де иуре могу у парламенту да остваре тај процес, али он би био тежак и неизвестан, осим што би додатно наудио Србији. Наметнута решења су против постојећег Устава и свакако се не могу остварити без референдума, утолико пре што су Срби са Косова и Метохије су јединствени у противљењу као и СПЦ. Са друге стране, властима ће подршка у овој или оној форми доћи из „старог режима“, дакле пре свега од ДС, ЛДП, Чанка и других, и као таква она ће из прагматичних разлога бити веома важна, али би им у бирачком телу могла наудити и, како год се то завршило, донети дугорочни губитак.
Најзад, трећа група странака (ДСС, Двери, СРС, као и мање странке и покрети који им теже), поред начелно часне улоге одбране Устава и залагања за поштовање демократске воље, имаће ретку прилику да се конституише у једну програмску целину, да окупе око себе друге сличне снаге (студентске организације, патриотске и антиглобалистичке НВО, синдикате, интелектуалце), као и шире јавно мњење, укључујући и увођење огромних маса аполитизованог бирачког тела и јавног мњења. У том широком покрету и борби која предстоји овај политички пол би могао чак да, појединачно посматрано, надмаши она друга два пола, посебно ако би у предстојећу битку против бриселских парафа успео да укључи широк круг незадовољних људи.
Чини се да би било какав помак на медијској сцени, који би овај пол остварио, умањио главни адут странака „старог режима“ (ДС, ЛДП и остале). То би непосредно погодило и странке које чине садашњу власт иако се чини да оне не котролишу најважније медије у Србији и у сваком случају имају мањи утицај на њих од демократа. Уколико би дошло, дакле, до видљиве промене на медијској сцени, то би могло наговештене промене у односима снага да драстично измени, највише у корист ове треће групације.
