Прочитај ми чланак
Западни Балкан представља политички појам који јасно даје на знање народима Балкана да иако географски припадају Европи и даље се налазе на њеним цивилизацијским границама.
Позиција моћи увек је одређивала симболичке представе о Другом. Они који су имали највише политичке, војне, економске и симболичке моћи у процесу дугог трајања могли су да стварају представе о колективним својствима других народа. Још од Монтескјеовог Духа закона почиње да се говори о различитости народа и утицаја географског подневља на ту различитост. Мапирање народа на основу њиховог менталитета постаје део савремене картографије.
Стереотипи постају део јавног дискурса у коме се претежно истичу етнички, културни и расни на којима се гради негативно поимање других народа и ствара класификована дистанца. Стереотип постаје средство културног империјализма.
Стереотип као средство културног империјализма
О Аутору
Немања Рајак је рођен 16. јула 1987. године у Новом Саду. Дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, одсек социологија. Тренутно је студент мастер студија социологије. Области интересовања су му историја социјалних идеја, геополитика, политичка социологија и медијска култура.
Приступ Запада Балкану искључиво је за циљ имао геополитичке интересе који су се остваривали позивима на културолошке сличности где се Запад користио манихејском дихотомијом цивилизовано-нецивилизовано како би створио позитивну симболичку представу о себи и негативну о Истоку.
Пацификацијом народа Балкана, Запад напокон успоставља себе као једну супериорну вредносно-идејну категорију специфичних културних карактеристика која на простору бивше Југославије формира једну нову конструкцију, а то је Западни Балкан.
Западни Балкан јесте продукт којим западни дискурс постаје мерило ствари и тиме се потврђује моћ Запада у производњи доминантних дискурса. Кроз њега Запад успева да оствари своје геополитичке циљеве, да инкорпорира западне вредности и институционалне оквире како би Балкан постао зона утицаја Запада. Западни Балкан не представља дугорочну структуру већ један геополитички тренутак у коме се тај простор налази.
Моћ Запада се приказује у опису Другог (Блиски исток, Далеки исток, Западни Балкан) где се западњаштво поставља као центар моћи док остали представљају периферију. На основу тога Запад гради културно-медијску слику своје меке моћи. Показатељ привлачности Запада јесте појам европеизације који се у савременом контексту користи како би поделио културе на више и мање европске. Оне које се перципирају као мање европске постављају себе у позицију једне дон-кихотовске борбе представљања себе као Европљанина. Подилазе западној имагинацији културне супериорности и поричу сопствени идентитет.
Балкан је постао симбол за нешто агресивно, варварско и полуцивилизовано тако да онај додатак Западни има у циљу да га више приближи кулутурној и идеолошкој конотацији Европе. Балкан добија и стигматизацију у науци кроз појам балканизација који означава дезинтеграцију и распадање. Ту видимо како наука може постати подређена пропаганди.
Балкан постаје симбол европског мрака
Западна медијска моћ промовише као глобалне вредности интересе својих елита, они се постављају као цивилизацијски идеали око којих се гради медијска представа и успоставља западна културна хегемонија. Цивилизацијски прогрес имплементирања демократије остварује се у виду „отварања“ друштва ка транснационалним компанијама чији је крајњи циљ укидање заштитних мера држава које настоје да сачувају своје економске интересе.
Пошто Западни Балкан не представља трајан појам и полако иде ка дезинтеграцији услед унутрашњих подела на чланице ЕУ и оне које то нису, промене које ће уследити биће део геополитичких игара великих сила, посебно Немачке, Турске и Русије. Будућност западнобалканског концепта зависиће и од самих националних елита које ће морати да се одупру геополитичким пристисцима и изаберу праве савезнике како би успели да оформе своју независну политику и превазиђу полуколонијални статус који тренутно имају. Питање је само да ли такве елите на Балкану постоје.
