Прочитај ми чланакМного ме више од приземне демагогије, провидне патетике и клиначког фолирања за домаћу политичку (зло)употребу нервира отужна сервилност Главног Стручњака на међународној сцени. То државничко и национално недостојанство постало је тужни украс његових сусрета са светским званичницима, и што је њихов значај, утицај и ранг виши, то је његова снисходљивост израженија.
Добро, стигао је и њему његов Холбрук, као и ономад Слободану, само што је овај Ричард леденог погледа вешто и функционално насмејан и са јасним задатком и планом. Изгледа да је Гренел на Стручњака оставио тако јак утисак да је и лоботомисаном напредњачком корпусу било јасно да је њихов миљеник ове сусрете окончао као мали од кужине. Отуда је Стручњак осетио потребу да се мало куробецне и објасни како укидање косовских такси и престанак лобирања Србије међ питорескним државицама да одустану од признања Косова нису на истом нивоу. Употребивши жаргонску и непреводиву синтагму „танте за кукурику“, нагласивши да код њега може само „танте за танте“.
Foto: Tanjug/AP/
Било би то милозвучно за све којима је стало до достојанства Србије да Стручњак није одмах заронио у пословично удвориштво. Истакавши да је „наша земља поштована, а не понижавана као раније“, сâм је склизнуо у понижење: Захваливши се председнику Трампу на великој пажњи коју нам је посветио ургирао је код Гренела да Трамп напише још неки твит посвећен Србији, те нагласио да је важно што је Трамп одвојио пет минута у седам дана да разговара о Србији, што ми морамо да поштујемо.
Мало прекасно схватио човек у чијим су рукама и колач и нож. Али никад неће схватити да се на пренемагање и удвориштво у свету дипломатије гледа као на слабост. Потоње испразно курчење пред својим стадом дугорочно ће му урушити углед и на домаћој сцени. У духу онога што је рекао Лао Це: „Ко стоји на врховима стопала, неће моћи дуго стајати мирно и усправно.“
А у духу поштапалице „танте за кукурику“ већ се показао ниво Стручњаковог достојанства. У Скупштини усвојен закон (?!) којим се потврђује споразум између Србије и Русије о враћању недостајуће 166. странице Мирослављевог јеванђеља тако што ћемо Русима да дамо чак седам слика Николаја Рериха, што је прећутано након Путинове посете Београду. С тим што је недостајућу страницу својевремено украо неки руски поп, а Рерихове слике легално биле у поседу Народног музеја. Јесте танте – али за гузанте. Браво, Стручњак!
