Више замршених случајева чека расплет у процесу сукцесије дипломатске имовине. Одаловић: Неке некретнине имамо у документацији, али на терену их нема

Зграда у Велингтону налази се на списку дипломатских некретнина које треба да се разделе између држава наследница СФРЈ, али она – не постоји?!

И то није усамљени пример. Детаљним упоређивањем архива и докумената која сведоче о власништву и стања на терену, испоставило се да десетак објеката, који се по споразуму о сукцесији воде као наслеђе старе Југославије, или више није наше или је узурпирано.

– У Велингтону објекта, једноставно, нема. Добили смо потврде о томе, а у нашим књигама је уписан као постојећи – каже нам Вељко Одаловић, представник Србије у Мешовитом комитету за сукцесију, који ће ускоро заседати у Београду.

Он каже да сличних случајева има и у Конгу, Судану и у Централноафричкој Републици, док на другој страни имамо објекте који постоје, али за њих немамо папире који доказују да припадају СФРЈ.

– Сви ови случајеви оптерећују посао деобе дипломатских некретнина, од којих је 51 остала нераспоређена. Наш предлог је да се непостојећи објекти бришу са листе оних који треба да се разделе, да нико од држава наследница не би очекивао нешто што није реално – наводи Одаловић.

Посебан изазов пред Мешовитим комитетом биће велики дипломатски комплекси попут оних у Москви, Адис Абеби, Њу Делхију и Бразилији. За некретнину у Етиопији недостаје документ који потврђује власништво, иако су договор о размени објеката својевремено постигли Тито и цар Хајле Селасије:

– Ми смо Етиопији дали један објекат у Београду на коришћење и сада са осталим сукцесорима треба да видимо како да решимо овај проблем. У Бразилији је амбасада толико велика да би могле да је користе све земље наследнице, према процентима који им припадају по споразуму о сукцесији. О томе, можда, успемо да се договоримо на састанку у Београду – сматра Одаловић.

Реализацији идеје да се поједине амбасаде заједнички користе пошто то величина простора дозвољава могли би да се испрече стандарди НАТО, јер су две земље сукцесори чланице и овог савеза и ЕУ (Хрватска и Словенија), па је питање да ли би било могуће спајање амбасада са земљама које су ван ових организација.

То би посебно било проблематично у Русији. Комплекс који тамо постоји изграђен је на основу споразума ФНРЈ и СССР, тако што је Југославија добила земљиште на коришћење у Моксви, а СССР парцелу у београдској Делиградској улици, са обавезом да се на њима изграде амбасаде и забраном да се земљиште продаје. Сличан аранжман, на бази реципроцитета, постоји и са Њу Делхијем, који је добио парцелу у Београду.

– За та два објеката немамо решење, јер Србија не пристаје да реципроцитет, који смо ми успоставили, сада користе сви сукцесори на објектима у Русији и Индији – каже српски представник у Комитету.

Он додаје да ће за Њу Делхи наша земља осталим наследницима предложити да се уважи „наше давање“, како би Србија добила једну целину у комплексу, док би остатак могао да задовољи све остале земље сукцесоре.

Што се тиче Москве, Србија би могла да обештети четири сукцесора, а да задржи објекат, који није у најсјајнијем стању јер прокишњава, а да би се он, ако се постигне договор, касније реновирао.

„ОТКРИЋЕ“ У ТИРАНИ

Да бивше југословенске републике не тера само малер јер им недостају многи папири, говори пример објекта у Тирани који је припадао СФРЈ. Он није био уписан када се пописивала заједничка имовина, већ је у међувремену „откривен“.

Извор: novosti.rs

Ознаке: амбасаде, Вељко Одаловић, сфрј