Прочитај ми чланак
Живимо у немирном региону, само током прошле године Србија је ушла у три оштра дипломатска конфликта са суседима.
У хрватској јавности се отворила расправа око питања куповине нових авиона за ратно ваздухопловство. Хрватска се нешто договарала са шведским произвођачем Грипен, али се испоставило да би цео аранжман коштао око осам милијарди куна за наредну деценију, односно 800 милиона годишње (око сто милиона евра). Па тако у десет рата.
Има ли Хрватска новца за нове летелице или не и како ће тећи расправа остаје да се види, тек у свему овоме је нешто друго занимљиво. Наиме, пре три године се у Хрватској могао чути предлог како треба порадити на организовању система „паметне одбране”, па се у том контексту спомињала заједничка куповина нових ваздухоплова са Мађарима. Данас о томе ама баш нико не говори. За три године се десило свашта, а у условима ескалације мигрантске кризе односи Загреба и Будимпеште су добро нарушени. Јесте, обе земље су у НАТО, али свака планира да чува своје небо.
Овакав увод је понајпре због оних који говоре да Србији и не треба оружје, готово да нам и војска не треба, „јер нас ионако окружује НАТО”. Као да Србији треба војска да би ратовала са НАТО. Као да наше војне капацитете треба упоређивати са НАТО.
Питања безбедности државе (у најширем могућем смислу), појединаца, материјалних добара итд. могу се сагледавати из разних углова и улога војске је ту јасна. Србија се среће са многим безбедносним изазовима и претњама, а већина њих је побројана у доктринама и стратегијама усвајаним од 2007. године до данас. Нешто од тога се тиче и НАТО и окружења у којем се налазимо, а нешто не. На крају крајева, не може се одлука о (не)наоружавању доносити само и искључиво посматрајући наш однос са НАТО.
Живимо у немирном региону и у немирним временима. Кризе престижу једна другу. Само током прошле године Србија је ушла у три оштра дипломатска конфликта са суседима. Са Мађарском после преласка граничне линије од стране њихових специјалаца, са органима БиХ после напада на премијера Вучића у Поточарима, а према Хрватској су биле чак успостављене и економске санкције. Истина, после тога се „политички пеглало” и проблеми су некако решавани, али треба упозорити да су нови проблеми почели да се појављују (посебно са мигрантском кризом), а неки стари да се интензивирају. Треба ли упозоравати на дешавања у Приштини и запитати се како ће се то одразити на безбедност Срба? Чека ли нас око тога нешто ново у 2016?
На крају, када смо код НАТО, можемо да поставимо и питање: шта ако се НАТО распадне? Да, многи ће се насмејати, али много је и данас живих совјетских официра који су се смејали априла 1989. када су им демонстранти у Тбилисију поручивали да је СССР мртав. Неће НАТО поразити ни Русија, ни Исламска држава, али на његов опстанак могу разарајуће деловати унутрашње нестабилности у европским државама. Или да одемо у другу крајност: шта ако источноевропске НАТО државе буду гурнуте у конфликт са Русијом? Шта би Србија у том случају радила? Да јуначки кренемо на Москву?
Наравно, на основу оваквих спекулација се не може правити државна стратегија. Али ова једноставна питања показују и да се питање модернизовања Војске Србије и набавке новог наоружања не може сагледавати „кроз НАТО наочаре”. Србији је потребна војска, а због времена које долази и изазова са којима ћемо се сретати – та војска мора бити и бројнија, и обученија, и опремљенија него што је данас. Ако се сами не заштитимо, други нас бранити неће. То је тако увек било кроз историју, и увек ће бити.
srbijavojska03На крају, остаје да се види: одакле новац за војску? То је тема за посебну расправу, у којој се мора сагледавати не само целокупан буџетски систем, већ и целокупан систем јавне управе, систем територијалне организације државе итд. Шта ту Србији треба, а шта не треба, колико шта кошта и где може да се уштеди? За почетак, треба да одговоримо: хоћемо ли да се бранимо или нећемо?
Извор: Новости
