Прочитај ми чланак
(Зејнел Зејнели)
Замислите градоначелника града Приштине, или Ђаковице, уколико још постоји, као ,,изабрано лице„ који живи на Дедињу, или свеједно у Београду или неком другом граду у Србији, и који је примао плату више од деценију, који има секретарицу,секретара, можда шефа кабинета,чиновнике неких служби, можда постоје и одборници и, иако виртуелни, градоначелник је дуго примао плату из буџета Републике Србије, заједно са целом свитом, који представљају виртуелну власт, не само у ова два града већ и у другим у којима одавно није крочила српска нога. Нити зна, виртуелни градоначелник шта ради, нити за кога ради, нити зна који су његови чиновници, ни где живе, нити сме да уђе у Приштину, незамисливо у свој кабинет, нити да донесе било какву одлуку…
Или сазове седницу Скупштине града у реновираној сали, сада у власништву Републике Косово. Ништа од тога. Једино што је стварно је, да је он са својом свитом, донедавно примао плату. Колико има таквих градоначелника градова и општина са Косова и Метохије, колико има таквих појединаца који су на буџету, мислим да мало ко зна у Србији. Замислите градоначелника Подујева или Србице у истој позицији. Или, замислите председника непостојеће општине на Косову и Метохији у којој поред председника раде његови пријатељи, тетке, зетови, снаха, и сви они егсистирају на празном буџету Србије. Или, шта су уопште годинама радили начелници Косовских округа. Тако је било доскора, а ко је све био на платном списку, тешко је да знају у Србији они који ,чувају„ буџетски новац. Јер, ако се не зна тачно колико чиновника има Србија, како би се знало, ко шта ради и на Космету. Тако је било дуго година, а да ли је тако остало, још увек јавност не зна.
Ово ми је тешко да кажем, али Европска унија чини услугу Србији када се захтева да се расформирају разне службе Републике Србије, које егзистирају на терету буџета, односно грађана осталог дела Србије, који и због тога морају да се силом одричу плата, или пензија, које су иначе стечено право. Али, таква интеграција у косовске институције, је чини се за власт мање болна, иако то чини својом вољом. Али због чињенице да нико до данас није имао храбрости, да решава сва ова питања. Бриселски притисци и Немачки захтеви,у комбинацији са превеликом жељом да се приближимо и некада будемо чланови Европске породице, како би нама некада било боље, жеља Брисела, преточена је у праксу.
Већ је познато да је за финасирање Косова и Метохије из Буџета Србије, за протеклих дванест година, како је то утврдио Анкетни одбор, издвојено 2,8 милјарди евра, а данас, две године касније, то је сигурно више од три милјарде, или просечно дневно 53.102.503,29 милиона динара. Питање је да ли ће се уопште утврдити где су те паре ишле, иако је утврђено да је било неправилности, корупције и криминала. Новац је ишао за разне потребе, као на пример за санирање последица земљотреса, преко фирме из Бујановца, куповину станова од Албанаца за Србе, опет посредством Албанаца, за здравство, затим су се исплаћивале разне штете по судским пресудама, ненаменски су се трошила средства чак и за породиље. Новац је одлазио на противзаконите исплате личних доходака КБЦ Приштина у Косовској Митровици. Завод за трансфузију крви у Приштини, није имао жиро рачун, финасирани су Завод за јавно здравље Приштине, Пећи, Призрена, Дом здравља у Ораховцу, а како је то било ,,мало„, на платном списку нашли су се и радници са уговором Домова здравља Приштине, Пећи, Ораховца и Призрена.
Ту је затим Апотекарска установа Приштина и Пећ, здравствени центар у Ђаковици, специјална болница у Пећи, који је етнички чист, затим Призрен. Драгаш, који не обављају здравствену делатност, а у Драгашу су плате примали или још увек примају и из Српског буџета и Косовског буџета.КБЦ здравствену делатност обавља у Грачаници, где је и Дом здравља, а у Гораждевцу је ЗЦ Пећи, а онај из Призрена је у Ораховцу. Укупно је запослено 2275 радника, од тога близу 300 ради у другим здравственим установама у већ, Републици Косово, који месечно примају 150 одсто плате. Око 730 запослених у здравству је ангажовано у 30 установа у Србији, док још 1288 радника је радно ангажовано и живи ван Косова и до пре неколико месеци је примало минималне зараде, док 100 њих живи на Косову и такође већ месецима не прима минималац, увећан због живота на Космету за 30 одсто. Они који су ангажовани у Косовској Митровици примају и по 262,5 одсто месечне зараде, а појединци за седам дана рада у месецу имају 112,5 одсто зараде, а појединци који су ангажовани на Медицинском факултету у Приштини, примају плате 100 одсто, увећане још за 50 процената.
Запослени у образовању били су, или су још увек и на буџету Србије и Косова. Они на буџету Србије примају 150 одсто плате а из буџета Косова по 210 до 280 евра…У најтежој ситуацији су запослени у фабрикама и установама које су на Косову приватизоване, који примају минималац од близу 8500 динара, колико су примали и они медицински радници широм Србије. Многи од првих, поменутих примају ако се, без обзира где живели редовно јављају установама за незапослене, који ће то убудуће морати да члине сваких 45 дана. Радници многих приватизованих предузећа на Косову, које су биле у државној својини,такође су били на минималцу, а они који су имали среће као некада запослени примили су као акционари и по 3000 евра, као на пример некада запослени у предузећу ,,Слога„, којем је припадао и хотел „Гранд„ у центру Приштине, а који је приватизован.
Новац је дакле одлазио, просто речено тамо где је било потребно и тамо где није требао да се даје, не само установама већ и појединцима, који никада нису ни радили, а који су често делили и задужени координатори, или ,,поштари„. Испостављао се списак људи и на основу тога делиле плате, понекада и годинама непостојећим људима. Тешко је да ће то неко у Србији да распетља…
Као што нико никада неће сазнати ко све на пример са Космета прима пензије, ко прима дечје додатке, социјалну помоћ, ко све има здравствено осигурање и то на терет грађана Србије. Из Републике Косово многи се здравственим легитимацијама Фонда Србије лече, подижу лекове на рецепт, оперишу и на друге начине им се пружа здравствена услуга, иако не признају Србију, имају Републику и јеже се и при изговору слова ,,С„. Мало је вероватно да неко зна, колико је Албанаца са Косова пријављено у установама за незапослена лица, који имају фиктивне адресе становања, код рођака, пријатеља, којих Албанци имају у многим градовима Србије. А они имају све услове да то ураде. Да би се доказало, пре Бриселског споразума, као једне од тековине отопљавања односа између Србије и Косова, да се ради о грађанима Србије, да Албанци ,,признају Србију„изнет је податак да је близу 750 хиљада Албанаца из Републике Косово добило и личне карте и пасоше Србије…
Када већ имају личне карте што не би искористили Уставно право Србије, да као и грађани осталог дела Републике добију она права која имају они који заиста живе у Србији и тако остваре право на здравствену заштиту, социјална и друга давања, дечје додатке, можда чак и породиљске надокнаде. За доказивање нечега што реално не постоји, дакле не постоји власт Србије на Космету, занемарују се трошење огромних милијарди на терет осталог дела Србије. У Титово време, Албанци којима је матерњи језик Албански, добијали су надокнаде због тога што знају Албански језик. Тако је било и у време Милошевића, а тако је и данас, већ пуних четрнаест година. Да су се Албанци супроставили отцепљењу Косова, а пре тога бомбардовању, а затим и протеривању својих комшија, могло би да се схвати. Али у ситуацији када је 99 одсто Албанаца за своју државу, када више од 200 земаља света признаје Републику Косово, отвара своје амбасаде, преговара о придруживању у Европској унији, када нас Европа тера на нормализацију односа са Косовом, гласа по косовским законима, Косово има своју полицију, царине, личне карте, пасоше, своје амбасаде, Устав, своју химну,утврђене границе са суседним државама, у Србији нико не изводи рачуницу огромних трошкова, који морају делом да се надокнађују од пензионера, плата и других сиромашних грађана, па и оних богатих, свеједно.
Србија и пре и сада, као да се чува оптужби за угрожавање људских права, а Европа се прави слепа када Србија још увек троши огроман новац на ,,своје„ грађане на делу територије који је вољом Европских ,,пријатеља„проглашен новом државом. Како то Србија није могла да спречи неупутно је говорити о суверенитету и територијалном интегритету на Косову, када то не постоји ни стварно нити је могуће реално очекивати неку промену у корист Србије. Ако је истрајавање на овоме, угађање Европи и доказивање да су сви грађани на Космету једнаки , онда је то потпуно погрешно и веома скупо, не само када је реч о могућим Албанцима, грађанима Републике Косово, већ и неалбанцима, али и Срба, од којих су се многи интегрисали у Косовско друштво, на чијем су платном списку многи, па и они који примају плате и из буџета Србије.
„Косово је Србија“ није успело, као ни „и Европа и Косово“. Није успела ни чувена фуснота, нико више не устаје са стола на разним међународним скповима где су председница или председник владе Косова и представници Србије, Косово је приказало своју културну у Београду, српски представници учествују или су у жирију међународног филмског фестивала у Митровици, ускоро ће у Београд можда допутовати и председница Косова Атифете Јахјага или министар спољних послова Косова на међународни скуп на којем ће се можда и вијорити застава Косова, са или без фусноте.
Србија, односно власт, која је све учинила Бриселским договором, додуше под огромним притиском из ЕУ, да Косово буде држава, и даље ће инсистирати на интегртитету и суверенитету, што повлачи издвајање огромнх средства за разна давања својим грађанима, инвестиратрати и градити, без да се утврди коме се даје, ко све користи средства, ко прима плате, а ко је на казану у колективним центрима. То није тежак посао, ако постоји воља да се обави и издваја само за оне потребе које су стварне и потребне. Овако како се сада ради, као да се даје за милион грађана Косова ради неких виших циљева, од којих се неки неће никада остварити, а неки ће трајати предуго.
Србији што се Косова тиче, а на путу у Европску унију, тек предстоје тешка времена. Она подразумевају доношење и веома тешких одлука, на које ће бити приморана. Прво следи наставак преговора у Бриселу, а затим и потписивање споразума о нормализацији односа између Србије и Косова. И то као и читав пакет мера које се морају предузети, представиће се са наше стране као ,,статусно неутралне„а држава као да је цела са Косовом и Метохијом у шта, данас, сасвим сигурно мало ко верује. Како држава ради и оно што је тајна дипломатија и оно што је за јавност, бар док се све не реши а затим саопшти потребно је кроз велико сито протрести коме се даје, шта и колико. Европу то не брине, можда јој чак и одговара. Уколико се то уради и те како ће се смањити разна давања било кроз плате, здравство, осигурање и друго. Треба учити на другим државама. Словенци су на пример тек недавно почели да дају пензије онима који су некада тамо живели и радили и то од дана када је таква одлука донета. Они који примају пензије из Хрватске морају сваких шест месеци да достављају потврде да су живи. Србији такве одлуке тек предстоје, баш по питању Косова.
Уосталом, сада када је Србији предат извештај о томе колико је Србија напредовала на путу Европе, поред похвала за реформске законе и неке одлуке о платама и пензијама, у изјавама званичника ЕУ, доминирало је Косово, нормализација односа, регионална сарадња, спровођење Бриселског споразума, а и промена данас важећег Устава, што ће рећи могуће избацивање Косова и Метохије из Преамбуле Устава Србије, а ту и тамо и изградња Јужног тока. Ако се има у виду и то да ће се разговори отворити наредне године и то поглављем о Косову, онда постаје јасно, да Европа питање нормализације односа Србије и Косова сматра приоритетом и својом утврђеном обавезом. На Србији је само да испуњава услове…А реформе, то је ваљда унутрашње питање Србије.
