Прочитај ми чланак
Иако је ова победа СНСД-а и Милорада Додика мање убедљива него претходне две, она је већ самим тим што је трећа заредом и много вреднија.
Према резултатима избора у Републици Српској могло би се закључити да народ не жели промене, односно да је задовољан садашњим стањем, или га бар не повезује са актуелном влашћу. Они који су наступили као опозициона коалиција Савез за промене (СДС, ПДП и др.) изгубили су изборе, а победили су они који представљају континуитет власти (СНСД са ДНС-ом и СП-ом).
Наравно да то не може бити у потпуности тачно, јер народ у Српској је и те како незадовољан незапосленошћу, ниским стандардом, висином плата и пензија и сл. Објашњење привидног парадокса лежи у чињеници да опозиција није понудила готово никакав, поготово не јасан и убедљив програм социјално-економских промена. А пошто је на политичком терену одбране Републике Српске од унутрашњих и спољних притисака, њене афирмације као равноправног партнера у БиХ и међународног субјекта, промоције ентитетског патриотизма и националних интереса, актуелна власт била практично нерањива, опозиција се фокусирала на проблем корупције.
О АУТОРУ
Ненад Кецмановић је српски политолог, политички аналитичар, социолог, доктор и професор политичких наука, публициста, те члан Сената Републике Српске.
Негативна кампања, вођена преко приватног TВ канала, који по гледаности надмашује јавни сервис, била је месецима буквално посвећена расправама о корупцији министара, директора јавних предузећа, руководилаца владиних агенција и других из власти, с поентом да је за све директно или индиректно одговоран председник Републике и лидер владајуће странке. Порука је била да је власт осам година само крала, уз логичан ехо како је онда два пута бирана.
Дошло је и до коинциденције с негативним порукама на рачун Додикове власти из пословично ненаклоњене ,,међународне заједнице”. Из Брисела је речено да се „очекује смена власти у РС” (Дорис Пак), из Берлина да се „Додик понаша као мали Путин” (Волфганг Петрич), из амбасаде САД у Сарајеву да „народ треба да изабере бољу власт” (Николас Хил).
Овог последњег, добро упућени Обрад Кесић назвао је лидером друге опозиционе коалиције – „дипломатске коалиције” у РС. Створио се утисак да су се сви и све (економска криза, поплаве, незапосленост) уротили против власти и њеног лидера, те да је изборни резултат, упркос ранијим сондажама, неизвестан.
Дан пре избора, Додик је убедљивом победом у ТВ дуелу са Тадићем, вратио самопоуздање владајућој коалицији, па се аналитичари и пет дана после избора расправљају колико је тај ток-шоу процентуално утицао на бираче.
Додик је имао и значајнију подршку председника Путина, патријарха Иринеја, Емира Кустурице, па и премијера Вучића, али и многих угледних личности у Српској и Србији које деле уверење већине бирачког тела да је, уз све замерке, са њим као председником Република најбезбеднија. Многи аналитичари су Додиков реизбор прогласили референдумом „за” опстанак „мањег ентитета” и „против” њега. На крају, Додик је још једном победио…
Али, не мање важно, СНСД у целини, безмало оплакан после локалних избора 2012, на овим изборима је васкрснуо већином српских посланика у парламентарној скупштини БиХ, и што је најважније, и већином у парламенту РС у коме са, ојачалим партнерима (ДНС-ом и СП-ом), може да формира владу. А најбољи резултат је постигао управо у оним општинама у којима је пре две године опозиција преузела вођство. Напросто, током минулих осам година власт је имала економске успоне и падове који су били у вези с регионалном и глобалном рецесијом. У укупном билансу остају успешне приватизације „Телекома” и рафинерија у Броду и Модричи, капиталне инвестиције у инфраструктуру (путеви према Црној Гори и према Хрватској, тунел на Чемерном итд.), велика улагања у изградњу нових факултета, студентских домова и спортских дворана у Бањалуци и Источном Сарајеву, затим термоелектрана у Станарима, Андрићград итд. А томе ваља додати и примерно ангажовање власти на отклањању катастрофалних последица овогодишњих поплава које је на бираче оставило можда и и пресудан утисак.
Ипак, владајућа странка је у односу на претходне изборе, изгубила важно место у Председништву БиХ. Актуелна премијерка Жељка Цвијановић, једино кадровско освежење у политичком врху РС, изгубила је за мање од хиљаду гласова од ветерана Младена Иванића. Да ли је патријархално бирачко тело посумњало да се „нежнији пол” може носити са два мужјака у оштрим националним блокадама у Сарајеву, или је пресудило дуго и богато политичко искуство конкурента, тешко је рећи. Али, као што ће Цвијановићева сигурно остати у државном врху (премијер РС или министар спољних послова БиХ) сигурно је да ће се прагматични Иванић лако уклопити са „есендеовцима”, тим пре што је приликом своје кандидатуре имао сукоб унутар Савеза за промене.
Иако је ова победа СНСД-а и његовог лидера, мање убедљива него претходне две, она је већ самим тим што је трећа заредом и много вреднија. И најбоља власт досади бирачима. А и при много повољнијим економским и социјалним условима ретко се дешава да једна странка добије мандат народа да влада у континуитету од 12 година.
Ако је опозициона коалиција Савез за промене изгубила изборе зато што није понудила програм промена, победничка га мора имати да стара/нова власт и пре 2018. не би постала бивша власт. Не ради се о неким спектакуларним резултатима који напросто нису реални и зато на овим изборима, за разлику од претходних, нико није ни обећавао „куле и виле”. Довољно је да власт свакодневно показује да се бори против сиромаштва и корупције, за нова радна места и боље плате и пензије, а пре свега да дели судбину народа.
(Политика)
