Прочитај ми чланак
Како на то реагује Република Српска? У целини аматерски, да се благо изразимо.
Империја хаоса, као што је ову физички неухватљиву али свуда присутну и још увек врло утицајну геополитичку појаву назвао Пепе Ескобар – сада то засигурно можемо констатовати – примила је поруку прошлогодишњег незадовољавајућег биланса операције рушења Републике Српске. (Nota bene: у питању је „незадовољавајући биланс“, а не, како су неки високопозиционирани дилетантни у РС донедавно мислили – трајни неуспех.) Без обзира на исход, стандардни сценарио „обојене револуције“, примењен прошле године уз помоћ ангажованих локалних снага, јесте у одређеној мери поставио позорницу за следећи чин, уигравањем превратничког језгра, продубљивањем друштвене подељености и дезоријентације и општим – мада за сада још увек не одлучујућим – слабљењем одбрамбених капацитета Републике Српске. Али у наредном периоду прелази се на хибридну варијанту, коју зналачки приказује Ендрју Корибко.
Његова студија која отвара очи Hybrid Wars: The Indirect Adaptive Approach to Regime Change вероватно ће остати незапажена код оних којима би највише могла да послужи. Између осталог, то је и због баналног разлога што је написана на језику којим они не владају, а они, јадни, упркос пројектованом тромилијардном државном буџету, немају средстава да је преведу на српски и тако утуве њене корисне лекције.
Нови обрт догађаја и значајно проширивање палете притисака на Републику Српску потврђују закључак да се прелази на квалитативно нов стадијум кампање са циљем њеног рушења као фактора који се не уклапа у пројектовани империјални поредак на Балкану и затим „припитомљавања“ структура које би на њеним институционалним рушевинама евентуално преостале. (Bringing to heel је омиљени технички израз, позајмљен из професионалног речника тренера паса, којим се у овом контексту – не претерано ласкаво према циљној групи својих операција – западни специјалисти служе у интерном дискурсу.)
НОВИ ЕЛЕМЕНТИ ОПЕРАЦИЈЕ
Весник тог новог стадијума је, ипак не тако „тајни“, „План за рушење Додика“, који је недавно објавила руска информативна агенција Спутњик. Без обзира на неке садржаје који делују помало сензационалистички и очигледно одсуство научне апаратуре (што ће вероватно неким педантним аналитичарима засметати), најупечатљивија карактеристика овог плана је колико – у светлу досадашњих теренских искустава са више локалитета – делује веродостојно и без опсежније пропратне документације.
Проширење спектра дејстава огледа се у увођењу неколико нових елемената који су, по свеукупном учинку, несумњиво уперени на много више од простог смењивања врхушке у Републици Српској мада је то и даље један од кључних циљева и саставни део операције. То потврђују нове врсте провокација, које се гомилају не само у РС него широм БиХ.
Недвосмислено терористички напади или покушаји, као у Мостару, Зворнику и Јањи, убиство војника у Рајловцу, циљано продубљивање неповерења и страха међу етничким заједницама недавним вехабијским претњама да за Нову годину у РС предстоји сеча најмање „четрдесет српских глава“, у стилу који носи препознатљив потпис одређених актера у Сирији, претње кобним последицама уколико се одржи референдум о неуставно наметнутом централном правосудном систему БиХ, све учесталије претње коришћењем непостојећих „Бонских овлашћења“ како би се у БиХ осујетило поновно успостављање дејтонског уставног поретка, оспоравање помоћу пресуде Врховног суда БиХ легалности прославе Дана републике 9. јануара (донесене уз подршку страних судија), најзад, упад припадника SIPA (State Investigation and Protection Agency – Државна агенција за истраге и заштиту, тајна полиција БиХ) у седиште МУП Републике Српске и општине у Новом Граду и физичко преузимање контроле над њима – све су то „ласте новог пролећа“, које је у припреми за Републику Српску, а које ће носити изразито политичке конотације, независно од редовног смењивања годишњих доба.
Последњи инцидент наведен на овом списку – упад у државне просторије РС у Новом Граду – привлачи посебну пажњу зато што наговештава суштинску ескалацију потенцијално далекосежног значаја. Чињеница да је овај неуобичајени упад био вешто упакован у контекст рутинског хапшења петорице Срба осумњичених за ратне злочине под изговором неопходности заштите релевантне документације коју би – у одсуству преузимања на препад – српске власти наводно могле уништити, појачава не само утисак да се ради о перфидности него, још важније, о операцији прецедентне намене. Шаље се јасна порука „ко је газда“, и да на територији Републике Српске то нису њене легалне установе већ, напротив, управо оне институције спорног легитимитета чије право на постојање својим дрским понашањем Република Српска доводи у питање.
И ПОЛИЦИЈА НА СПИСКУ ЗА РАЗАРАЊЕ
Колико сећање служи, ово је прва непосредна конфронтација физичке, за разлику од чисто реторичке, природе између уставно легитимних органа Републике Српске и њихових спорних пандана на нивоу БиХ. Знаковитост оваквог развоја у односу на крајњи расплет свеобухватне и дубинске егзистенцијалне кризе која је захватила БиХ не сме се умањивати нити би се могла преувеличати. Манипулисано физичко сучељавање органа два нивоа власти у БиХ, у комбинацији са све учесталијом терористичком делатношћу под диригентском палицом страног фактора, представља злослутну експлозивну смесу. А управо у таквој ситуацији МУП Републике Српске је сада и формално сврстан, са председником, Владом Српске и државном медијском кућом РТРС, у ред једног од „стубова режима“ (терминологија Џина Шарпа) одређеног за разарање.
Ови агресивни потези одвијају се на фону делатности чији је крајњи циљ не само укидање Републике Српске у садашњем облику и – то се подразумева – елиминисање њеног тренутног руководства већ и изазивање свеобухватног хаоса ради политичког преобликовања Босне и Херцеговине у целини. Свакоме ко је способан да стратегиски мисли јасно је да се ти потези вуку у функцији припремања повољних услова за предстојећи рат на Истоку. Стратешки разлози су саблажњујуће слични онима који су на пролеће 1941. године мотивисали Хитлера да претходним сређивањем прилика на Балкану обезбеди позадину за своје даљње потезе. Како на то реагује Република Српска? У целини аматерски, да се благо изразимо.
После победе, тачније преживљавања, на изборима у октобру прошле године (а и толико је постигнуто претежно залагањем мотивисаних појединаца, а не захваљујући примени успешне институционалне стратегије друштвене самозаштите) и избегавања за длаку фаталног удара добро организоване и из иностранства финансиране „обојене револуције“, догодиле су се две ствари које смо благовремено предвидели. Прво, противничка страна, за коју застоји нису обесхрабрење него изазов, неодложно је приступила преиспитивању свог оперативног плана, идентификовала је почињене грешке и разрадила нови и ефикаснији стратегијски концепт. Друго, и такође сасвим предвидљиво, у складу са једном неадаптивном карактеристиком српског менталитета која би Дарвина згрозила, руководство РС је наредни период провело уживајући у ловорикама варљиве победе и, у најбољем случају, премештајући столице по палуби потенцијалног Титаника.
СТРАТЕГИЈСКА ПАРАЛИЗА У РС
Довољно је навести само неколико бизарности које поткрепљују овакав закључак. Пре свега, упркос стеченом јасном увиду у улогу и значај лажних „невладиних организација“ у припреми и покушају извођења обојеног преврата током 2014. године, предлог Владе РС за усвајање потпуно нормалног закона, преписаног из законодавства САД, којим би се регулисала њихова делатност – није прошао. То се није догодило толико захваљујући опструкцији опозиције, колико услед необјашњиве некооперативности посланика из сопствених редова. Можда још злослутније од тога, драгоцени месеци после условног изборног успеха у октобру прошле године нису били искоришћени за јачање одбранбених бедема. Страћени су у наивним покушајима постизања немогућег rapprochement-а са страним геополитичким противницима којима политичка логика неумитно диктира вођење непромењивог курса на уништење Републике Српске и Дејтонског устројства БиХ.
Дискретно али приметно удаљавање од Русије, поигравање замењивањем понуђеног повољног руског кредита лихварским зајмовима ММФ, са свим омчама које то имплицира, неразмишљање о повољностима које би се могле добити обраћањем новооснованој развојној банци БРИКС и незграпни покушаји додворивања модификовањем званичног става у вези са Сребреницом – само је неколико примера. Као да је у Бањалуци неко буквално примио срцу наоко примамљиво звучећу изјаву заменика државног секретара САД за Европу и Евроазију Хојта Брајана Јиа прошле године да је дијалог са до тада изопштеним руководством РС ипак могућ – уколико би се прво „доказала његова спремност да се конструктивно понаша“.
У општој атмосфери несналажења и стратегијске парализе, једна од малобројних трезвених (и заиста конструктивних) реакција потиче из кабинета министра унутрашњих послова РС Драгана Лукача.
„Поступање Сипе у Новом Граду је непримјерено и грубо кршење међуполицијске сарадње“, изјавио је Лукач професионално сувим али недвосмисленим језиком, „и због тога нећемо одговарати на њихове акте и поступати по њиховим захтјевима“. Притом је знаковито напоменуо да припадници МУП Српске убудуће могу користити и оружје уколико буде употребљено против њих.
Без натегнутих паралела, зар по интонацији ово бар угрубо не подсећа на Путиново упозорење пре неки дан да би ракете са руских подморница у Медитерану, испаљене на положаје терориста у Сирији, могли бити опремљене и нуклеарним бојевим главама, али да се нада да се за то неће указати потреба?
lukacpolicijaОх да, Лукач је нагласио још и то да би у наредном периоду у МУП-у Републике Српске требало да буде запослено 400 младих људи, дипломаца Више школе унутрашњих послова, као и да се на опремању полиције ради дуже време.
Ово је врста конструктивног одговора који тешко да би се допао Хојту Брајану Јиу или да би га орасположио. Али, ако треба да се бира између безбедности и опстанка Републике Српске и угодног дијалога са њиме, избор је јасан.
Извор: Печат – Стефан Каргановић
