Прочитај ми чланак
Када се очекивало да ће Вук Јеремић наставити политички живот или у некој од постојећих партија или у новој чији би лидер био, он се одлучио да оснује Центар за међународну сарадњу и одрживи развој, институцију која је ближа институту или невладиној организацији него политичкој партији, иако су му, како је рекао, амбиције да делује у политичком животу.
Последњих година на политичкој сцени нема нових странака са новим политичарима. Тешко се може рећи да су појединци који су напуштали своје матичне странке, како кажу, незадовољни њиховом политиком, али вероватно и својим статусом у странци – нови на политичкој сцени. С друге стране, многи бирачи су разочарани целим политичким естаблишментом и желе нова лица за која би гласали, али она се не појављују. Зашто у Србији нема нових политичара и странака са новим идејама?
Миодраг Радојевић, политички аналитичар, каже да се појављују такозване нове странке и нови политичари, али да је општи утисак да успорена унутрашња динамика политичког живота доводи и до тога да нема свежих политичких идеја као одговора на структурну, не само економску кризу у нашем друштву. „Такво стање последица је суженог простора политичке партиципације и подређености цивилног друштва политичким странкама. Партије су монополизовале политички живот.
Политичка дебата води се између лидера странака, они намећу теме и њима није потребна подршка или сарадња са цивилним друштвом. Рецимо, расправу о генетски модификованој храни, јер је и то једна од најважнијих тема, бациће у сенку случај са спортским вандализмом. А спортски вандализам се периодично понавља, јер управо странке радо кокетирају с навијачким удружењима. Тако стари проблеми не дозвољавају да се бавимо новим темама, да отворимо дијалог о еколошким проблемима.”
Владимир Вулетић, социолог, каже да се ни у другим земљама, и у окружењу, не појављују нове странке и политичари, али да је већи проблем тај што нема нових идеја. „Све странке се слажу око четири-пет тачака и онда се људи опредељују према симпатијама.” Вулетић каже и да када се појави неко лице које одскаче, прави своју странку. Међутим, за нову странку је потребно много новца, а ако би неко дао новац, онда та странка не би дуго била нова. Потребна је и инфраструктура и озбиљна организација, страначки рад је тежак.
„Постоје два супротстављена принципа. Ако окупите више квалитетних људи, они ће имати потребу за самосталношћу. Код нас је тешко видети неког самосталног, тај се онда или не појављује или говори у име лидера. Хијерархија наших странака не допушта много слободе. У Србији од првог човека у странци зависи све. Већина наших странака имале су својих пет минута, а онда су опстајале, али оне тешко могу да пропадну јер су умрежене. Од новог постоји страх, јер свака нова фигура доноси неизвесност. Зато би морала да буде проверена или позната одраније, да има харизму и да уђе у парламент.”
И Радојевић каже да се најважније политичке одлуке доносе на основу трговине, а улазак у политичку арену је строго контролисан. „Кључеве моћи чува одабрана гомила која окружује лидере и њихови кербери у виду таблоидних медија, као и одређени ванинституционални центри моћи, јер су партије мање-више предузећа с акционарским улогом. У тој хијерархијској структури влада бескомпромисна борба за моћ.
С друге стране, поучени и претходним искуствима, појединци и организације прибојавају се компромитовања ако се исувише приближе политичким структурама, јер је власт у Србији попут медузе. Код грађана је створен утисак да је бављење политиком нечастан посао, у који појединци улазе из интереса, да би, примера ради, добили повољан кредит или запослили најближе. Излаз из ћорсокака је промена општег амбијента, подизања нивоа политичке партиципације и политичке културе. За сада, такву потребу не препознају ни власт ни опозиција.”
Ђорђе Вукадиновић, главни уредник „Нове српске политичке мисли”, каже да се на сцени врти двадесетак истих, с тим што сада некадашњи подмладак из другог и трећег ешалона води главну реч.
Он каже да има промена, али не и новина, и пластично објашњава да наша политичка сцена функционише по принципу политичких картела са елементима полукриминалног клана, где се зна који је чији забран и ко има монопол над којим темама и над којим сегментом бирачког тела.
„Али, као и у другим сличним ситуацијама, ту долази до сукоба и уласка у туђи забран, и ратова који се заврше примирјима и новом прерасподелом моћи. У свом том сукобу, који је стваран, они се понашају као коцкарска друштва која не пуштају никог другог за сто, а ако га и пусте, то се ретко догађа, јер не желе себи да праве конкуренцију. Они имају заједнички интерес да не пуштају нове. Иако се чини да на политичкој сцени има простора, он је реално мањи него што изгледа, али се нови ипак спречавају да уђу у њега због конкуренције.”
(Политика)
