Прочитај ми чланак
(Александар Павић)
Прво, оно најважније. Највећи утисак који је катастрофални потоп који је погодио Србију ових дана оставио је то што је изнова показано колико мало народу Србије треба да би показао пожртвованост, љубав, несебичност, јунаштво, дар за самоорганизацију.
Несреће по правилу извлаче и оно најгоре и оно најбоље у људима. Али, у време када су многи мислили и тврдили да је народ „дигао руке од свега“, да је постао апатичан, несолидаран, саможив – показано је управо супротно. Сада би требало да буде очигледно, свима којима досад то није било, да умеће вођења Србије лежи у омогућавању људима да извуку оно најбоље из себе, у давању прилике народу да се труди, ако треба и жртвује за неки виши циљ, за опште добро. Ко то не уме да уради, нека се склони у страну и омогући то онима који умеју. Нагон за истинском солидарношћу је оно што покреће људе, и то не само у Србији. Ако друштво није томе окренуто у својој основи, онда то није врста друштва које икоме, осим оних најгорих, треба.
Уз све ово се ипак мора изнова подвући и чињеница да је ова катастрофа показала и погрешност модела који се у Србији насилно примењује већ скоро 15 година, а што је најбоље описао Мирослав Лазански.[1]Разграђена је војска, разграђене су одговарајуће службе, битније су постале „мировне операције“ у Индијском океану од наших сопствених безбедносних потреба, и сада се плаћа цена. И још ће се плаћати ако се модел не промени. А општа војна обавеза је управо једна од кључних компонената изградње друштва солидарности. Да је у Србији садашњи модел примењиван последњих шездесетак година – вероватно би цела Србија данас била под водом, ако би уопште и постојала.
Ипак, после оног најбољег што су поплаве избациле на површину, један од најјачних, негативних утисака је засигурно – Кирби. Нажалост, не Рип, него Мајкл. Онај што се представља за дипломату. Ништа ново. Овог пута, Кирби је решио да, док Србији прети незапамћена водена стихија, српској јавности одржи још једну моралну лекцију – о ЛГБТ правима. Док су се 17. маја људи широм Србије питали, страховали да ли ће насипи издржати, колико је људи стварно изгубило живот, и шта још може да их све снађе, док се Србија давила, један од локалних симбола глобалне неронске декаденције је – свирао. Свирао је, на страницама „Политике“, о „Ајдаху“ – али не америчкој савезној држави из каубојских филмова, него тзв. међународном дану против хомофобије (International Day Against Homophobia– IDAHO), и потреби да Срби – на насипима, у чамцима, на води или под водом, тај велики дан достојно обележе.[2]Па нек’ иде све.
Уредништво „Политике“ је учинило праву ствар што је објавило Кирбијеву „симфонију“ баш тог, можда најтежег дана за Србију, који се баш некако поклопио са ЛГБТ даном који се, по Кирбију, морао обележити. Сам је себе офирао. Како рече један од коментатора на „Политикином“ сајту: „Верујем да свесно и намерно оваквим обраћањем подстичете нетрпељивост већине према ЛГБТ заједници, и по ко зна који пут, у духу политике САД, злоупотребљапотребе мањину а иритирате и вређате већину све док се друштво изнутра не уруши и сукоби“.
А, да – Кирби је из фондова своје амбасаде понудио и 100.000 долара за помоћ пострадалима од поплава. Да водим државу, захвалио бих се на тој тричавој сумици (we don’t want your stinking 100,000 dollars) и подсетио „великодушног“ понуђача, још једном на дуг од преко сто милијарди милијарди долара који нам његова земља дође за ратну штету од бомбардовања и варварских санкција. И саветовао бих му да своју песмицу свира неком другом. Нпр. аустријском министру спољних послова. Ако и он хоће да га слуша…
[1]http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Kako-nam-se-dogodio-Potop.sr.html
[2]http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Podignimo-glas-protiv-mrznje-i-diskriminacije.sr.html
