(Ненад Кецмановић)

Да ли је глобално одзвонило “универзалним вредностима” као што су демократија, људска права, заштита мањина? А, ако јесте, ко је за то крив? Они који су их наводно кршили или они који су их наводно промовисали? И где смо ми у тој причи?

У бујици вести које нас поводом кризе у Украјини последњих недеља запљускују из Москве, Брисела, Вашингтона и Кијева остала је незапажена изузетно значајна изјава председника Кине приликом боравка у Европи. У једином јавном наступу на Европском колеџу у Брижу Си Ђипинг је рекао: “Експериментисали смо са уставном монархијом, парламентаризмом, вишестраначким и председничким системом, али се као успешан показао само социјализам са кинеским обележјима. Због јединствених историјских и друштвених услова Кина не може да копира туђа искуства…”

Била је то недвосмислена порука и Европи, али пре свега Америци, да Кинези немају намеру да следе тзв. универзалне а заправо западне вредности и да неће дозволити да им се споља намећу. Кина је после гушења студентских немира на Тјенанмену дуго била у политичкој дефанзиви, бранећи се од западних критика због дефицита демократије, људских права и заштите мањина. Али у новије време, са спектакуларним економским растом базираним на тржишним реформама, и политички је самоуверено изашла на међународну сцену.

КАКО ЈЕ БИЛО

У моменту када су ЕУ и САД притиснуте вишегодишњом рецесијом и подељене руском контраофанзивом у Украјини, кинески лидер Си је темпирао поруку која нема само национално значење. Нису, наравно, спорне ни демократија, ни људска права, ни заштита мањина ни друге универзалне вредности саме по себи, него начин на који их Запад злоупотребљава. Америка је најпре специфично западне, односно евроамеричке вредности прогласила универзалним, а затим их преко контролисаних међународних организација (ММФ, СБ, ОЕБС, Г8, ЕУ, НАТО, Хашки суд итд.) наметнула као глобално обавезујуће. И, напокон, од њих је направила идеолошко оружје пред којим стрепе мале земље и нејаки народи који су јој се из економских или политичких интереса нашли на мети.

Први знак опасности су негативни извештаји Freedom House-а, ICG, Аmnesty International-а и сл. међународних НВО које финансирају САД, о угрожености универзалних вредности у нанишањеној земљи. Затим се таква земља маркира као део “осовине зла”, као извор тероризма, узурпатор права мањина, легло криминала и корупције а њени лидери изложе глобалној медијској сатанизацији. После тога следе економске санкције, политичка изолација и други притисци. За наредну фазу предвиђене су “обојене револуције” или војне интервенције. А у завршници – окупације западних савезника под заставом међународне заједнице ради ефикасне имплементације универзалних вредности. И, на самом на крају, ту је Хашки трибунал за поражене лидере као доказ да је све било легално и легитимно.

Посебан цинизам такве методологије огледа се у двоструким стандардима. Демократске земље су оне које добију лиценцу овлаштених западних центара моћи у Вашингтону и Бриселу, а не оне у којима одлучује народ. Људска права поштују државе у којима се због крађе јавно одсецају руке, трговци дрогом вешају и прељубнице каменују на трговима, а секуларне државе су легло исламског фундаментализма и тероризма. У једним земљама мањине имају право на отцепљење, а у другим је важнији суверенитет државе.

СРБИЈА, СРПСКА И СРБИ

Пошто је годинама упозоравала на кршења међународног права и спољнополитичку недоследност једине суперсиле, Путинова Русија је почела да узвраћа мило за драго у Абхазији и Јужној Осетији, у Сирији и на Криму, а сада је у деловима Украјине са руском и проруском већином у току руска пародија на “обојене револуције”. Током минуле две деценије, операцијама у Ираку, Либији, Египту, Сирији, Украјини и сл., САД су од међународног промотера универзалних вредности постале генератор њиховог глобалног компромитовања. Офуцане и деградиране од употребе и злоупотребе, синтагме “демократија и људска права”, “заштита мањина и национално самоопредељење”, “државни суверенитет и међународни поредак” изгубиле су сваки нормативни смисао, политички садржај и морални набој. Нико их више не схвата озбиљно и код сваког изазивају само ироничан подсмех.

Србија, Српска и Срби су се, нажалост, нашли на почетку приче. Српски положаји у Босни били су мета прве офанзивне акције одбрамбеног савеза западних земаља изван граница НАТО у име заштите угрожених муслимана, а Србија је бомбардована као диктатура у име демократије и људских права. Србији је отето Косово у име шиптарског права на самоопредељење, а Српској је исто право одузето у име неповредивости државног суверенитета Босне. Обновљена Русија је зауставила једину суперсилу у намери да успостави глобалну империју, а Кина ће је, као у догледно време највећа не само економска светска сила, подстаћи да напусти илузије о “америчкој изузетности”, о “планетарној доминацији”, о “улози светског полицајца”, о “дотученом белом медведу”, о “вазалном статусу Европе” и о “америчком 21. веку”, и тако јој помоћи да врати поверење старих савезника. Истовремено, Си Ђипингова изјава представља охрабрење малим земљама и народима које не деле “западне вредности” или хоће да их прихвате само селективно и прилагоде својим условима и потребама.

Налазимо се у времену успостављања новог односа снага на међународној сцени и зато се не треба залетати ни у какве наднационалне компромисе, него издржати при својим националним интересима и држати се проверених пријатеља. Не би ваљало да нам се поново деси, као у Српској, да нам накнадно кажу да је наш парламент “добровољно изгласао” Ешдауново одузимање ентитетских надлежности. Или, као у Србији, да нам Ештонова каже да смо “добровољно прихватили преговоре о нормализацији односа са Тачијем”. Можда тако и демократија, индивидуална и групна права, суверенитет држава и самоопредељење народа обнове изворно значење и поново постану аутентичне универзалне вредности.

(Прес РС)

Ознаке: Кина, Ненад Кецмановић, Русија