Две свечаности прошле суботе – једна у Сарајеву и друга у Вишеграду – представљале су кулминацију дуге борбе за истину о Сарајевском атентату.

За медијску, интелектуалну и научну естраду окупљену поред обала Миљацке, Видовдан 1914. био je дан када је почео један кратак и јако мрачан век. На плећа младог Србина из Обљаја и групе београдских официра сваљена су сва највећа европска зла – да није било Срба не би било ни Аушвица.

Али неки овдашњи ауторитети су исту опасност препознали и у окупљању „сложне браће у Андрићграду”, како је другу суботњу свечаност, у емисији „Пешчаник“, назвала новинарка Светлана Лукић. Њена гошћа, Дубравка Стојановић, тврди да су српски политичари и интелектуалци дошли на обалу Дрине да би „поново покушали да заокруже свој болесни национални пројекат” и „узели тај пиштољ од Гаврила Принципа”.

О АУТОРУ

Зоран Ћирјаковић је предавач на Факултету за медије и комуникације у Београду.
Био је дописник Њузвика и Лос Анђелес Тајмса из бивше Југославије, новинар НИН-а и спољнополитички коментатор Радија Б92.
Дипломирао је на Електротехничком факултету, а мастер студије је завршио на Факултету политичких наука у Београду.
Аутор је књиге „Глобална Африка” у којој анализира необичне последице модернизацијских и глобализацијских процеса у Подсахарској Африци.

Ова историчарка једна је у низу домаћих аутора који су претходних месеци покушавали да прикажу Гаврила Принципа као претечу рокера и панкера, бунтовног индивидуалца и анархисту који је имао несрећу да се роди на погрешном месту, међу примитивним Србима. У многобројним изјавама и текстовима, они нам голобрадог атентатора углавном представљају као жртву, отпадника из миљеа у коме царују (не)културом затроване сподобе, лудаци који егзистирају на доњој граници људскости.

Из ових култур-расистичких интерпретација позадине Сарајевског атентата Гаврило Принцип је херој само зато што није „типичан” затуцани Србин. По њима, да се родио век касније, он би био хипстер у мајици са логом „Пешчаника”, активиста Иницијативе младих или подмлатка Хелсиншког одбора. Многобројни антинационалистички ауторитети покушавају да докажу да антиевропске снаге зла покушавају да украду и злоупотребе њиховог доброг, грађанског Принципа.

Али, сваки овдашњи национализам, па и Принципов, био он српски или југословенски, производ је европеизације Балкана. „Увоз европске врсте национализма на Балкан захтевао је да се хетерогени империјални простор, насељен различитим етничким и верским заједницама, трансформише у хомогену националну домовину”, пише Бехул Озкан, угледни турски историчар. Он подсећа и да је „процес европеизације Балкана изазвао велике људске трагедије у балканским друштвима”.

Амнезија је један од главних прерогатива моћи. Зато не чуди да су многи западни ауторитети, али и овдашњи аутоколонијални умови, склони да забораве да је (једно)национална држава дар Запада остатку света и да национализам није балканска или српска идеологија.

Важна лекција модерне историје Западне Европе јесте то да барјак национализма представља заставу слободе. Успешна, мада по правилу насилна, изградња државе једног народа лежи у темељу просперитета и стабилности великих земаља које данас чине кичму Европске уније. Чињеница да су балкански државотворни пројекти започињани са великим закашњењем, у присуству савремених медија и камера, представља главни разлог зашто многима делују ружније од ништа мање бруталног западноевропског оригинала.

Упоредо са борбом за историју, прошлог викенда се разбуктао и рат око географије – где се налази Србија? Прославу у Вишеграду и ставове неистомишљеника о Сарајевском атентату Дубравка Стојановић види као „израз антиевропејства у нашој заједници”. Она их везује за страх интелектуалне и политичке елите од убрзања европских интеграција и, како иронично закључује, „страшне опасности да ћемо ми неком невероватном брзином од десет година ући у Европу”.

Док је историчарка Маргарет Мекмилан Србију поистоветила са сатанизованим Ираном, Биљана Србљановић је преместила још даље од Европе, у Бин Ладенов Авганистан. Она је у пригодном комаду изградила ликове који се савршено уклапају у слику „ћелије терориста-спавача” коју су после 11. септембра произвели параноични западни медији. „Твоје је сада само да чекаш да ти се јави када. Чекаћеш дуго. Изгледаће ти као век. Али ти ипак чекај”, изговара алкаидизовани Апис у драми „Мали ми је овај гроб”.

Ипак, избацивање Србије из Европе, њено „сељење” све даље на оклеветани Оријент, као и патологизацију њене културалне и историјске другости у односу на наметнуту идеју Европе, треба првенствено посматрати у контексту пуцања шавова унутар Европске уније и неуспеха да буде изграђена замена за старе, етничке национализме.

Изгледа да више није довољно да (западно)европске мржње и њихове трагичне последице буду послате у прошлост. Да би „уједињена Европа” могла да настави да делује одрживо и здраво, њена зла треба некако да постану – и остану – неевропска.

Стари балкански баук је и даље ту. Дубравка Стојановић поручује да су одлучивши да оду у Андрићград уместо у Сарајево српски лидери јасно показали да нема никаквог заокрета, „да је то она увек иста Србија”, и упозорава – „метак испаљен тог 28. јуна 1914. у Сарајеву још увек лети”.

(Политика.рс)

Ознаке: гаврило принцип, Дубровка Стојановић, Зоран Ћирјаковић, Пешчаник, Први светски рат.