Прочитај ми чланак
Србе не можеш да победиш осим ако их не поделиш, рекао је председник Србије Томислав Николић на обележавању стогодишњице Колубарске битке у Лазаревцу.
У оквиру спомен храма Светог Димитрија у Лазаревцу уз војне и државне почасти обележен је век од Колубарске битке, најзначајније битке између војске Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом светском рату.
„Србија ће оздравити, а не би се ни разболела да је увек знала ко јој је мачем, огњем и животом сачувао земљу“, поручио је Николић.
Он је у обраћању навео да је немогуће говорити о првој години рата који је пре једног века захватио читав свет, а да се не спомену две победе српске војске коју су пресудно допринеле јачању а потом и коначној победи савезника.
Колубарска битка је, према Николићевем речима, била сензација и за освајаче и за савезнике, можда и за Србе, истакавши да се проучава на безмало свим војним академијама света као пример војне вештине, генералске одважности, тактике и стратегије.
„Србе не можеш да победиш осим ако их не поделиш. То је порука наших великих предака са Косова, са Колубаре и Сувобора, са Кајмакчалана и Солуна. Тада Срби нису слабили своје јаке људе јер се зна да слабљењем јаких појединаца слабиш своју нацију пред непријатељем“, рекао је Николић.
Он је упоредио битку на Колубари са библијском борбом Давида и Голијата речима да је мала Србија, велика у својој неподељености, у свом јединству, непосредно ратовала са једном огромном империјом, а посредно са четири империје и поново победила.
Николић је рекао и да је свако војничко искуство и знање тада говорило да је српска војска Велики рат дочекала преморена од Балканских ратова, десеткована и промрзла, гладна и босонга, са пушкама али без муниције.
„Колубарска битка је највећа перјаница у славној и победничкој ратној епопеји Србије, не само у Великом рату. Добијена је колико вештином војсковођа толико и преданошћу сваког војника.Током битке показало се јунаштво, после битке редак пример чојства. Видело се и ту ко је од чега саздан и какав траг оставља за собом у вечности“, рекао је Николић.
Како је рекао председник, нема друштва у коме формално образовање може да затре или макар потамни сјај славе предака и додао да нико не може да нам одузме приче дедова, њихова сећања која су преношена као највеће породично благо…
Николић је навео да се данас срећом воде другачије битке које од нас траже другу врсту мудрости и тактике.
Он је поручио да ћемо победити поштујући породични завет да увек и свуда и у свакој прилици дамо све од себе, покажемо своје наслеђене врлине, љубав према отаџбини „јер немамо право да изневеримо своје јуначке претке“.
„Да живимо тако да би нас препознали као своје потомке да неким чудим могу да сиђу међу нас. Да се непрекидно и као држава и као народ сећамо најбољих који су ходали овом земљом, оних који су изгинули да бисмо ми овде стајали као слободни људи… Да нам буде најважније да сваки наш човек живи у слободи“, рекао је он.
Николић је рекао да држава до данас има имена и презимена тек 50.000 страдалих у Великом рату.
„Осталих милион и 100 хиљада нису на истом списку нити знамо где су све уписана, ако су игде уписана. Не знамо где је родни праг са којег су пошли у војевање…а прошло је 100 година“, упозорио је председник.
Председник је своје обраћање завршио речима „Живела Србија“.
Венце и цвеће положили су поред председника Србије и министри Александар Вулин и Братислав Гашић, начелник генерелштаба ВС Љубиша Диковић, потомци војводе Живојина Мишића, представници дипломатског кора, удружења бораца која негују традицију ослободилачких ратова Србије…
Колубарска битка, највећа коју је српска војска водила у Првом светском рату, победоносно је завршена, 15. децембра 1914. година.
Након што су аустроугарске трупе окупирале Београд, Шабац, Ваљево, Ужице и целу северозападну Србију починивши масовне злочине над цивилима, на Колубари се, за војне експерте, догодило чудо.
У Колубарској бици је после месец дана тешких борби српска војска до ногу потукла Пету и Шесту аустроугарску армију под командом генерала Оскара Поћорека.
Битка је почела општим нападом аустроугарске Балканске војске са око 300.000 војника, 16. новембра. Борбе су најпре вођене на фронту широком око 200 километара од Београда до Гуче.
Првих пет дана протекло је у огорченој одбрани српске војске која се повукла на десну обалу Колубаре и Љига према наредби врховне команде у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага. Успели су да задржи Аустроугаре неколико дана због лоше процене Поћорека да су ту стациониране српске заштитнице. Због тога је он 20. новембра у борбу увео 15. и 16. корпус Шесте армије.
Те и идуће ноћи је само на брду Враче код села Цхелије на обали Колубаре, околина Лајковца изгинуло око 20 000 српских и 30 000 аустроугарских војника, међу њима и Димитрије Туцовић, првак српских социјалиста.
Прва армија се повукла у ноћи 21. на 22. новембар када је заузела нове положаје на гребену Сувобора, али 22. новембра пре подне на линију фронта избијају аустроугарске трупе.
Изузетне заслуге за победу имао је генерал Живојин Мишић, унапређен после битке у чин војводе. Мишић је 26. новембра одлучио да српска врховна команда изврши припреме за повлачење на нове положаја, а Српска врховна команда премешта своје средиште из Београда у Крагујевац.
Он је самоиницијативно донео одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца и издао наредбу да се са извршењем отпочне рано ујутро 29. новембра.
Његова Прва армија је од тада па до 2. децембра 1914. извршила одлучујући пробој на Сувобору.
Оскар Поћорек је после мање од пола месеца, 14. децембра 1914. године издао наредбу да се изврши повлачење преко Саве. Током ноћи аустроугарске трупе су напустиле Београд који је 15. децембра ослобођен чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године.
После Колубарске битке дефинитивно је постало јасно да Аустро-Угарска није у стању да порази, односно, како је намеравано, уништи Краљевину Србију. Због чега је Немачка током 1915. године била приморана да се директо укључи у борбе против Србије.
Током Колубарске битке погинуло је више десетина хиљада аустроугарских војника и официра. Најниже процене говоре од 28.000 погинулих, али је око 120.000 аустроугарских војника рањено, а око 74.000 нестало или је заробљено.
Србија је у овом боју имала око 22.000 погинулих, 91.000 рањених и 19.000 несталих и заробљених.
Срби су запленили велику количину ратног материјала и оружја, укључујући два авиона, више од 140 топова, 3.500 возила с муницијом и 60.000 пушака.
Поћорек је смењен са места главнокомандујућег аустроугарске Балканске војске крајем 1914. година, а на његово место је постављен немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.
Посмртни остаци погинулих у Колубарској бици похрањени су у Спомен костурници цркве Светог Димитрија у Лазаревцу.
(Танјуг, фото: Раде Прелић)
