Прочитај ми чланак

Спрема нам пакао: Законом о држављанству Вучић би опет да купи поверење глобалиста

0

Очајнички потез Александра Вучића да организује „колективну оставку" његовог режима и распише некакве (било какве) изборе, последње је што још може да учини како би добио барем мало времена да види шта и како даље.

А, нема даље. Мора да се преда вољи народа, а не циркусу и статистима које ових дана масовно ангажује да му кличу, као некад његовом непосредном шефу, Слободану Милошевићу, кад су хорски скандирали „Слобо ми те волимо“, а он „солистички“ одговорио: „Волим и ја вас“. Кад га је Жељко Митровић „чувао“ са Калашњиковим у рукама, кад је сваки директор јавног предузећа имао то исто оружје у орману. Па, ни то није помогло. Пао је. И пада све што је склоно паду. Неко је лоше замислио да подметне нови Закон о држављанству и омогући да сваки грађанин Азије и Африке буде Србин у року од годину дана бесплатног боравка у овој европској земљи. Тај сигурно није планирао да странцу понуди традиционални српски опанак, да га упути да култивише српске оранице, сади пшеницу и жање плодове свога рада, да загрли Шумадију, Војводину, Мачву, југ Србије. Али, да гласа за Вучића, у замену за држављанство Србије, то звучи реално, том ће им сигурно понудити. Треба ли бољег разлога да се Вођи и његовој банди једном заувек стане на пут? Србији требају и ново доба и најбољи људи.

Иза затворених врата још увек владајуће Српске напредне странке, 15. и 16. маја 2023. године, илзуђени Александар Вучић у својству сталног „одлазећег“ из те неартикулисане заједнице бивших радикала, посрнулих демократа, локалних курви и шпијуна, примитивних провинцијских кафанџија и незбринутих, углавном сумасишавших особа, одржао је седницу наводно проширеног састава Извршног одбора, на којој је саопштио да прихвата колективну оставку кабинета Ане Брнабић, заједничку оставку и владе и њега као председника странке и државе, и да је спреман на излазак на опште изборе у којима не би могао да се кандидује за председника. Други његов предлог био је само његова оставка на месту председника. Оба предлога имају за циљ само једно: да расписивањем избора држи Србију до касне јесени у статусу „привремености“, као и до сада, те да ова иста криминална влада са Аном Брнабић уз асистенцију Синише Малог, остане „техничка“. Све док се „међународне околности не промене“ или се „нешто догоди“, „нађу се неки послови и паре“ и слично.

Скупштина СНС заказана је за 27. мај. Контрамитинг такође у слично време. Народ је на улицама. Све личи на рану јесен 2000. Али, диктатор је диктатор и не разликује садашњост од вечности. Зато је пун беса и немоћи казао: „Никада нисам, као што знате, пристајао на уцене и лажи политичког олоша у Србији који нема никакву идеју, план и програм, али сам сит наших људи који у свакој кризној ситуацији пронађу довољан разлог да се додворавају другој страни, онима најгорима у Србији.“ Био је љут на директоре јавних предузећа „чије жене имају више крокодилских ташни него што је алигатора у Еверглејдсу, али им је увек систем нешто крив, али им је држава увек и за све крива“. И још је додао један део који ни његов некада непосредни шеф Слободан Милошевић није изговорио: „Док сам жив борићу се са свима вама против најгорег олоша који своју једину политичку шансу види у трагедији Србије. Мораћете увек да се борите против ових хијена за спас и будућност наше земље!“

Он тврди да је ОН Србија. Као Луј XИВ: „Држава, то сам ја!“. Али, он не види, јер је далеко горе, бе мозга и утврђеног азимута, да се у Србији сви спремају. Народ на побуну, а странци на евакуацију.

Почело је гашење појединих банака у Србији (углавном франшизе страних банака), почела је „испод жита“, лагана промена састава у страним дипломатским службама, где стране дипломатске службе већ доводе кадрове трениране „за ванредне ситуације“, почеле су и дискретне ургенције код Светске банке, ММФ и клубова поверилаца, од стране неких европских инвеститора који су уложили новац у свој бизнис у Србији, да им се гарантује посебан третман у околностима ванредне ситуације (читај: пад Вучићевог режима) и још доста тога. Колико је „страни фактор“ проценио, али и на основу чињенице да је враћено чак 50 хиљада чланских легитимација Српске напредне странке у последњих неколико месеци, сви разлози за највиши степен опреза стоје. Вучићева кула од карата неизбежно пада.

Али, разлог више, могућа је и нова гигантска економска криза у свету, која би погодила читав свет, а посебно мале државе попут Србије, иначе институционално и финансијски већ девастиране. Такав сценарио би Србију потпуно „ослободио“ било какве наде у боља времена. Судећи према драматичним најавама из САД (Џенет Јелен, министарка финансија), ова империја би лако могла да од 1. јуна да остане без готовине, уколико не буде изгласано поновно повећање иначе највећег задужења на свету. Међутим, нико Србији не може да учини већу штету од оних који је наводно „воде у просперитет“. Последњи планирани акт чисте диверзије, уперене против грађана Србије и њихове будућности, био је предлог Владе Ане Брнабић да се усвоји нови закон о држављанству који практично Србију као државу поништава и доводи до поновног увођена грађанима Србије визе за улазак у Европску унију. То такође можа да аутоматски доведе до вероватног искључења Србије из приступних преговора са ЕУ.

Поводом ове олуке Владе Србије од 4. маја 2023. године којом је усвојен Предлог закона о изменама и допунама закона о држављанству (и упутила га Народној скупштини 5. маја 2023. године на усвајање), треба знати да почлуписмено и потпуно неписмено напредњачко стадо у Скупштини нема никаквих компликација око тога: потребно је само да изгласају Члан 3 којим се мења постојећи Члан 15. А, он гласи укратко овако: свако ко у Србији буде привремено боравио 12 месеци, може без бриге и муке да постане држављанин Србије уз једини стварни услов да у тренутку подношења захтева обавља делатност или је запослен у Србији. Дакле, за 50 евра да региструје фирму „про форма“, тек толико да прикаже како „има делатност“, а одмах затим може заувек да је угаси. Дакле, свако ко је дошао из Азије, Африке или са Северног пола, може сам себе да „запосли“ у Србији, дан-два, док преда „папире“ за држављанство.

Онај ко је озбиљно истраживао ову криминалну намеру са несагледивим последицама, свакако је упознат са чињеницом да ће у наредних три до пет година преко два милиона људи са Блиског Истока, из читаве Азије и Африке, те из зараћених делова Источне Европе, неизбежно потражити биломкоју државу на европском континенту која може да им понуди овакву привилегију. Јер, држављанство подразумева пум грађански статус и сва грађанска права. Минимум који је потребан у било којој европској држави да би се дошло до тога, износи пет до десет година. У Србији би овим законом могло све да се обави за годину дана, а знајући корупцији склоној српској адмистрацији, моћи ће то и знатно брже. Држављана свих политички и економски проблематичних емигрантских земаља Блиског Истока, Африке и Азије, који троше некада и године да би се илегално докопали европског континента, а према предлогу закона Ане Брнабић, моћи ће да постану „држављани Европе“ у тако кратком року, јер Србија као кандидат за Европску Унију постаје идеална држава, за све оне који крену у једном правцу према европском континенту, из Кине, Блиског Истока, Африке и Азије. За очекивати је да неће познавати ни јесик ни културу.

У приморским местима Црне Горе већ сада постоје бутици, продавнице сувенира и слични објекти, где раде странци који једва знају неку реч енглески, а од „домаћих“ језика ништа. Само на једној локацији има досељеника из 52 државе света. Било би то добро да је у питању пуки туризам, али је у питању трајна сеоба. А, она права, библијска сеоба, каква се није десила ни у митским миграцијама, тек следи. Узроци су ратови, суше, глад и потрага за животом уопште. Има, наравно, и „стратешких“ сеоба, какве плански организују неке азијске државе, у циљу трајне промене демографске слике Европе. И то је оно што се некад у уџбеницима „Одбране и заштите“ у некадашњој СФРЈ звало: специјални рат. Свакако не треба заборавити да је баш Ана Брнабић била активни учесник састанка Трилатераре у Београду 2019. године, наравно, не као „мудрац“ него као слуга тој мрачној организацији. А таквих празноглавих идиота, којима треба истовремено и психолог и логопед, разним Трилатерарама увек има, а најкориснији су на извршним функцијама, тамо где могу да нанесу неописиву штету читавим народима и државама. Без рата.

Својевремено је амерички републикански сенатор Бери Голдвотер у својој књизи под именом „Без извињења“ (Wитх Но Аппологиес) описао детаљно како Трилатерарна комисија (неформална „светска влада“) „вешто координира да преузме контрола над четири центра моћи: политички, монетарни, интелектуални и духовни-религијски). Реч је о стварању светске економске моћи која би била надређена политичким владама држава чланица“.

Славни Ноам Чомски тврди и да Трилатерали жели да ограничи утицај грађанства на власт. Тај принцип је у Србији на делу. Идеја разваљивања Србије по сваку цену није од јуче. Вуче се још од Отоманске империје и од Аустро угарске царевине. Постоји континуитет. Да ли је Србија могла да се „повинује“?. Да се поклони и истрпи? Било је доста таквих покушаја али никад довољно за идеологе мржње.

Последњи криминални акт са Предлог закона о изменама и допунама закона о држављанству, предвиђа у пуној реализацији, да у „испражњену Србију“ уђу неки други народи и неки други језици и културе. На овај начин, Србија ће бити преплављена неким новим (тужим) народом, који ће имати сва права као држављани Србије (а, сасвим сигурно и већа) што нарочито укључује: право на бесплатно образовање, право на социјалну помоћ, право на „социјалну пензију“; право на запослење под истим условима као и сви држављани Србије, право оснивање политичких партија и на политичко организовање на начин да ће, на пример, неко из арапских држава основати странку „франшизу“, заправо имаће „представништво“ неке странке из своје државеу Србији, имаће право да се њихов језик уведе као обавезан службени језик свугде где га говори 15 одсто становништва локалне самоуправе, право да мењају законе у Србији, итд.

Усвајање оваквог закона директно је уперен против безбедности Републике Србије, против интереса њених грађана, против будућности и против сваког здравог разума.

Како то рече један правни теоретичар: држављанство је оно што чини државу и што свака држава брани снажније и важније него границе. Закон о држављнству који је Ана Брнабић предложила и дала Скупштини на усвајање довео би и до угрожавања безбедности Европе. Због тога је Европска комисија већ јасно упозорила Вучићеву Србију и предочила му контра-мере које ће ЕУ моментално да примени.

Раније одлуке Европске комисије због овог закона би активирале суспендовању повлашћеног визног либералног режима ЕУ са Србијом (Сцхенген), односно сигурно доводи до поновног увођења виза за грађане Србије, али и скоро сигурно доводи до прекидања приступних преговора Европске Уније са Србијом, а то значи крај сваке економије у Вучићевој монтажној држави.

Мотиви Ане Брнабић односно Александра Вучића као правог предлагача овог закона, немају никакве везе са интересима Србије и њених грађана. Вучићева влада се правда чињеницом како „нема ко да ради“, да „увоза радне снаге“ решава боравишним и радним дозволама. А, зна се добро да држављанство политичко питање а не „радно питање“, то је јасно да предложени закон такође представља демографско-политички инжењеринг којим Вучић планира да „преко ноћи“ себи обезбеди барем неколико стотина хиљада гласова на изборима од будућих држављана Србије који ће на будућим изборима желети само једно: да задрже држављанство Србије.

Није онда никакво чудо да је у Србију у „ванредну мисију“, дошао специјални изасланик Европске уније за примену санкција, Дејвид О Саливен. Подсетимо, Дејвид О Саливен је од 2014. до 2019. био амбасадор Европске уније, односно шеф мисије ЕУ, у Сједињеним Америчким Државама. Овом приликом, прилично „испод радара“, појавио се да би Влади Србије скренуо пажњу на несагледиве последице уколико се овакав Закон о држављанству усвоји у Скупштини Србије. Предочене су све контра-мере, укључујући и „скидање са инфузије“ комплетног Вучићевог режима. Мада му и без овога следује тај поступак, судећи према још једном великом тексту о српском диктатору. Наиме, након што је Неw Yорк Тимес објавио темељно истраживање Вучићеве везе са мафијом, нешто друкчије али у истом тону урадио је и британски Гардиан. Отворена је сезона лова на овог самољубивог и сујетног човека који би све дао да може „још четири године“. Али, ако лицемерна Европа може још да се игра са њим, Србија више не може. И то ће се у данима који долазе показати као пресудно. Ко узме своје судбину у своје руке, нема за чим да жали а може нечем добром и да се нада.

Европска комисија је знатно раније тражила од свих земаља Западног Балкана да „укину или се уздрже“ од усвајања шема држављанства инвеститора, који се у жаргону назива „златни пасош“. Према оцени Комисије, ова шема представља бројне ризике за јавну политику и безбедност по ЕУ. Став Европске комисије је да су шеме држављанства инвеститора, које води држава чланица ЕУ, у супротности са правом Уније и то је разлог зашто је Комисија у марту ове године издала препоруку, позивајући државе чланице (али и државе кандидате) да одмах укину све постојеће шеме држављанства инвеститора.

Вучић, осим промене закона о држављанству (чији је циљ промена демографске слике Србије, јер он отворено мрзи Србију и ради против ње) нуди нешто боље од „златног пасоша“: отварање заједничких офф схоре компанија, о могућности на адреси у Западној Сахари, па да онда преко тих рачуна обављају заједно послове прања новца, трговине оружјем и опремом и сличне забаве. А, то све може без српског држављанства. Још боље, рецимо са норвешким пасошима, које је влада те државе делила у барем три недемократске, транзиционе српске владе, чији некадашњи министри увелико раде за Вучићев режим.

И Запад му годинама већ толерише диктатуру. Није по њиховим леђима, него по леђима овдашњег мученика. Али, тај и такав диктатор представља на преговорима о наводно коначном решењу косовског питања. Дакле, на преговорима о којима нико не зна ништа. Његова овлаштења дефинише Устав Србије који у првој тачки овлашћења Председника наводи представљање Србије у земљи и иностранству. Иако је функција председника у Србији углавном протоколарна, највиши представници Владе Србије не учествују у разговорима. Устав такође не дефинише негова овлаштења даље од тих „протоколарних“. Тачно у тој мери он и може да „представља“ Србију. „Ја не учествујем у преговорима, на челу тима је председник Вучић са сарадницима, пре свега из Канцеларије за Косово и Метохију“, рекао је за ББЦ на српском Ивица Дачић. Наводно министар спољних послова а не зна ништа о томе. О преговорима ништа не знају ни посланици Скупштине Србије. Последњи пут, парламент је о разговорима које је председник Србије водио са косовским премијером у Бриселу дебатовао у септембру 2022. године. У време када је немачко-француски предлог већ постојао, Вучић га посланицима није ни поменуо!

Ко зна у Србији да су неки тамо Јенс Плетнер и Емануел Боне, спољнополитички саветници немачког канцелара и француског председника, творци нацрта тајног споразума Србије и Косова, али се до сада о његовом садржају нису изјашњавали?

Ко је знао да је бивши предсјдник Скупштине Србије а садашњи министар спољних послова Ивица Дачић у Београд три пута организовао мировне преговоре између власти Авганистана и Талибана? Али, о Косову се пита само „шеф северног дела Косовске Митровице“.

Ових дана се и Амбасадор САД у Србији Кристофер Хил осврнуо се на текст у Њујорк Тајмсу који је говорио о везама власти и криминала а који је Александар Вучић прокоментарисао са „знам ја шта је то, то ЦИА мени шаље поруку због Косова“.

На питање да ли је предсједник Вучић у праву и да ли је то та порука, Хил одговара:

„Уз сво дужно поштовање за вашег председника, ЦИА има бројне дужности, баве се националном безбедношћу, заједно са нашим председником и Конгресом, али ЦИА нема задужење да помаже Њујорк Тајмсу да пише неке чланке, тако да не верујем да је то фер према ЦИА“. Укратко, ипак је ЦИА задужила Вучића много. И није фер.

ВУЧИЋЕВИ ИЗРАЕЛСКИ ХАКЕРИ

Изгледа као давна прошлост. Био је Март месец 2023. године, у Израелу је све „горело“ у јавности због великог скандала о хакерској групи „Хорхе“ која била плаћена да манипулише изборима широм света, али је група група новинара истраживача, а међу њима и новинари угледног немачког листа Die Zeit. Управо та група немачких новинара дошла је до података да је корисник услуга те хакерске групе био и председник Србије Александар Вучић.

Лист описује потом како су новинари окупљени у конзорцијум под именом „Забрањен приче“ (ForbiddenStories) месецима у тајности истраживали активности групе „Тим Хорхе“, да би у фебруару објавили резултате. То је изазвало медијску пажњу широм света.

„Група са вођом који се назива ‘Хорхе’, бившим припадником израелске војске Телом Хананом, тврдила је пред прерушеним новинарима да је била активна у 33 изборна процеса „на председничком нивоу“. У 27 случајева били су „успешни“. Група је својим клијентима нудила широк избор утицаја, а међу њима је хаковање профила политичких противника као и дезинформационе кампање.

Немачки Die Zeit је отворено писао о томе како се „председник Србије Александар Вучић суочио се са оптужбама за повезаност са организованим криминалом“.

У операцијама (јер, није била само једна) шиканирања својих политичких противника, али и неких Вучићевих „џокера“, удбашких „кртица“ и лажних опозиционара попут Драга Ђиласа, сматра се да је улогу одиграо један израелски политички саветник који је за Вучића радио још 2017., а у прошлости је радио и за Бењамина Нетањахуа. Владини чиновници из Србије су о томе ћутали, како су писали новинари Die Zeit.