Прочитај ми чланакМлађан Ђорђевић, бивши секретар државног Савета за Србе у региону, у ауторском тексту за руску државну новинску агенцију Регнум, објављеном јуче, на годишњицу проглашења независности Косова, оптужио је Александра Вучића да је својим чињењем дошао на корак од формалног признања такозваног Косова.
Директор Канцеларије за КиМ при Влади Републике Србије Марко Ђурић, у присуству Председника Србије Александра Вучића, председника тзв. „Косова“ Хашима Тачија и специјалног изасланика Сједињених Држава за дијалог Београда и Приштине Ричарда Гренела потписао је у петак 14. фебруара у Минхену писмо о намерама о успостављању „међународне“ железничке линије између Београда и Приштине. Мучне сцене у којима амерички изасланик командује Ђурићу и осталима шта да раде још један је у низу корака актуелне српске власти на челу са Александром Вучићем ка признању, то јест издаји Космета. А већ их је учињено много.
Foto: Screenshot/YouTube
Најпре су 2012. године од осумњичених ратних злочинаца, људи којима се на терет стављају свирепа убиства и протеривање Срба с Космета, премијера и председника тзв. „Косова“, Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја, направљени легитимни преговарачи. Вучић је тада пристао да са њима преговара не само о техничким питањима, о којима су дотад разговарали специјални изасланици Београда и Приштине, већ и о статусу Космета у Србији. Испоставило се да то није случајно. Криминалне и пословне везе Вучића, Тачија и Харадинаја су сада већ добро познате, као и чињеница да имају исте саветнике: Тонија Блера, бившег британског премијера и једног од главних заговорника НАТО агресије на Србију, и Александра Сороша, сина далеко чувенијег Џорџа.
Већ 2013. године, испуњавајући обећање дато немачкој канцеларки Меркел, Вучић је заједно са тадашњим премијером Ивицом Дачићем потписао Бриселски споразум, којим је Србија повукла све своје државне институције, судове, полицију и друге органе с Космета и у потпуности га препустила Албанцима на управљање. Многи у Србији ово до данас тумаче као де факто признање Косова. Осим тога, Србија је пристала да обезбеди учешће српских политичких представника на локалним изборима на Космету који ће се одвијати по косовским законима, што је флагрантно кршење Устава Србије.
Од повлачења српских институција до данас на Космету владају хаос и криминал. За Вучића је то корисна ситуација, којом он апсолутно влада и управља, и коју користи како би плашио Србе и од њих стварао поданике и зависнике. После медијске кампање у којој је Оливер Ивановић, најпознатији лидер Срба с Космета и велики противник политике Александра Вучића, у свим медијима под контролом Вучића проглашаван за издајника и албанског лобисту, дошло је до његовог убиства. Извршиоци и налогодавци убиства се и данас, две године од тог трагичног догађаја, још увек не знају, а званично су осумњичени неки од најближих Вучићевих сарадника.
Стварањем тзв. Српске листе, партије под његовом контролом која редовно учествује на косовским изборима, а њени чланови седе као министри у тзв. „Влади Косова“, Вучић је створио паралелни политички систем у Србији и поново прекршио Устав наше земље.
Временом је на Космету дошло и до усвајања закона којим се стварају оружане снаге Косова, на српску робу су уведене таксе од 100%, а у току је увођење међународног (да, баш међународног) лета између Београда и Приштине. И све то се одвија тајно: и поред зарицања да се преговори неће наставити пре укидања такси, Вучић без икаквих консултација са Скупштином Србије договара већ два споразума који се изнебуха потписују без објављивања њихове садржине.
Једино што је познато је да се преговори воде уз посредовање највећих спонзора косовске независности, Сједињених Америчких Држава, а да се заобилазе овлашћени представници Европске уније, чијих пет чланица не признаје Косово, а Русија се ни око чега не пита. И поред става да је заинтересована да се укључи у преговоре, једноставно, нико јој тај позив није упутио. Зато смо сада у ситуацији да је остало још само да Вучић формално стави потпис на правнообавезујући споразум са Косовом, да Косово добије столицу у УН, и ствар је завршена.
Страхује се да би то могло да буде ускоро, а свакако пре америчких избора на јесен, како би Трамп представио тај споразум као још један свој успех на међународном плану. Овакву политику Вучић прикрива лажима и лажним патриотизмом којим свакодневно кроз медије под његовом контролом обасипа људе у Србији. Па ипак, за то нема подршку ни приближне већине грађана наше земље, али ни Српске православне цркве, која је на три последња Сабора исказала отворено противљење његовој политици. Као што сам већ писао, СПЦ је највећа сметња Вучићевој издаји.
Једини начин на који би Србија могла да изађе из ове неповољне ситуације јесте да дође до промене ове издајничке власти и да на места за одлучивање дођу људи који за разлику од Вучића нису били ратни хушкачи, нису огрезли у криминалу или су на било који начин уцењени од стране Запада, и који би умели да воде преговоре и заштите интересе српског народа. Само тако ће бити могуће да се поново говори о помирењу два народа, српског и албанског, који су вековима живели заједно на Космету. Тек када се у буду достигли задовољавајући стандарди у области заштите права на имовину (личну и, што је веома важно, црквену) и слободу кретања, безбедности и квалитета живота људи, тек тада ће бити могуће причати о статусу покрајине. И тада ће једино могуће и за Србију прихватљиво решење бити само у оквиру Устава Србије и у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација којом се гарантује статус Косова у саставу Србије.
И док већ неколико година Александар Вучић свесно и с умишљајем ниподаштава ову резолуцију, у том погледу охрабрују недавне изјаве председника Путина да свако решење овог питања мора бити у складу са њом. Штитећи ову резолуцију, Русија заправо штити међународно-правни поредак. Уверен сам да је руководство Русије свесно да Вучићев предлог за решавање питања Косова и кораци које у том правцу предузима нису подржани од стране српског народа, већ да је то предлог корумпираног и уцењеног човека, који ништа не чини без претходне сагласности својих криминалних партнера из Црне Горе (Мила Ђукановића), Албаније (Едија Раме), или са Космета (Тачија и Харадинаја). Стога би било какво пристајање Русије на Вучићево решење о Косову имало несагледиве последице по руско-српске односе. Не на званичном нивоу, већ међу обичним људима.
Ако смо могли да се помиримо с тим да Русија није могла да заштити Србију током бомбардовања 1999. године због својих унутрашњих проблема, сада, када је Русија једна од две водеће светске силе, не постоји начин на који би Срби могли разумеју и прихвате такав потез. Пристајањем на улазак тзв. Косова у УН под било којим условима Русија би без сумње трајно изгубила Србе као своје истинске партнере и савезнике. А то је онда већ пут са ког нема повратка.
