Отац ми је причао да је Цимерман хтео неколико пута да разговара са Милошевићем око Лисабонског споразума, али га је овај игнорисао и, наравно, прорадила је сујета, па је Цимерман позвао Алију и рекао: “Сада повуци све што си потписао, а ја ћу да ти обезбедим власт у Босни”.

Соња Караџић-Јовичевић, ћерка најпознатијег хашког оптуженика, Радована Караџића, у ексклузивној исповести за Експрес.нет први пут говори о догађајима који су одредили судбину њене породице, али и судбину Републике Српске, Босне и Херцеговине, као и целог Балкана, али и појединости о којима се годинама у јавности само нагађало.

Своју исповест Соња, актуелна потпредседница Парламента Републике Српске, почиње од рођења у Сарајеву, тада главном граду Социјалистичке републике Босне и Херцеговине…

– Радован и моја мајка узели су се врло млади и мене су добили као студенти, на другој години медицине. Родитељи су ми причали да је, када се мајка породила, цела генерација студената са њихове групе, а било их је више од сто, долазила у сарајевску болницу да је посећују. Улазили су онако, “на фору”, са белим мантилима, и представљали се као стрине, ујаци, тетке,…и тако сам ја у старту имала једно 180 што тетака, што стрина и стричева – каже кроз смех Соња, која је за медицину била генетски предодређена, јер су јој поред родитеља “беле мантиле” носили и ујак и тетка, тако да је и она на крају специјализирала, прво радиологију, а после и акупунктуру.

О породичним односима говори с топлином. Каже да су били везани и да у кући није било тајни ни табу тема.

– Радован и Љиља су били врхунски психијатри, поготово он који је специјализирао “маскирне депресије”. У целој Југославији била су само три доктора тог профила. Радован је 1984. године добио понуду да ради у Београду са фудбалерима Црвене Звезде и паралелно на клиници Драгиша Мишовић. Неко време је и радио, али мама није могла тамо да нађе посао, а и нисмо могли да заменимо стан за други у Београду. Онда је одустао и вратио се. Због нас.

Како је Караџић доживео распад СФРЈ и постао лидер Срба у Босни

Соња Караџић се присећа и првих политичких корака свог оца и његове одлуке да уђе у политику…

– Радован је волео Југославију и никако није желео да се распадне. Он, као и остали виђенији Срби у Босни веровали су да до рата, ипак, неће доћи. То је мени било мало наивно, јер су се сви други спремали за то десетак година пре. Прво је у Хрватској направљен ХДЗ, који се прелио и у Босну, онда је формирана СДА, па тек на крају српска СДС. И то тек пошто су у Сарајеву везане муслиманска и хрватска застава. Иако је Јован Рашковић у Хрватској увелико формирао српску странку и окупио Србе, ми смо овде дуго оклевали да урадимо тако нешто.

Када су схватили да морају да се окупе и заштите национални интерес, Радовану су понудили да буде лидер. Претпостављам зато што је био, не само познати психијатар, већ и писац, добар говорник, знао је да држи пажњу људима. Моји родитељи дружили су се са лекарима, глумцима, писцима, спортистима, окупљали су око себе ту неку грађанску елиту тог доба, прича Соња Караџић.

Каже да се одлично сећа како се припремало оснивање СДС, као и да Радован није желео да буде председник.

– Радио је на организацији, али је стално говорио да на челу странке треба да буде политиколог или правник. Међутим, сви они су се устручавали, почев од Ненада Кецмановића. И на крају је испало да је Радован једини кандидат. Знам да није био одушевљен због тога. Тада је у Хрватској већ био хаос и сећам се да је рекао да преузима одговорност за нешто што не зна како ће се завршити. Али он је био омиљен у народу, толерантан и покушао је много тога да уради у периоду до првих вишестраначких избора.

Први вишестраначки избори и односи са Туђманом и Изетбеговићем

Соња Караџић каже да је још пре првих вишестраначких избора било јасно да ће то бити националистички избори на којима иду Срби против Хрвата и Муслимана и обрнуто.

– Када су основане јасно се видело да су то биле националне партије, Хрвати и Срби су имали у свом имену оно “хрватска” и “српска”, једино су се тадашњи Муслимани, а садашњи Бошњаци, сакрили иза Странке демократске акције. Међутим, одавала их је застава са љиљаном и зелена боја, симболи који су јасно указивали о чему се ради – присећа се.

Додаје да су у то време односи Туђмана, Кљуића, Изетбеговића и њеног оца били максимално коректни.

– После тих избора Радован је је био једини лидер који се није кандидовао ни за једну функцију, а у жељи да заштити Хрвате тражио је да однос у Председништву буде 2:2:1, а не 3:2:1, што је био предлог Муслимана. Хрвати то, међутим, нису схватили и полако се плела та њихова коалиција са Муслиманима. То није била и једина подвала, јер су Муслимани као кандидата из редова “мањина” поставили свога Санџаклију Ејупа Ганића, који је тако ушао у Председништво и постао највећи муслимански “јастреб”, док су Срби ставили Јеврејина да заступа мањине.

Радован је играо поштено. Можда га је на крају то и највише коштало јер је играо са непоштенима. Ипак, и сада волим што је био такав, јер да није био такав не би имао овакав статус данас међу народом, каже Соња.

Присећа се и да је она добила “пацке” од оца после локалних избора.

– Сећам се да сам гласала у другом кругу за одборнике у нашој месној заједници. Обојица су били Муслимани, један испред СДА, други испред комуниста. Радован и ја смо заједно ишли да гласамо и по изласку са биралишта пита он мене за кога сам гласала, а ја кажем: За обојицу. Па, како, каже он, то ти је неважећи листић. Јесте неважећи листић, али ја сам испунила своју грађанску дужност, а пошто нису мој избор ни један ни други, гласала сам против обојице – објасним ја моју малу подвалу. Целим путем до стана држао ми је моралну придику како то није фер јер се зна како се распоређују неважећи листићи. Ето, до те мере је он био за коректну игру, прича Соња.

Алију су нахушкали у рат – обећана му је исламска држава

О односима њеног оца и Алије Изетбеговића каже да никад нису били блиски ни лични.

– Упознали су се уласком у политику и сарађивали колико је требало због природе посла. Ништа заједничко нису имали. То су два света. Радован је имао своје друштво, интелектуалце, писце, спортисте, док је Алија био као неки дисидент, вукао се по затворима, написао ту чувену Исламску декларацију… И разлика у годинама је била велика, па је било баш мало простора да њих двојица направе било какав однос, каже Соња Караџић-Јовичевић.

Она сматра да је то у неку руку било добро и да су можда баш због тога у том периоду доносили неке трезвене одлуке.

– Међутим, када су Алију почели да хушкају са стране да може да добије исламску државу у срцу Европе, он се полакомио и престао да трезвено размишља. Ако погледате Лисабонски споразум, у њему је све што имамо данас у Босни. Дакле, то бисмо имали и тада, само без убијања и ратовања. Ту су негативну улогу одиграли Милошевић и Цимерман (амбасадор САД у СФРЈ, прим. ур.), а искористили Силајџић и екипа који су од Турака и Саудијске Арабије добијали паре да праве хаос. Међу њима је био и Бакир, који је хушкао оца Алију да поверује у ту бајку о исламској Босни.

Отац ми је лично причао да је Цимерман хтео неколико пута да разговара са Милошевићем око Лисабонског споразума, али га је овај игнорисао и, наравно, прорадила је сујета, па је Цимерман позвао Алију и рекао: “Сада повуци све што си потписао, а ја ћу да ти обезбедим сто посто власти у Босни”. И овај је насео на то. А знали смо сви да је то немогуће. Имати исламску државу у срцу Европе, то не може. “Можеш имати 30 одсто власти у 100 посто Босне или 100 посто власти у 30 посто Босне”, то су Алији рекли и Холбрук и Клинтон.

Међутим, он је веровао Цимерману. Тако је због сујете двојице људи настављен један ужасан, крвави рат, из којег су профитирали појединци.

Колико је жена утицала на Радована

Говорило се да је Љиљана Зелен Караџић имала велики утицај на свог мужа Радована, нешто попут односа Мира Марковић и Слободана Милошевића. Њихова ћерка, међутим, каже да су њих двоје били јако блиски, али да Љиљана никада није имала утицаја на Радованове политичке одлуке.

– О свему смо разговарали, а поготово њих двоје јер су цео живот провели заједно. Радован је волео да са свима разговара, али на крају је одлуке доносио само он. Био је познат по томе да пита све, “од бебе до бабе” када доноси одлуке, да одлучује узимајући у обзир и мишљења оних који су против тих одлука. Једна од таквих ситуација било је увођење веронауке у школее.

– Много људи је било против тога и Радован је на крају донео одлуку да се тај предмет не оцењује јер се деци, као и лектира, колико год да је добра, огади ако мораш да је прочиташ аутоматски. Али, са свима је разговарао пре тога, прича она.

БАКИР ИЗЕТБЕГОВИЋ И ЈА СМО ДВА СВЕТА РАЗЛИЧИТА

На питање да ли, сем судбинске, види још неку сличност између себе и Бакира Изетбеговића, јер су обоје деца некада водећих босанских политичара и обоје су их наследили у политичким водама, Соња као из топа одговара:

-Бакир и ја смо два различита света. Чак се и политиком бавимо на потпуно другачији начин. Он је био у безбедносним структурама за време рата, а ја сам била само радник Владе у Прес центру на Палама. После рата Бакир је наставио да се бави политиком, а мени је било забрањено да било шта радим. Једанаест година нисам радила, нити је мојој мајци призната пуна пензија. Једва смо састављали крај са крајем и живели од позајмица, кредита и репрограма. Ја још плаћам репрограм дуга за грејање. Сада сам ушла у политику јер сматрам да могу да допринесем да се нека социјална питања која муче грађане у Републици Српској реше и да се кроз институције изврши притисак на Владу да се побољша стандард најугроженијих група. То је мој једини мотив, што се не би могло рећи за Бакира.

Извор: ekspres.net

Ознаке: Алија Изетбеговић, амерички амбасадор, Ворен Цимерман, Муслимани, Радован Караџић, рат у БиХ, Слободан Милошевић, Соња Карадзић, Срби