Прочитај ми чланак

Славица Граховац: Косовски преговори и Јевреји без искуства

0

(Нови Стандард)

sla29033aВрло брзо ће се српски преговарачи из Брисела упитати да ли им је важније какви ће пред Ештонову или пред Лазара

Док преговори између Београда и Приштине добијају на убрзању, део тог убрзања, иза кога стоје ЕУ и САД, јесте отварање врата за тоталну распродају огромног рудног и природног богатства које има Космет. Истина, питање имовине на Косову и Метохији на свој начин покренуо је Хашим Тачи најављујући да ће од Србије тражити ратну одштету. Све су то, наравно, здушно пренеле све српске новине, не питајући се зашто, на пример, то питање Тачи није поменуо током званичних преговора. Разлог је јасан: Тачијево Косово не може да тражи ратну одштету пошто није субјект међународног права, односно нису га признале УН. Још мање су српски медији поменули суштинску неоснованост таквог захтева. Са једне стране, наиме, није јасно да ли Тачи захтева обештећење и за десетине хиљада Срба које су са Косова протерали Албанци, који данас у покрајини користе и арче њихову остављену имовину. Са друге, српски медији не помињу ни то да се на Косову и Метохији данас увелико распродају јавна и друштвена предузећа, рудници и остала добра у совјини Републике Србије. Због те имовине вредне десетине милијарди евра тек ће се ломити копља са Приштином и такозваном међународном заједницом.

dacic-i-nikolic-foto-fonet_f
АРЧЕЊЕ КОСОВА Преговори о политичком решењу на Космету бацили су у други план питање 376 државних предузећа, рудника и имања, које су Албанци добрим делом већ продали. Према подацима Републичког геодетског завода, у државном власништву на Космету је 319.256 хектара или 29 одсто укупног земљишта у Покрајини. Држава Србија је 1960-1990. године инвестирала у Космет 17 милијарди долара, што је урађено преко југословенског Фонда за кредитирање бржег развоја недовољно развијених подручја и аутономних покрајина и Фонда за подстицање развоја САП Косова. После 1999. године предузећа на Космету преузели су припадници ОВК. Албанцима који продају српска предузећа за то време нимало не смета што Србија плаћа спољни дуг Косова 1,2 милијарде долара, настао зајмом за улагање у предузећа на Космету. Отписима неких потраживања Париског и Лондонског клуба поверилаца и Светске банке тај данас износи негде око 630 милиона долара.

Државна имовина, односно фирме вредне око 1,5 милијарди долара продате су у бесцење за око 300 милиона. Остала су велика предузећа попут Поште, Телекома, Аеродрома Слатина, Туристичког насеље Брезовица, Електродистрибуције, Памучног комбината „Емил Дураку“, Фабрике дувана Гњилане, Рудника угља Обилић, Термоелектране Косово А и Б итд. Ту су и минералне резерве на Космету, чија је вредност, према проценама Светске банке, 19 милијарди долара, затим резерве лигнита, које износе 71 одсто укупних резерви Србије, па онда ретки метали, који се користе у војној индустрији и медицини.

Наравно, све су то, поред осталих, разлози зашто се дијалог Београда и Приштине одвија уз надзор ЕУ и под будним оком Вашингтона. Русија се за то време ограничава само на праћење тока догађаја, како каже руски представник у ЕУ Владимир Чижов. Српски пријатељи са Истока немају утицај на одлучивање о питању Космета, док на Западу Србија скоро да нема савезнике. САД не уважавају интересе Србије јер, кажу, не желе да се понови Република Српска на Космету. Отуда је увођење ЕУ као посредника у преговоре без руског баланса била грешка режима Бориса Тадића. Србија ће, нажалост, ако жели да убеди ЕУ, морати да убеди и Америку. Ако преговори у Бриселу пропадну, једна од опција биће да се у преговоре укључе УН, па самим тим и земље као Русија и Кина.

Очигледно је да се са Запада преговори форсирају и да ће бит тешко да се касније реализује идеја бесконачних замрзнутих преговора. За њих са српске стране нити има довољно кондиције, нити искуства и знања. Србија, или оно што је од ње остало, у великој је кризи, док САД и ЕУ немају стрпљења да се чекају са легализацијом експлоатације рудних и минералних ресурса Космета, која је већ почела.

МУДРОСТ И СТРПЉЕЊЕ Ма како била слаба и мала, Србија мора много и брзо да учи и од својих непријатеља и од пријатеља, и од добронамерних и од злонамерних. Мора пре свега да учи како опстају мале државе. Примера је много: од Лихтенштајна, Монака, Сан Марина, па све до самог Ватикана. Временом ће морати да измени начин образовања и прилагоди се новим тенденцијама и наукама, образујући генерације које ће се флексибилније односити према суседима, региону и свету, али ће знати мудро да чувају преостале границе српске земље. Њима смо дужни да дамо све одговоре, почев од оних шта се заиста десило у Косовској бици; да ли је Вук Бранковић био издајица или мудар човек; шта се крило иза савезничког бомбардовања Београда 1944. године, шта је права истина о 27. марту, а шта о Солунском фронту.

Српским преговарачима – Дачићу, Вучићу и Николићу – није и неће бити лако јер све се у Србији већ дуго ломи и огољава на Косову. Тако је било кроз историју, тако је и данас. Космет је грдно судилиште и савршено огледало у којем се виде сва наша лица, мрачни погледи, неспретни покрети, лажни осмеси. При додиру са косовским огледалом топе се лажи и калкулације и нестају сва магија илузија и најсамоуверенијих креатора српске виртуелне стварности. На Косову не помажу стратегије заборава и одбацивања јер све те бесмислице у очима експерата у моменту постају доказ њихове ограничене људскости и пораз науке, дипломатије и вештине реторике.

Космет, као поље и метох у заветном загрљају са небом, и зове и опомиње у свим временима да се погледамо. Политичари беже од Косова а оно их не јури, већ их чека, исто онако како је говорио владика Николај: „Ако бежиш од Бога, Он те неће јурити, али ће те чекати“. Зато данас има оних који би се сада борили за Косово, али Косово им враћа реч и показује границу. Има и оних за које Косово више не постоји, који су за ништа купили своје ништавило и очај. Има их који се искрено боре, али их Косово пита: где су браћа твоја…

За српске преговараче биће ово тешки дани јер преговарају о нечему што шеик не може да купи, што странац не може да разуме, што Стратеџик маркетинг не може да објасни и што народ не може да опрости. Врло брзо ће се упитати да ли им је важније какви ће пред Ештонову или пред Лазара.

Косово и данас чека неког ко ће снагом емоције, искрене и дубоке, снагом разума и поштењем знати да приђе проблему са најбоље стране и реши га. То се може само чистог срца и непатворених осећања а искуство показује да све зачињено љубављу и чистом емоцијом мора да успе. Таквог још увек чека Косово.

Нама остаје да као Јевреји почнемо да се у пригодним ситуацијама поздрављамо са „догодине на Косову!. Уз напомену да ће нам и за то требати мудрости, а не само стпљења, јер нам недостаје вековно искуство Јевреја. Јер смо сада сами постали Јевреји 21. века, али Јевреји без искуства.