Прочитај ми чланак
Недавно се у редакцији изненада повела расправа о томе да ли Вучић верује у оно што прича и обећава. Током неколико наредних дана узгред сам сазнао да исту расправу воде и комшије, пријатељи са универзитета, из државних служби, па чак и политички аналитичари који су често на телевизији и увек неутрални.
Чудно или не, али сви кружоци дошли су истовремено до истог закључка – Вучић верује у оно што прича.
Закључак, наравно, није утешан. Премијер нам је дилеја.
У почетку је обећавао неку огромну фабрику чипова. Па да ће Мерцедес да преузме Икарус и да ће цео Балкан да се вози српским аутобусима. На крају се испоставило да заправо купујемо шасије од Мерцедеса. Ономад је продао Јат Арапима, а богами још не могу да схватим како то да Ер Србија цвета, ако је Влада натерала Аеродром Београд да опрости прошлогодишњи дуг за таксе од, ваљда, 17 милиона долара.
Приче о Арапима су већ врхунац. Те купују пропале комбинате, те луке, те… Како човек да зна о чему се ради када су сакрили уговоре. Некако испадне да смо тако неколико пута скупље платили кредите од Арапа него да су нам ударили зеленашке камате. Оне две три милијарде, како је прецизно израчунао премијер. Толико му је ваљда било потребно да се одржи на власти у први мах.
![kozarski_f]()
О АУТОРУ
Игор Козарски има своју колумну у франкфуртском листу Вести где објављује друштвено-политичке коментаре у вези Србије и српског народа.
Вучић нас је за две и по године задужио с додатних седам и кусур милијарди евра. Тим парама се покривала буџетска рупа од око две и по милијарде годишње. Трошио је пола буџета на око 500.000 страначких паразита у државној служби, а све остало на школство, здравство, пензије, социјално, војску, полицију… Још је успут решио да нам умори родитеље смањивањем пензија на мјанмарски ниво.
Па се обрачунавао са тајкунима, а ено их сви на гомили и никоме не фали длака с главе, ни евро из џепа.
У међувремену су нас замајавали причама о некаквим атентатима, мало на њега, мало на Тому, мало на Јоргованку. А сећам се само оног веселника што је са славе пошао нацврцан кући па колима улетео у председничку колону.
Били су ту и они саветници, Фратини, Гузенбауер, Секс Кан… Ко више може да се сети и њих и шта је све Вучић причао?
Руку на срце није био једини. Још у кампањи Тома је лупетао о 100 милијарди инвестиција из Кине и Јапана, само док чују да су он и Вучић дошли на власт. Па су довели оног чудног човека, Бачевића, који је хтео да копа канал. До Кине ваљда. Чак је Бачевић успео до краја да слуди Тому да пророкује о жутим људима који пију воду из Мораве.
Сачувај ме боже. Јадан човек. Обојица.
А онда су отерали Бачевића у амбасадоре и екипу из првог министарског ешалона, а то су назвали реконструкцијом Владе. Ни онда ми није било јасно како ће друга постава бити боља од прве.
Сада се све завршило са Железаром. Из разлога који мени нису јасни, признајем комотно, из игре је испао руски Уралвагонзавод, који је бацио око и на још неколико металских фирми. А онда нам се можда из истог нејасног разлога догодио амерички Есмарк.
Дошли људи по субвенције. Да отпусте раднике и потроше сировине, а ми да им плаћамо струју и гас. Од почетка је било јасно да је реч о америчким лешинарима, као и у случају Ју-Ес стила, али важно је да Вучић верује у оно што прича.
Или можда не верује, ипак би било превише. Можда је увидео да од посла нема ништа, па је баш зато недавно ухватио да прича о финској компанији СИСУ, која ће купити прибојски ФАП. Па да се замајавамо са СИСУ, док не заборавимо Есмарк, а он не смисли нешто друго чиме ће да нас зајебава и купи време на власти да задовољава ту јадну сујету.
Е па, СИСУ лома, што би рекли клинци.
Вучићев план да се задужимо до 78 одсто БДП, а онда да се вадимо на привредни раст пропао је, јер нема инвестиција са запада које је очекивао. И није ми јасно одакле му таква идеја, осим ако га амерички и остали амбасадори нису навукли да попуши причу. Ваљда им и није било тешко. И још се јада: „Нико да каже: Свака част, Вучићу.“
Нека, ево ја ћу… Свака част! Је л’ ти сада лакше, Вучићу?
