Прочитај ми чланак

Синиша Љепојевић: Ми још увијек имамо статус отпора – статус земље која се бори…

0

Суштина напада на СПЦ је у културолошком смислу, да је Црква везивно ткиво и да је православље као култура темељ нашег односа према злу и према ономе што се чини српском народу

Република Српска, комплетне српске земље и српски народ били су повод да се обзнани криза савременог Запада и криза савременог свијета. Пошто смо сад свједоци првог дијела финалне фазе те кризе, неизбјежно је да Срби и српске земље буду дио завршетка те глобалне кризе. Шта би то могло да значи за српске земље и Републику Српску? Ситуација је релативно слична као у вријеме Кримског рата, кад је Србија успјела да остане неутрална. Ситуација је слична у основи, али је сад потпуно другачије вријеме – ријеч је о глобалном сукобу (Кримски рат није био глобални сукоб). Утолико прије је важније како ће се српски корпус поставити – у том смислу и Република Српска – јер садашња фаза глобалне кризе, нажалост, сугерише да би се све могло завршити једним правим глобалним ратом. Наравно, то није добро предвиђати, међутим, морамо бити реални.

Актери кризе, који су у ствари извориште кризе – то је тзв. колективни Запад – из мог искуства, неће моћи из овога изаћи без правог рата. Наравно, они немају капацитет да побиједе у том рату, али то више за њих није важно, јер у животу дође ситуација кад она преузима логику, а не нечија жеља, и лично колико могу да видим, и имајући неко искуство из познавања историје, на жалост вјерујем да ће до тог сукоба доћи. Што прије до њега дође, то боље, али видјећемо – Запад тренутно у основи није спреман заглобални сукоб, јер има проблем са живом силом – нема довољно војника – технологија оружја је доста застарјела, и они сигурно покушавају да то мало одложе. У том смислу је врло интересантно и то што се Русији не жури у Украјини, и могуће је да Русија покушава да већ сада, директно, прије свега Америку увуче у тај рат у Украјини. Ситуација умногоме подјећа на Вијетнам, јер у Америци се већ размишља да се легализује присуство америчких официра у Украјини, да се направи међудржавни уговор о америчкој мисији у Украјини – наравно, то бе се после завршило и присуством војне силе – и то је отприлике нешто као што је било у Вијетнаму. Тај примјер из скорије историје у Вијетнаму је јако важан због тог што Запад, а прије свега Америка, нема нових идеја – њих је лако читати. Они углавном понављају оно што су већ радили, а самим тим понављају и грешке. То је олакшавајућа околност за земље које би могле бити на удару – могу се предвидјети, препознати њихови потези.

Оно што је компликованије за нас овдје, пошто смо дио Европе, је што овдје постоји неколико нивоа ратова. Један, и нажалост најболнији за људе који тамо живе, је рат у Украјини, који је у суштини рат колективног Запада против Русије, и истовремено тзв. хибридни, економски рат против Русије. Међутим, у исто вријеме постоји и рат између западних савезника. Не смијемо заборавити да Америка користи рат у Украјини, и то је вјероватно био један од разлога генерисања тог сукоба, да се на неки начин уништи Европа – да се задржи америчка контрола над Европом, и, прије свега, над преосталим финансијским потенцијалом Европе. Најдиректнији циљ тог рата Америке и Европе је, у ствари, Њемачка. Она је најразвијенија индустријска, земља, има највећи број становника, и од њеног потенцијала зависи опстанак било какве европске интеграције. Њемачка даје – давала је – 33 одсто индустријске производње у Европи, и од њене моћи, од њеног вишка вриједности је финансирана комплетна европска интеграција. Без тих пара, Њемачка не само да губи своју лидерску улогу, него и европска интеграција губи своју основу.

Тај рат је досад био на нивоу економског, што зову хибридног рата, међутим ова диверзија на Сјеверном току упозорава да тај рат може да прерасте и у једну вишу фазу, јер ово је директан терористички чин, и то државни тероризам, усмјерен не толико на Русију – он је усмјерен на Њемачку и Европу. Према томе, могуће је да тај сада хибридни сукоб, хибридни рат између Америке и Њемачке, прерасте у далеко озбиљнију ситуацију. Европа, нажалост, нема капацитет да се томе супротстави. Не само да је ријеч о политичкој елити, која је одавно слугањска – они се медијски представљају као нека нова екипа, као што је сад у Италији, рецимо, на изборима – то су лажи, ту нема никаквих промјена. Италија је земља у банкроту, евро је основни елемент контроле над тим земљама које су у евро систему – не би ни Орбан могао тако да се понаша да је Мађарска у евро систему. Тако да би Република, Српска и цијели српски корпус требало да имају у виду та кретања, утолико прије што смо ми, ипак, дио Европе. То што су они реторички променили наратив, па нас зову „Западни Балкан“ – ми смо југоисточна Европа. Они су намјерно то направили – нису они наивни, они су неспособни за искорак, али нису наивни – прије свега, ми смо централни Балкан, ми нисмо западни Балкан, јер западна граница Балкана по већинском мишљењу географа је Трст – Беч – али је важно да се зовемо Балкан, и то Западни Балкан, јер Балкан у свим језицима на свијету има негативно значење, тако да су нас у старту дефинисали као негативце. Трећи ниво тог рата – долазимо до апсурда – је да зараћене стране, Америка и Европа, заједно ратују против Русије. Од тог апсурда неће ништа добро изаћи. Занимљиво је да је ова диверзија на Сјеверном току дошла послије јавног иступа неколико важних људи у Њемачкој, а и истраживања јавног мњења, гдје се Њемачка спремала да самостално искорачи и укључи гас.

Сљедећи ниво наших проблема, поготово Републике Српске, је управо у тој ситуацији. Република Српска је у пријатељским везама са Русијом и Кином, земљама на удару Западних ратова. Међутим, то није безизлазна ситуација, зато што је увијек одлучност у политичком ставу кључ одржавања и кључ статуса те друштвене заједнице. Наравно, увијек се цијена мора платити, међутим, ако сте одлучни у опредељењу и политици, онда ће вас и непријатељ, поред мржње, и поштовати, јер имате одлучност, свој став и спремни сте да се борите. Поред одлучности, по мом мишљењу веома је важно да Република Српска и све српске земље имају правовремене и реалне процјене о глобалним кретањима. Глобална кретања, наравно, не могу да мимоиђу никога. Страшно су важне правовремене процјене и учење на историји – што кажу историја се не понавља, али се понавља људско понашање у сличним ситуацијама. Олакшавајућа околност за такве процјене је што су, практично, све карте отворене – има тајних операција, али принципи су јасни, и то може свако да види ко жели.

Кључно питање, што је говорио и Владислав Јовановић, је око јединственог одговора, око јединства српских земаља. Овдје је међу тезама било и „имају ли српске земље јединствен одговор на драматичне глобалне изазове?“ Дио проблема српског корпуса је што је тај јединствен став српских земаља према глобалним изазовима мало под знаком питања. Једна од српских земаља – Црна Гора – је већ чланица НАТО пакта, и потпуно колонизована од стране Запада, што је, по свему, и жеља тамошње политичке елите, али није већинска жеља народа. Србија је званично војно неутрална, мада у Министарству одбране сједе НАТО официри, и српска одликовања се дијеле официрима америчке Националне гарде. Политички, међутим, Србија није неутрална – она је кандидат за чланство у Европској унији, и њена политичка елита се упорно куне у тзв. европски пут, што је нови наратив у амбијенту да је чланство у ЕУ немогућа мисија, али за српске земље су посљедице „европског пута“ исте као да је Србија чланица ЕУ. Вјерност том „европском путу“ је, иначе, катастрофална, по мом мишљењу. Србија истовремено покушава да одржи везе и са Русијом и са Кином. Чини се, ипак, да је међу српским земљама једино јасна позиција Републике Српске. Актуелни политички тим се у политичком смислу опредијелио за пуну сарадњу са Русијом и Кином, као и са земљама које имају довољно разумијевања и пружају подршку, као што је, рецимо, Мађарска. И што је најважније, таква политика, како изгледа, има и већинску подршку јавности у Републици Српској, али, изгледа да таква политика има подршку већинског народа и у свим српским земљама. Па чак и шире, само што то други неће јавно да признају. Јасна политичка позиција Републике Српске, уз подршку народа, не одражава само постојеће пријатељске везе, него и буди поштовање непријатеља, иако су њихови интереси супротни.

До када ће Република Српска моћи тако да издржи – то је друго питање, али задржаће статус да не напушта пријатеље. То је оно што остаје. У преводу, на политичком нивоу, јединствен став, барем званично, у овом нашем времену, међу српским земљама – не постоји. Морамо то да признамо. Једино везивно ткиво у тако различитим позицијама је Српска православна црква и православље као култура. И зато је Црква, и православље као култура, на тако јаком удару невладиних организација, пошто они живе овдје, али генерално је то процјена да није само ријеч о вези Српске цркве и Руске православне цркве – самим тим Србије и Русије – него је суштина у културолошком смислу, да је Црква везивно ткиво и да је православље као култура један темељ нашег односа – барем већинског односа – према злу и према ономе што се чини српском народу. Уосталом, та култура је дио нашег односа према политичким елитама. Не смије се изгубити из вида да је у животу, у реалности, у политици такође, најважније шта мисли народ. Не може нико против народа. То смо се много пута освједочили. Може да покуша, али на крају нема шансу. У том смислу, тај јединствен став постоји у народу, и то је најважније.

Кад би се отворено говорило и писало о томе, српски народ у цјелини, у већем дијелу, наиме, има потпуно јасан и јединствен став – због тога се говори о тој промјени свијести, о разним акцијама које понижавају српски народ, као што је фестивал хомосексуалаца у Београду, који је један од најсрамнијих догађаја, али је у функцији управо тог пројекта понижења и сламања већинског расположења у српском народу. Колико ја могу да разумијем, нису успјели у томе – упркос шест хиљада полицајаца који су чували петсто људи, али нису, ипак, успјели.

Хтјео бих да подсјетим и да није ријеч само о Русији и Кини, кад се говори о неком новом глобалном пројекту и неким везама Срба с тим земљама. Русија и Кина јесу предводници изградње једног потпуно новог свијета, који се у овој фази зове Евроазија. Евроазија је најбогатији глобални дио по природним ресурсима и најмоћнији дио свијета по броју становника. Оно што је јако важно – Србија је западна граница Евроазије. Према томе, ту се отварају неке могућности – наравно, мора човјек то да препозна и да буде вјешт у томе и да препозна неке потезе као што је, на пример, неочекивана посјета предсједника Египта Србији. То је порука да Србија има могућност искорака и на друге просторе. Египат је најмоћније арапска земља, највећа арапска земља и најугледнија арапска земља, уз Сирију, али Сирија је много мања, наравно. Према томе, морамо знати да та евроазијска интеграција, која ће бити стуб будућих међународних односа, није више у фази идеје или неког настајања – она је већ ушла у процес институционализације. И зато бих препоручио да треба бити савезник земаља Евроазије. За Републику Српску је јако важно што су велики дио тих земаља Евроазије – које су сада заједно са Русијом и Кином, наравно на неколико нивоа – исламске земље, тако да сем Турске, која ће морати да промијени неке своје ставове када је ријеч о Босни и Херцеговини, јер и она сада, из прикрајка хоће да уђе у Евроазију, тако да тај исламски дио Босне и Херцеговине полако остаје без некадашње подршке исламских земаља, а, такође, највећи дио исламских земаља, у овој фази, је против Америке, они не воле оне који су са Америком.

Да завршим једним примјером: један мој пријатељ, Србин, из Србије, иначе ради за стране агенције као фотограф, он је сад био у Авганистану, и кад је излазио на аеродрому, они су га зауставили. Он се препао да не оде у затвро јер има пасош Србије, међутим, дошао је шеф полиције, позвао га у канцеларију и рекао: „Јесте Ви Србин?“ – „Да.“ Она га је загрлио и рекао му: „Непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ. Шта Вам год буде требало, кад будете долазили сљедећи пут, молим Вас јавите се.“ У преводу: ми још увијек имамо статус отпора. Ми имамо статус земље која се бори против онога што већински дио свијета сматра злом.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!