Прочитај ми чланак
Душан Пророковић: „Први циљ немачке геополитике јесте да се користе инструменти ЕУ како би се ојачала сопствена позиција и раширио утицај. Погледајте само немачки наступ у нашем окружењу, њену агресивност у ЕУЛЕКС-у, невероватан број активности у КФОРу, коришћење канцеларије ОХР у БиХ или брутално уцењивање балканских држава, а пре свега Србије, по питању чињења најразличитијих уступака зарад наставка пута европских интеграција.“
Поводом јединствене књиге на српском простору, првог истраживања о немачкој геополитици на српском језику – Немачка геополитика и Балкан, Catena mundi, 2014 – разговарамо са аутором др Душаном Пророковићем, предавачем на Факултету за дипломатију и безбедност.
Ово је већ трећа геополитичка књига Душана Пророковића. Претходне две оставиле су запажен траг. Пророковић је почео пишући о проблему Косова и Метохије у књизи Косово: међуетнички и политички односи (Геополитика прес, 2011), да би убрзо после тога написао битну студију Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку XXI века (Службени гласник, Геополитика, 2012). Немачка геополитика и Балкан је до сада теоријски и истраживачки најзахтевнија његова студија.
Како је текао процес писања ваше нове књиге, које књиге сте истраживали и на који начин?
— Бавило се много аутора пре мене немачким утицајима и интересима на Балкану. Први пут сам о „средњоевропском континентализму“ као засебној геополитичкој концепцији писао пре седам година у једном краћем чланку, а затим сам га додатно обрадио бавећи се анализом геополитичког положаја Србије током година прикупљања и обраде података за претходну монографију. Део живота и школовања сам такође провео у средњоевропским државама, у којима се осећа јак утицај Немачке и у којима постоји сложен однос према немачким геополитичким интересима.
Мислим да за читаоце у Србији може бити посебно занимљив преглед идеја које су се рађале код пољских, чешких, словачких аутора а тичу се интеграција у средњоевропском простору. И када данас Вацлав Клаус, Доналд Туск или Роберт Фицо помену неопходност унапређења билатералних односа са Србијом или да снажно лобирају за Србију у ЕУ, то не чине због давно заборављене идеје о словенском братству, већ због страха од Немачке. То се дешава трећи пут за свега сто година. Разлика између времена некада и сада јесте што се данас као „спасоносно решење“ и геополитички кишобран помиње ЕУ мада ја износим сумње по том питању. На почетку и средином ХХ века ЕУ није било, па се јавља низ оригиналних решења како уредити простор и спречити немачку хегемонију.
Мени је било значајно да се књига појави на стогодишњицу од почетка Првог светског рата. Кад се добро проуче и анализирају дугорочни геополитички циљеви великих сила, а у овом случају Немачке, види се да Србија нема претерано везе са избијањем Великог рата. Повод је пронађен у несрећном догађају у Сарајеву, Србија је због тога била неправедно оптужена и фактички увучена у рат, али прави разлози су на другој страни и тичу се геополитике.
Концепција немачког средњоевропског континентализма подразумева ширење немачког утицаја тачно утврђеним правцима. Да ли Немачка користи институције ЕУ у ту сврху и у којој мери?
— У немачком геополитичком наступу се назире неки редослед. И иначе, код Немаца у свему постоји редослед. Својевремено је Стаљин говорио да, када Немци почну мобилизацију против Совјетског Савеза, сви ће обући униформе, задужити пушке, уредно купити карте до Кијева и сести на воз.
Елем, први циљ немачке геополитике јесте да се користе инструменти ЕУ како би се ојачала сопствена позиција и раширио утицај. Погледајте само немачки наступ у нашем окружењу, њену агресивност у ЕУЛЕКС-у, невероватан број активности у КФОРу, коришћење канцеларије ОХР у БиХ или брутално уцењивање балканских држава, а пре свега Србије, по питању чињења најразличитијих уступака зарад наставка пута европских интеграција.
Уколико овај план пропадне, а могуће је да се то деси услед све дубље кризе унутар ЕУ, али и могућег изласка Велике Британије из ЕУ, Немачка ће покушати да сачува „средњоевропско језгро“. Ту је кључно питање постављање Француске. Уколико Париз на то пристане, континентална Европа може постати један од полова у мултиполарном свету и без Велике Британије. Уколико не пристане, улазимо у врло непредвидив период.
За сада, Немци имају две резервне варијанте шта у случају почетка тог „непредвидивог периода“: прва је враћање у окриље евроатлантског концепта, што би значило реинтеграцију са Великом Британијом, прихватање јасне хијерархијске доминације САД и потписивање трансатлантског трговинског споразума. Друга варијанта је могуће повезивање са евроазијском интеграционом целином и покушај стварања великог економског савеза који би се простирао од Лисабона до Владивостока.
Објашњавајући појмове Балкана и Средње Европе, вратили сте се у време Свете Браће Ћирила и Методија, и тада могућег, сада хипотетичког, јединства свих Словена. Дакле, шта је спречило јединство Словена и зашто је словенска солидарност, популарна у 19. веку, данас пука илузија?
— Када читате пољске и чешке ауторе, можете видети и да је током 19. века словенска солидарност можда ипак била само илузија. Или, ако баш није била илузија, да онда кажемо како се о томе водила жива и отворена полемика. На почетку своје каријере Палацки је писао о „аустрославизму“, а група коју је предводио Чарторијски је дизала на акцију против Русије све што се могло дићи. Било је аутора који су о томе писали са пуно ентузијазма у различитим деценијама, попут Данилевског, Штура, Масарика, али било је и ових других.
Враћао сам се у далеку прошлост да би боље објаснио шта се дешава данас. Распад Великоморавске кнежевине значио је и повлачење византијског утицаја из средње Европе ка Балкану, а потоње насељавање Мађара у Панонску низију онемогућило је у каснијим вековима повезивање јужних и западних Словена. Били су то фактори „геополитичке изолације“, који су утицали да се данас налазимо ту где јесмо.
Питање је и откуда толики „праисконски“ анимозитет између словенских и германских племена и народа? Да ли то има везе са неким дешавањима у давној историји, у догађајима који су избрисани из колективне свести?
Известан број стручњака упозорава да је јединство Немачке и Русије шанса за Србију. Како би сте то прокоментарисали, да ли је, можда, САД непријатељ и Немачке и Русије?
— Односе између великих сила карактеришу истовремена конфронтација и кооперација. То је за публику из малих земаља често неразумљиво. Живимо у врло сложеном систему. САД и Русија се сукобљавају у Украјини, али морају да сарађују у Авганистану или по питању Блиског Истока. Сада је период у којем су чешће конфронтације, али то не значи да нема и кооперације.
Положај Немачке је такође комплексан. На територији Немачке данас постоји око 40 америчких војних база и објеката од посебне важности, у којима је стационирано преко 50 хиљада војника, а она је истовремено четврта економска сила на свету. Са таквом привредом, Немачка мора водити самосталну спољну политику, утврђивати самосталне геополитичке циљеве, али због војно-политичке подређености атлантистичком блоку она то још увек не може. Показује се да по питању енергетске безбедности Немачка и Русија имају сасвим подударне интересе.
Међутим, када је реч о Украјини, већ се виде извесне разлике. То су искористиле САД и ове разлике претвориле у готово непремостив јаз, гурајући целу ЕУ у оштар сукоб против Русије. На Балкану се интереси Немачке као лидера данашње ЕУ и под војно-политичком доминацијом САД не поклапају са интересима Русије. Али зависи од развоја ситуације на целом континенту шта ће се код нас дешавати. Једна већ поменута варијанта немачке геополитике јесте да се крене у приближавање Евроазијском савезу, и то може бити шанса за Балкан. Доста тога ће на Балкану зависити и од расплета у Украјини. Победа Русије би нарушила постојећи поредак, посебно ову вештачку конструкцију о постојању некаквог „Западног Балкана“, које су утврдиле САД а у томе им свесрдно помагала Немачка.
За српске читаоце, који желе да се снађу у смутним временима у којима живимо, чини се да је кључно питање шта је основ немачке геополитике на Балкану?
— Средњоевропски континентализам има пет разлога због којих му је Балкан битан: прво, то је географски положај Балкана, који се тиче и саобраћајне повезаности средње Европе са медитеранским акваторијем и Блиском Истоком, али и стратегијске дубине средњоевропских земаља; друго, то је питање енергетске безбедности; треће то је питање безбедности; четврти разлог је геоекономска повезаност, која услед процеса евроинтеграција јача, и пети је што се Балкан налази у широј граничној зони између глобалног севера и глобалног југа.
Немачка, дакле, има више разлога због којих се бави Балканом, а од тога какав ће бити исход конфронтације и кооперације између заинтересованих регионалних сила на Балкану, а то су за сада, поред Немачке и САД, још и Русија и Турска, зависи и какав ће бити положај Балкана у односу на средњу Европу.
Ја нудим четири геополитичке могућности: Балкан као гранични појас Средње Европе, затим као извангранични појас, потом као зона поделе, и на крају као тачка ослонца за даље продоре.
За крај, да ли бисте могли да опишете која би конкретна политика могла да се води на основу сазнања и увида, остварених у вашој новој књизи Немачка геополитика и Балкан?
— То је више питање за оне који се баве дефинисањем текуће конкретне политике. У сваком случају, за нас је важно да наша држава штити наше интересе. Велике силе имају своје циљеве, амбиције и тежње, на које се ми морамо обазирати, морамо о томе водити рачуна, али то не може бити и једини критеријум за вођење политике.
Дакле, најпре утврдити какав је развојни образац за нас прихватљив, како подстаћи демографску обнову, како равномерно развијати земљу, како се обезбедити и заштити, па онда према томе градити и свој однос према великим силама. Негде ће се наши интереси поклопити са немачким, негде неће, па ћемо се спорити, али је све то у реду ако знамо шта хоћемо.
Плашим се да ми не знамо шта хоћемо, да се политика дефинише накарадно, унатрашке. Прво се потпише Бриселски споразум, а онда говори о заштити Срба. Превише се води рачуна о туђим интересима, превише је попустљивости и понизности, што онда отвара врата за уцене и разна условљавања. А у таквим околностима онда нема ни развоја, ни демографске обнове, ни безбедности.
Више о књизи Душана Пророковића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Нови Стандард
