Прочитај ми чланакБеоградски глас – „Важна је галама!“, знао је да узвикне пок. Зоран Радмиловић у „Краљу Ибију“. И то не тако ретко!
Не тако давно, министар без портфеља Ненад Поповић приопшти и објасни јавности свој став о томе како је Бриселски споразум мртав, те да од српских европских интеграција више нема ништа. То је требало да буде довољно велика галама бар по мишљењу гоустрајтера илити скандал-мајстора из сенке сорабијске напрадњачко-параполитичке сцене, рачунајући да ће јавност заборавити на скандалозну причу о измишљеној факултетској дипломи министра унутрашњих дела Стефановић др Небојше. Ко веле, да предухитре јавност да постави питање и факултетске дипломе његовог кума из Лазаревца, иначе државног секретара код министра који је из једне засео у другу фотељу, из шоферске у министарску – Бојана Стевића. Својим сценаријем предвидеше, а тако се и згоди, нарогушено оглашавање с пуним ауторитетом госпођице/госпође Ане Брнабићеве, којим је поручила, мало њему (Поповићу), мало јавности, да је сваки министар дужан да спроводи договорену политику, а ако није у стању то да чини, слободан је да напусти Владу.
Одмах се види, паметница је наша ауторитативна и по свим питањима компетентна шефица Владе, а нарочито по питању бриселских преговарања у које је инволвирана из прве, можда друге, али без сваке сумње из још увек престижне треће руке. Није она проруском несташку Ненаду рекла оно што би неки премијер(ка) или канцелар(ка) изравно поручио/ла: „Или се призови памети или летиш из Владе!“ Зна она да ипак нема задњу, а богами ни прву реч, зна да је наврхвођа Александар Вучић председник свега и свачега у противприрод(прав)ном стицају доминантно председник Владе, па тек онда председник Републике, покрајина, градова, општина, месних заједница, јавних и осталих комуналних предузећа, укључујући и „Путеве Србије“, те да је његова задња.
И доиста, тако се и збило! Ако одгурнемо у страну залудно глуматање господе Ч. Јовановића и Н. Чанка, осведочених унутарСНС-коалиционих опозиционара по задатку да праве што већу буку, у целом том лоше режираном игроказу скретања позорности са афере досије X: „министрова диплома мистериозног факултета“, обзнанио је свој став и господин наврхвођа током 18.358. континуираног и свакодневног наставка конференције за штампу започете 2012. године, и то у својству председника, овај пут мировног већа, проширивши тако и иначе неслућене границе не само своје компетентности већ и произвољних надлежности, рекавши да није на Ненаду Поповићу да процењује да ли је Бриселски споразум „мртав“ и да ли смо „завршили“ са европским интеграцијама. Притом је мудро, скоро па државнички умирио своје узрујано чланство (као што је општепознато, њега, наврхвођу, није брига шта опозициони грађани мисле, с њима неће ни да разговара) рекавши забринутим пинкоидним новинаркама да „верује да ће све то бити у реду“ и да не мисли да је Поповић имао злу намеру. Тиме је разрешио све дилеме око Поповићевог опстанка у Влади и Јовановићево и Чанково залагање за Поповићево избацивање из Владе учинио беспредметним, али, верује, довољно бучним да поданици му забораве намах Нешину диплому.
Не, немојте мислити да се могло догодити да се госпођица/госпођа Брнабић излетела у својој јарости, па пресавила папир и Скупштини Сорабије послала предлог да се Ненад Поповић разреши функције министра. То не бива! Не би она да испадне смешна (као да већ довољно није?), мировне акције господина председника свега и свачега у противрирод(прав)ном стицају је нешто што је прочитала у сценарију који су јој доставили скандал-мајстори са упутством за употребу. Овако, захваљујући својој вербалној вештини усавршеној ономад на маестралан начин одбранила је право брата Синише Малог, Александра Вучића и, наравно, свог, да живе, раде, а богами и да постоје у Србији. На доминантан начин је сачувала свој неокрњен и неупитан углед и ауторитет председнице Владе и ствар ће да слегне док ће нове афере да избију у први план. Које? Не знам, али скандал-мајстори вредно раде на томе.
И у ишчекивању нових афера да мало размотримо један можда занемарен детаљ.
Када неко из (полу)света (пара)политике, „сорабијски политичари“ попут Чедомира Јовановића, Ненада Чанка или рецимо ауторитативне Ане Брнабић или Бориса Тадића, Александра Мартиновића, о Стефановић др Небојши да и не говорим, изјаве да „Европа нема алтернативу“, онда дефинитивно нешто није у реду са том и таквом политиком, заправо са њима и оним што им је у глави. Да је неко за такав став примио дебеле новце, могу да разумем, али да тако нешто несувисло прича а да није корумпиран, то ми није јасно. Искуство, и не само моје, говори ми да господин Чедомир не спада у ову другу категорију. Али и тада, када смо питање „политичара“ разрешили, питање је оног (народа) ко гута такву глупост. Алтернатива увек постоји. Да постоји, потрудио се Никола Пашић, ма шта о њему мислили, реченицом: „Нема нам спаса, пропасти нећемо.“
Дакле, тврдња „Европска унија нема алтернативу“, и то на овом и оваквом путу, увек има алтернативу. Бар једну. Друга је ствар што Сорабија сем „цопy пасте“ и кафанских политичара нема правих политичара, о државницима да и не говоримо. А народ ко народ, вели: дај шта даш, само да не разбијам главу, а да могу неког да пљујем и окривљујем за сопствену злехуду судбину.
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 16, 2019
