Прочитај ми чланак
У само једном дану, Владимир Путин и Дмитриј Медведев су чак и „ЕУ слепцима“ у Србији отворили очи. Јер, поруке са састанка председника Србије Томислава Николића са премијером Русије Дмитријем Медведевим и сусрета лидера РС Милорада Додика са првим човеком Русије Владимиром Путином, јасни су показатељи да Европа ипак има алтернативу.
А поруке су биле веома јасне. Русија је спремна да одмах помогне Србији, како финансијски, тако и политички. Медведев је из Рио де Жанеира отворено обећао капиталне инвестиције у Србији и помоћ у развоју инфраструктуре, а Путин изградњу Јужног тока и у Републици Српској, као и инвестирање у хидро-енергетику.
Пружена рука Москве, могла би да буде рука спаса за Србију, која би у кратком периоду добила финансијску инекцију, довољну да глава остане изнад воде, а држава не доживи потпуни финансијски крах. Једини предуслов је изостанак демократа и ЛДП из будуће Владе Србије…
Али да видимо најпре шта то посрнулој Србији тренутно нуди Русија, а шта Брисел и Вашингтон у ситуацији када су претходна канцерогена Влада Бориса Тадића и ММФ већ исписали економску политику будуће владе: отпуштања неколико десетина хиљада државних службеника, повећање ПДВ-а, замрзавање плата и пензија, укидање субвенција…
Европа и ММФ нуде (траже) штедњу, штедњу и додатно штедњу. Ако се добро покажемо добићемо још неки „повољан“ кредит, додуше не за инвестиције, већ да подобна проевропска Влада преживи мандат. Наравно, продаја преосталих предузећа и имовина се подразумева, чиме би колонизација била обављена до краја.
Шта даље нуди Европа? Предприступни фондови ЕУ више не постоје, са донацијама је давно завршено, а озбиљним инвестицијама у сред економске кризе нема ни говора.
Статус кандидата за чланство у ЕУ, заправо је статус кандидата за што већег дужника. Уочи уласка у Унију, Бугарска, која је по величини слична Србији, дуговала је 12, а данас преко 40 милијарди евра. Код Чешке је тај однос са 28 скочио на чак 101 милијарду! Оваква тенденција је иста код свих нових чланица из Источне Европе. Ситуација је драматична и када је у питању скок незапосленсти. Тако је пре уласка у ЕУ, Литванија имала стопу од осам, а данас 16 одсто.
Такође,улазак у ЕУ је донео велике губитке за пољопривреду Пољске, Мађарске, Бугарске и Румуније. Новим чланицама из источне Европе је 30. децембра 2002. године у Копенхагену забрањено да имају више од 25% субвенција у односу на субвенције које ЕУ даје старим чланицама. Лако је онда закључити какве ће све забране у сред кризе бити наметнуте новим кандидатима.
Све ове државе, па тако и Србија само су постала тржишта за увоз производа, без прилике да се упусте у фер тржишну и економску утакмицу. Поставља се питање шта ће Србија да производи и продаје Западу и који су то конкурентни производи, када су нам чак и за пољопривреду затворена врата?
Да видмо, с друге стране, шта би Србији донела сарадња са Русијом, осим подршке за територијални интегритет и права српског народа у региону. Пре свега, две милијарде евра по формирању Владе за попуну рупа у буџету, а затим још неколико милијарди за куповину мањинског пакета акција Телекома и ЕПС-а.
Ту је и изградња Јужног тока и обнова железничке инфраструктуре. Србија би имала на московском столу и неколико милијарди најповољнијих кредита, које би могла да искористи за улагање у пољопривреду и обнову војске (куповина нових авиона, ПВО…). Све ово је на столу имао и Борис Тадић приликом посете Владимира Путина Београду, али уместо да понуду оберучке прихвати, бивши председник је сутрадан морао у Брисел да се правда и уверава газде како му никада није ни пало на памет да пристане на Путинову „непристојну понуду“.
А само милијарда евра уложених у пољопривредне субвенције, била би велики ударац на незапосленост, док би Србија поново постала озбиљан произвођач хране. Отварање такозване српске пољопривредне берзе у Москви (под патронатом државе) олакшала би и убрзала пласман наше робе на евроазијски простор.
Хоћемо ли да изаберемо руског голуба у руци или европског врапца на грани? Тренутна ситуација је таква да одговор на ово питање лежи у рукама Томислава Николића и Ивице Дачића. Први се у Рио де Жанеиру, поред Медведева састао и са Хилари Клинтон (на њено инсистирање), а други ових дана поново борави у Москви. Русија је све јача и жели да се врати на Балкан. Остаје да видимо да ли ће први пут у последњих 20 година Србија да уграби макар једну шансу која јој се пружа.
Алексеј Димитријевић
