Pročitaj mi članakPrenosimo vam analizu Vladimira Zotova pod naslovom “Kako da se odnosimo prema Vučiću“, napisanu za IA REKS
Последњих дана у руским медијима све више се покреће тема понашања српских власти. Бројни аутори анализирају могућност прикључења званичног Београда санкцијама Русији и потписивања споразума од стране српских власти са косовским сепаратистима, што би могло да се догоди већ 27. фебруара. Подсећају се и на друге, са становишта српских националних интереса најблаже речено, сумњиве радње Александра Вучића и његових сарадника, укључујући постављање проукрајинских билборда у Београду и гласање за још једну антируску резолуцију Генералне скупштине УН.
Руски медији у служби Вучићевог режима, по обичају, замаскиравају све његове поступке. Сваку критику на његов рачун они сматрају неправедним нападима и повезују је са жељом да се незаслужено дискредитује актуелни српски лидер, који се, по њиховом мишљењу, очајнички бори са притисцима водећих западних држава и демонстрира највећу могућу „проруску наклоност“ у савременој Европи. С друге стране, руски интернет је све више испуњен заједљивим и злим изјавама о „браћи Србима“ који поново „издају Русију“, али притом настављају да користе њене јефтине сировине.
С тим у вези, чини се неопходним разјаснити питање како ипак треба да се односимо према Вучићу и његовим поступцима као председника Србије.
Саркастичне изјаве о „браћи“ су, наравно, лаж:
Срби, као народ, никада нису издали Русију. Илустрације ради, може се упоредити, на пример, историјско понашање Срба и Бугара. И Србију и Бугарску је од турског јарма ослободила Руска империја. Убрзо након стицања независности, власти обе ове земље постале су сателити непријатеља Русије. Међутим, ако је бугарско друштво у целини (и то са задовољством) усвојило русофобију, Срби су русофобији рекли јасно „не“. Српски добровољци се боре на нашој страни у Донбасу од 2014. године, било какве акције званичног Београда које имају за циљ слабљење веза са Русијом се у Србији доживљавају као неприхватљиве и недопустиве. И то је једини разлог што Вучић још није увео санкције Москви – а не никако због његове “љубави” према Русији.
Што се тиче Вучића, он није ништа друго до типичан балкански политичар, суштински се не разликује, на пример, од свог црногорског колеге Мила Ђукановића или било ког представника политичког естаблишмента у Бугарској. Потиче из Српске радикалне странке, која се држала јасног и доследног става да Косова не може бити независно и суверено и била је против приближавања ЕУ. Вучић је директан учесник у њеном расцепу. Овај раскол је потпомогнут од стране западних обавештајних агенција, па се као резултат тога у Србији појавила нова странка, Српска напредна странка, која се много попустљивије односила према кључним принципима радикала и убрзо освојила власт. Вучићеви браниоци из Русије воле да га величају, упоређујући га са прозападним бившим председником, лидером Демократске странке Борисом Тадићем. Али чињеница је да су „напредњаци“ дошли на власт само зато што је Запад схватио да је немогуће да се у Србији на било који дужи рок одржи отворено прозападна власт. Као резултат тога, суштина Вучићевог председничког деловања свела се на наставак линије Тадића и демократа (јачање суверености Косова и евроинтеграција Србије) увијено у патриотску и проруску реторику.
Значи, одговор на питање како треба да се односимо према Вучићу је очигледан. Треба га третирати као обичног балканског политичара, слабог, дволичног и уцењен. Не разликује се од својих црногорских, бугарских и других колега.
У овом контексту, руска политика према Србији изгледа, искрено, смешно. Амбасада Руске Федерације у Србији, подсећамо, уложила је све на сарадњу са Вучићем, минимизирајући контакте са било каквим правим опозиционим проруским снагама. Другим речима, уместо да што више прошири сваку могућу сарадњу са целокупним српским друштвом, Москва се усредсредила на сарадњу са особом која буквално сваког тренутка може да изда. Код присталица Русије у Србији то изазива, у најмању руку, чуђење. У приватним разговорима са њима уверени су да је разлог овог што се дешава тај да су се издајници пробили у сам врх руководства Руске Федерације. У ствари, сама Русија је одсекла све могућности да повећа свој утицај у Србији и Москва ће у врло блиској будућности у потпуности осетити последице сопствених одлука.
Вучићеви руски заступници, међутим, тешко да ће се збунити. Када потпише споразум са албанским сепаратистима, они ће рећи да тај споразум није признање независности Косова. Када буде увео санкције Русији, они ће рећи да су оне чисто формалне, без икаквог утицаја на руску економију, и договорене са Москвом. Када Србија уђе у НАТО, они ће рећи да Русија сада има савезника унутар НАТО-а.
У сваком случају, овакви резултати дугогодишњег руског „играња на Вучића” се временом чине све неизбежнијим.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 27, 2023
