Прочитај ми чланакВлада Србије је 9. септембра одлучила да шест месеци замрзне учешће у свим међународним војним вежбама. Ова вест привукла је велику пажњу руске штампе, пошто је српска страна објавила одлуку само дан пре него што је њена војска морала да крене према Белорусији да би учествовала у руско-белоруско-српским вежбама „Словенско братство“.
Према српском министру одбране Александру Вулину, руководство земље одлучило се на такав корак због „страшног и незаслуженог“ притиска Европске уније.
Недуго пре тога, председник Србије Александар Вучић потписао је у Вашингтону споразум о „нормализацији економских односа“ са Авдулахом Хотијем, премијером сепаратистичког Косова. Вучић је одмах из Вашингтона отишао у Брисел, где су настављени преговори са приштинском делегацијом.
Да ли је одлука владе Србије диктирана одбијањем заједничких вежби са Русијом и Белорусијом, само жеља да се одржи војна неутралност земље, како је изјавио министар Вулин, и како ће то утицати на руско-српску сарадњу у војно-техничкој сфери у целини? О овој теми за руски РЕГНУМ говори пензионисани генерал – Мајор Војске Србије и један од оснивача Евроазијског форума за безбедносно удружење Митар Ковач.
Србија је напустила заједничке војне вежбе са Русијом и Белорусијом буквално дан пре њиховог почетка. То се догодило након завршетка преговора које је председник Србије Александар Вучић водио у Вашингтону и Бриселу. Како разумети одлуку владе Србије да шест месеци обустави учешће у међународним маневрима?
– Док је српска јавност била ангажована у жестокој дискусији о последицама потписивања Вашингтонског споразума од председника Александра Вучића, влада земље успела је да грађанима приреди непријатно изненађење најавивши обуставу свих војних вежби са страним партнерима у наредних шест месеци.
Ова одлука није случајно донета. После клаузула о уништавању Вашингтонског споразума које утичу на политичке, енергетске и економске односе Србије са Русијом, сведоци смо како власт наставља да обмањује јавност и предузима кораке који штете развоју међународне војне сарадње.
Ово је само почетак процеса отуђења од Руске Федерације у свим областима, укључујући и област војно-техничке сарадње. Стога се поставља питање: о чему су се председник Вучић и његова делегација договорили у Сједињеним Државама, а затим наставили да преговарају иза кулиса бриселске рунде преговора? Све се то дешавало далеко од очију српске јавности, због чега је народ био изненађен тако брзим и добро промишљеним одлукама које уништавају сарадњу и поверење између Срба и Руса.
Последњих година Србија је набављала војну опрему од Руске Федерације. Да ли ће одлука владе утицати на борбену готовост српске војске?
– Ново купљена руска војна опрема више неће бити правилно пуштена у рад и неће служити својој намени – јачању борбене готовости оружаних снага Србије. Али, нажалост, то за српске политичаре није важно, јер се Војска Србије већ три деценије користи као преговарачки чип у њиховим играма. Очигледно се нико заиста није консултовао са официрима пре него што је одлучио да откаже војне вежбе.
Тако су српске власти доказале да нису у стању да се одупру спољним притисцима и разним врстама уцена. Власти су такође доказале да су неискрене по питању сопствене војне неутралности, која се, иначе, помиње и у Стратегији одбране Републике Србије. Поред тога, вреди подсетити да српско руководство нимало не омета канцеларија НАТО-а, која ради у министарству одбране земље.
Српске власти донеле су одлуке које ће дугорочно нанети штету војно-техничкој сарадњи са Руском Федерацијом и показале су неодговорно понашање које ће на крају утицати на формирање оперативних способности војске земље.
Али како разумети формулацију према којој српска влада на шест месеци зауставља све војне вежбе – „и са Истоком и са Западом“?
– Доношење непромишљених одлука, без процене последица, говори о диктаторском понашању, али и да руководство земље једноставно испуњава обавезе преузете током преговора у Вашингтону и Бриселу. Поред одговорности садржаних у Вашингтонском споразуму, српска влада, очигледно, мора да испуњава и друге, које је преузела усмено, иза затворених врата и супротно интересима и вољи српског народа. У том контексту, владина одлука да суспендује учешће у војним вежбама „и са Истоком и са Западом“, али заправо само са Руском Федерацијом, требало би да се разматра шест месеци.
Српска војска је средином септембра одбила да учествује у вежбама Словенског братства заједно са Русијом и Белорусијом. Владина одлука донета у ванредним ситуацијама оправдала је одбијање учешћа у овим маневрима, а „шест месеци“ је само изговор.
Да ли то значи да вежбе са другим партнерима, осим са Русијом и Белорусијом, нису биле планиране за овај период?
– У наредних шест месеци нису планиране војне вежбе са земљама НАТО-а. Судећи према информацијама које су објављене у медијима, одлука владе Србије није била изненађење за Северноатлантску алијансу – тачно је у складу са политиком коју воде најутицајније западне земље.
У којој мери је одбијање учешћа у вежбама „Словенско братство“ у Белорусији у складу са политиком балансирања Београда између Истока и Запада?
– Изјаве да Србија балансира између стратешког курса ка придруживању Европској унији и жеље за јачањем сарадње у Русији, Белорусији и Кини биле су намењене српском друштву. Дакле, садашње руководство земље покушало је да остане на власти и истовремено води закулисну политику која се није поклапала са принципима садржаним у стратешким документима државе.
Ипак, у промењеном међународном контексту, посебно после потписивања Вашингтонског споразума, српске власти све више инсистирају на безусловном приближавању Западу, без обзира на последице које тај процес носи. Све ово оправдано је улагањима која ће у економију земље долазити из водећих земаља НАТО-а.
Приближно се на исти начин понашао и Мило Ђукановић у Црној Гори – није узимао у обзир вољу народа, окренуо се НАТО-у и признао независност псеудо-државе Косово.
Председник Вучић је, не чекајући формирање нове владе, у Вашингтону направио оштар заокрет према Западу и одлучио да изврши сва наређења и упутства САД, ЕУ и НАТО-а у име остајања на власти. С друге стране, најавио је да Белорусија и Русија увек могу да рачунају на подршку Београда, као што је Србија увек могла да рачуна на подршку Москве и Минска над Косовом и Метохијом.
Шта за српску војску значи ограничавање војне сарадње са Русијом?
– Неодговорне и неразумне одлуке власти у вези са војном сарадњом са Русијом, донете под притиском ЕУ и Сједињених Држава, брзо ће отуђити Србију од Русије и њених савезника. Чињеница да је Србија попустила притиску НАТО-а била је одавно јасна, на основу многих показатеља.
Руководство земље систематски је избегавало давање дипломатског статуса особљу српско-руског хуманитарног центра у граду Нишу, повећало је обим заједничких вежби са НАТО-ом и није предузело никакве мере за затварање канцеларије алијансе у Министарству одбране Србије.
Поред тога, крајем 2019. године у медије је процурила и измишљена „шпијунска превара“ у којој се појавио бивши службеник руске амбасаде у Србији и пензионисани пуковник српске војске. Такође је недавно објављено да намерава да за потребе Војске Србије купи кинески систем ПВО и одбије куповину С-300 и С-400.
Ипак, ограничавање војних вежби и других заједничких активности са руском страном за Војску Србије створиће низ проблема. Једна од њих је обука особља које ће управљати новим борбеним системима купљеним под повољним условима из Русије. Ово се пре свега односи на ваздухопловство, ваздушну одбрану и специјалне снаге. Такође, треба подсетити да је српска војска увек са посебним задовољством учествовала у вежбама са руским и белоруским колегама.
Које следеће кораке руски партнери могу очекивати од српске стране?
– Актуелне власти Србију против воље народа постепено увлаче под окриље НАТО. Читав овај процес је директно супротан уставу земље, законима о одбрани и војсци, као и одредбама садржаним у стратешким документима. Власти тако вероватно схватају „војну неутралност“. Овај концепт су на сличан начин протумачиле и комунистичке власти бивше СФРЈ, које су након Резолуције Информативног бироа 1948. године добиле значајну војну помоћ Сједињених Држава. Бивша Југославија формално никада није била чланица НАТО-а, али је заправо била под њеном контролом као „јужно крило НАТО-а“ за одбрану од земаља Варшавског пакта.
Ако се у догледно време потпише такозвани правно обавезујући споразум између Београда и Приштине, ЕУ и НАТО ће вероватно предузети низ корака како би Србију приближили алијанси. У овом сценарију, псеудо-држава Косово постаће нова чланица НАТО-а што је пре могуће. Паралелно са тим, чиниће се све да се сломи отпор Републике Српске, која се противи унитаризацији државе Босне и Херцеговине. Унитарна БиХ такође би постала део НАТО-а.
Одузимајући Србији могућност унапређења својих интереса на Косову и Метохији и у Републици Српској, Северноатлантска алијанса би брзо довела изоловану и осакаћену земљу у положај који би и сама тражила да уђе у НАТО. То је стратегија поменутог војног савеза и, највероватније, неких политичара који су на власти у Србији. Многи медији, политичари и режимски аналитичари промовишу управо такав сценарио.
Народ то разуме и већином се противи предаји Косова и уласку земље у НАТО. Ако власти одаберу пут издаје, масовних немира, у Србији се могу очекивати протести. Власти ће се суочити са отпором који не могу да држе под контролом.
Није добро ако ће Русија само гледа такве кораке српских власти, јер ће они бити предузети под притиском водећих земаља НАТО-а. Верујем да би Русија требало отвореније да брани своје, а самим тим и српске интересе на Балкану и у Србији. Активности ЕУ и НАТО-а су тачно осмишљене да избаце Русију и Кину са ове територије. Након попуњавања балканске „црне рупе“, Северноатлантска алијанса ће наставити свој поход на Исток. Према томе, можемо рећи да бранећи интересе српског народа на Балкану, Русија брани и своје националне интересе – закључује Ковач.
