Pročitaj mi članak

Razgovor sa Stefanom: Goran Petronijević o slučaju Karadžić

0

stefan-karganovicСасвим примерено ова емисија у знаку је др Радована Караџића, чији се предмет налази на разматрању у Хашкој инквизицији. Не суду, то је јасно, нити „судилишту“ – чак ни тај пежоративни облик не бих употребио у односу на установу које ће се професија и цивилизација за сва времена стидети.

После одприлике две деценије постојања можемо да будемо прецизни и имамо обавезу да избегавамо субјективно или емотивно описивање када је у питању ова квази-правна конструкција. Услед непостојања адекватнијег термина – а не искључујем да ће се временом и промишљањем делатности ове установе можда и појавити – користим реч „инквизиција“. То је зато што тај појам потиче из једног другог историјског раздобља али обележава праксу која је по свим суштинским одликама аналогна начину рада Хашког трибунала. Подразумева се да од Хашке инквизиције ја не очекујем ни објективно разматрање изведених доказа у предмету Караџић, ни правично решење које би на тим доказима било засновано.

goran-petronijevic

Али кога уопште занимају суд инквизитора и његови закључци? У својој бескрајној бахатости и самоуверености да им је, по речима америчког функционера Карла Рова, дано да „креирају сопствену стварност,“ инквизитори су све пажљиво испланирали, али су направили једну колосалну грешку и она ће их скупо коштати. Та грешка је релативно уредно вођење и објављивање транскрипата, или записника, са суђења која се одвијају пред њима. На почетку тријумфалистичког и псеудоправног наметања предодређене кривице политичким противницима светске тираније која је као своју казнену продужену руку формирала Хашки трибунал, они су дозволили могућност да скоро сваки предочени доказ и скоро свака изговорена реч у судници – буду објављени у свима доступном записнику. Показало се да су 1946. године југословенски комунисти били много паметнији.Они су строго цензурисали писане трагове фарсичне расправе која се водила пред, како им је одважно у лице сасула једна проста сељанка која је сведочила у прилог оптуженог, њиховим „партијским судом.“ То је било у процесу генералу Драгољубу Михаиловићу.

Хашки режисери испали су много глупљи од Озниних. У већини суђења одржаних пред већима Хашке инквизиције докази и искази из записника у непомирљивој су супротности са нарученим пресудама у истим предметима и са кривотвореном аргументацијом која те накарадне пресуде подржава. Историја и струка сада имају више него довољно материјала да суде инквизиторима, неубедљиво прерушеним у рухо судија. Да иронија буде потпуна, за елементе те оптужнице они неће морати да иду даље од записника који су им оставили сами инквизитори, опијени бескрајном дрскошћу у краткотрајном историјском тренутку своје пролазне светске превласти.

Доктор Караџић је донео одлуку да се сам брани, мада му право – за разлику од Милошевића и Шешеља – није струка. На почетку имао сам резерву у односу на мудрост такве одлуке, али посматрајући суђење у целини сада морам да признам да је, у његовој ситуацији, таква одлука била правилна. Било ми је задовољство да посматрам како током суђења др Караџић од психијатра постепено израста у успешног правника. То је доказ његове урођене интелигенције и менталне гипкости. Као већина невино оптужених пред инквизиторским већима, он није бранио само или превасходно себе него свој народ, који је невидљиво и неправедно био постављен на оптуженичку клупу поред њега. Доктор Караџић је тај посао обавио на изврсан, часан и ефикасан начин. Његови суоптужени, српски народ, на томе му дугују огромну захвалност.

Међутим, што се тиче политичке заоставштине доктора Караџића ту ствари ни приближно толико добро не стоје. Република Српска, chef doeuvre доктора Караџића, налази се под опсадом хибридног рата и у егзистенцијалној је опасности – у целини не његовом кривицом, наравно. Српска Демократска Странка,  политичка организација која је везана за његово име и чији је он оснивач, већ је освојена, или се предала, и налази се у рукама Караџићевих противника који су све њене институционалне капацитете до крајње границе упрегли у посао рушења изнутра Републике Српске, најсветлијег животног достигнућа Радована Караџића.

Биланс јавног дела Радована Караџића састоји се из разнородних елемената, од којих неки имају позитиван а неки негативан предзнак. Доктор Караџић је у сваком случају себи обезбедио истакнуто место у историји свога народа при крају двадесетог и на почетку двадесет и првог века, без обзира на неуједначеност резултата. Једно је сигурно: за разлику од бившег диктатора који је на песку градио своје фатаморганске куле које је први јачи талас однео у неповрат, за доктора Радована Караџића неће бити могуће рећи да је „велики човек, без дела.“

Његово дело које ће га засигурно увести у историју народа који га је изнедрио је – Република Српска. Она је створена врхунским прегнућем народа чији исконски порив за слободом доктор Караџић је у најкритичнијим тренуцима умео  најуспешније да отелотвори и артикулише.

Република Српска је, упркос неизгледним шансама, под његовим руководством и захваљујући његовом огромном доприносу, настала и постоји. Њен опстанак не зависи више од њега, него од мудрости њеног народа и од воље Бога који је, између осталог, и господар историје.

СНИМАК ЕМИСИЈЕ ПОГЛЕДАЈТЕ НА: