Pročitaj mi članakDeo razgovora između građana, predstavnika kompanije "Rio Tinto" i Aleksandra Vučića u Ljuboviji otkriva da je gospođa bivša ministarka Zorana Mihajlović zapravo direktno radila za "Rio Tinto" ne vodeći računa ni o zdravlju ljudi ni o interesima Srbije.
Све је почело када је Драгомир Костић из села Брадић подсетио да је, као председник месне заједнице, био са представницима „Рио Тинта“ седам или осам пута и да су они тада причали да депонија мора да се залива 24 часа. Ову његову причу је потврдио и извршни директор компаније „Рио Тинто“ Јакоб Стаусхолм који је објаснио да је пројекат „Јадар“ првобитно био само јаловиште, да су имали само суво решење и да нису довољно добро размислили где да одлажу отпад и тако преузео кривицу на компанију за коју ради.
У разговор се тада укључио и Вучић који је признао да би ово стварно уништило Јадар и нагласио да су, ма шта причају данас, ово решење хтели јер је тако било најлакше и најјефтиније, али их је држава натерала да то промене и потроше десетине милиона евра више. Оно што нико није питао нити помињао је са ким су се тада представници инвеститора договарали како и шта да раде, односно ко је требало да контролише њихов рад. Да све није било како је Вучић замислио, може се закључити из његових одговора на питања о томе како држава може да контролише рад „Рио Тинта“, у којима се јасно види да заправо праве контроле онога што је у припреми за ископавање литијума рађено није ни било.
Ако знамо да су припремне радње, разговори „Рио Тинта“ и мештана, као и чувена дебата у САНУ обављени за време министарке Михајловић, јасно је да управо она зна како се и зашто депонија без било какве најаве, разговора или објашњења спустила поред Јадра, што је изазвало оправдано узнемирење и страх код мештана, стручњака и јавности, о чему упорно говоре еколози, али и становници овог дела Србије.
Ако овоме додамо и чињеницу да је Зорана Михајловић 2021. године прогурала и то без било какве расправе Закон о рударству за који и тада и данас стручна јавност тврди да не решава системска питања рударства, него проблеме и препреке пред којим се нађе Рио Тинто, уводи могућност склапања посебног уговора са инвеститорима и омогућава да се из фазе истраживања пређе у фазу експлоатације литијума, онда је јасно да госпођа бивша министарка грађанима Србије дугује много више од писаније на друштвеним мрежама у којима објашњава да рударење не значи аутоматски и еколошку катастрофу. То знају сви, али се питају да ли је могуће да Србија преживи катастрофалне последице онога што је министарка Михајловић радила у својим мандатима.
Јер, тај Зоранин закон о рударењу јесте био основа за све што је „Рио Тинто“ даље радио, а може да буде и аргумент на евентуалној арбитражи којом компанија прети Србији када год Вучић под притиском незадовољног и уплашеног народа каже да неће бити копања ако то буде ризик по здравље, односно да када је у питању примена еколошких стандарда који чувају здравље, „Рио Тинто“ „мора да буде натеран да их примени“ и додаје „ако уопште успемо да их натерамо“.
Осим што је није било брига како ће убрзање пројекта Јадар утицати на здравље људи, некадашња госпођа министарка ће остати упамћена по томе што је уништила ЕПС, изгурала фамозни „лекс Бехтел“, који омогућава изградњу капиталних објеката инфраструктуре тако што поништава читав низ системских закона у области експропријације, планирања, катастра и омогућава да се мимо јавних набавки посао од скоро милијарду евра повери америчкој компанији Бехтел. Ако овоме додамо и најаве хапшења њеног животног партнера Владимира Атанацковића у таблоидима од којих на крају није било ништа, као и салве увреда и оптужби које је истресла на рачун дојучерашњих страначких колега, укључујући и Вучића, које као да су сви заборавили, онда је јасно да је Зорана Михајловић заштићена персона која не одговара ни грађанима ни правосуђу.
