Прочитај ми чланак
(НСПМ)
Бриселски споразум о нормализацији односа Београда и Приштине, без обзира када ће и колико бити спроведен у живот, такав је какав је. О њему је излишно „пост фестум“ трошити речи хвале или куђења.
Многи независни интелектуалци (а ту убрајам и своју маленкост) већ од самог почетка бриселских преговора, поготово оних пежоративно називаних „Боркових“, али и ових „Ивичиних“, добронамерно су указивали на све мањкавости и опасности које прете да се „породи“ докуменат који ће пре свега задовољити интересе САД, ЕУ и Приштине а Србију довести у ситуацију „де факто“ признања независности „државе Косово“.
Остављајући овог пута по страни домаће услове у којима су вођени преговори (политичко нејединство, непримерене изјаве да је КиМ давно изгубљен, омаловажавање Устава, трка за „датумом“, занемаривање Резолуције 1244, слаба међународна позиција, тешка економска ситуација и сл.), недовољно познавање светске политике и интереса главних актера у стварању „државе Косово“ и сређивању односа на западном Балкану, учинили су да је Споразум управо онакав какав је био потребан свима више него Србији.
Претходна власт је „меким“ државним ударом проблем КиМ из УН пренела на ЕУ, што је највише погодовало управо Вашингтону а затим Немачкој у остваривању њихових интереса. Нова власт, противно предизборној реторици, аминовала је грешке претходне и наставила даље, несвесна да „што се грбо роди време не исправи“.
Од почетка деведесетих прошлог века, са краћом паузом пре и после Дејтона, у Стејт департменту, коме је Бела кућа препустила судбину Балкана, преовлађивале су снаге које су Србију оцењивале као „реметилачки фактор“. Ублажавањем реторике и избегавањем јавне употребе овог термина не значи да такав став није задржан у оценама српске политике и после 5. октобра. Што није урађено бруталном агресијом 1999. требало је довршити „меком“ силом ради постизања два суштинска циља: прво да се Србија „наведе“ да нормализацијом односа са „државом Косово“ прећутно призна да је агресија, као „хуманитарна интервенција“, била неопходна и друго, да се кроз ослабљену Србију на једној и консолидовану „државу Косово“ на другој страни, створи нови безбедносни поредак који ће омогућити Вашингтону да коначно „дигне руке“ од Балкана и посвети се „до гуше заглављен“ у друге делове света, посебно на Блиском и Средњем истоку, али и са Кином и Русијом.
За Вашингтон, Споразум из Брисела и његова имплементација треба да означи стварање „пријатељског окружења“ за Бондстил, једну од највећих војних база Пентагона у овом делу света, коју ето привремено рентира и за потребе КФОР-а, иако она представља веома важно стратешко упориште за брзе интервенције изван овог региона. Уколико Србија не буде „послушна“ у имплементацији Бриселског споразума, отворио би се план „Б“ јер Србија има још тога да „испоручи“. (Стејт департмент има израз „to deliver“, који није нимало безазлен.)
Тактичким повлачењем из региона Балкана из нужде, макар и привремено, Вашингтон ту празнину свесно препушта ЕУ (читај Немачкој) и Турској, разграничавајући им улоге и позиције. Задатак ЕУ, по замисли Вашингтона, је да држи на „узди“ све земље Балкана као другоразредне чланице, на периферији, као неразвијени део ЕУ, са другачијим правима и обавезама, али економски и посебно финансијски зависне од „језгра“. Само формално то се препушта ЕУ а суштински, са неизвесном позицијом Велике Британије у ЕУ, ту улогу преузима Немачка, уколико јој Француска са окупљањем „јужног крила ЕУ“ не помрси рачуне. Недавна посета Вестервелеа је управо требала да обезбеди такву позицију Немачке.
Да би компензирао неповољан однос ЕУ према Турској, која јој нуди статус „специјалног партнерства“ без чланства, Вашингтон настоји да Турску више веже за себе препуштајући јој, као сратешки веома значајном члану НАТО, већи политички и економски уплив у регион Балкана, стварајући тако конфликт интереса ЕУ и Турске. При том, САД задржава право да евентуално сутра арбитрира, као што то данас ради у преговорима Београда и Приштине у Бриселу, стављајући до знања ЕУ да није способна, без помоћи Вашингтона, да решава проблеме у „својој кући“. И заиста, све што Брисел ради у сређивању односа Београда и Приштине, уз условљавање „датума“, замисао је и супервизија Вашингтона. А ако бароница Ештон добро одради посао по тим замислима, ето јој „Нобела“.
Овако повлашћени положај на Балкану Турска би требала да компензира Вашинтону на два начина. Прво, као чланица НАТО са знатним војним ефективама, да послужи као потенцијална претња за евентуални удар, ако не дај боже једног дана затреба, у сам „трбух“ Русије, њен безбедносно најрањивији део, преко туркменистанских делова бившег СССР. Друго, као поуздан исламски фактор, Турска треба да подржи америчке акције на Блиском и Средњем истоку и стратешкој заштити Израела.
После „свођења рачуна“ са Србијом и стабилизовања „државе Косово“, преостаје Република Српска као следећи „реметилачки фактор“ који стоји на путу учлањења БиХ у НАТО. Тактика је непромењена: оркестрирани напади на најјачу карику (Додика) у самој РС а затим анимирањем таблоида у Србији, са циљем да се на српску владу изврши притисак да се дистанцира од њега и ослаби везе и специјалне односе са РС. Одлучујућу улогу, за рачун Вашингтона, треба да одигра Турска кроз тзв. Трилатералу, у којој Србија непромишљено наступа.
Да ли је Србија у оваквим околностима могла у Бриселу постићи нешто више, остаје да се анализира. Све су прилике да влада није располагала валидним дипломатским и обавештајним информацијама на основу којих би сачинила ваљану анализу интереса главних светских фактора и на основу ње, уз помоћ „оних“ који би можда хтели да нам помогну, припремила адекватну платформу и наступ. Остаје, после свега, отворено питање: да ли је оружана агресија 1999. била „недовршени рат“ без капитулације и зашто је „мека сила“ постигла више. И, да ли је тачна тврдња премијера Дачића да је КиМ изгубљено у рату, у коме је ето и он учествовао, а сада побеђује у миру? Може да „бидне“, али не мора да значи.
