Како у Београду полако овладава регионална верзија српске егзистенције, кроз форму „Отвореног Балкана", овај мотив почиње играти улогу унутарсрпског разликовања: све што је српско треба свести на србијанско, да оно што није србијанско - као Његош, Андрић, Селимовић, Петар Лубарда - временом престане да буде српско.

Како у Београду полако овладава регионална верзија српске егзистенције, кроз форму „Отвореног Балкана“, овај мотив почиње играти улогу унутарсрпског разликовања: све што је српско треба свести на србијанско, да оно што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић, Петар Лубарда – временом престане да буде српско. То се недавно одиграло у Македонији: све што је српско претворено је у македонско, да оно што није македонско – Старо Нагоричино итд. – престане да буде српско. То се остварује на Косову и Метохији: све што је српско, треба превести у косовско, да би оно што није косовско – Грачаница, Љевишка, Дечани – временом престало да буде српско. У Црној Гори је такво кретање само заустављено, а није опозвано. Није друкчије ни у Босни и Херцеговини и Хрватској. Ово је у разговору за портал Моја Херцеговина истакао професор Филолошког факултета Универзитета у Београду Мило Ломпар. Магазин Таблоид преноси цео интервју уз дозволу проф. др Ломпара.

Какав је Ваш став према тренутној ситуацији када је у питању однос званичне власти Србије према Косову и Метохији?

Ломпар: Моје становиште је добро познато. У дугом времену, председник Србије крши Устав, што је достигло врхунац у његовом давању усмене сагласности, која има међународно обавезујући карактер, на Охридски споразум. Будући да се Устав свесно и са предумишљајем крши са позиције носиоца државне власти реч је о државном удару. Он нема овлашћење да води спољну политику нити је добио такво овлашћење од Владе или Скупштине. Али, његове одлуке су обавезујуће за државу уколико не буду оповргнуте и одбачене. Када би се то десило, нужно би било поставити питање његове политичке и кривичне одговорности. Нас петоро – Коста Чавошки, Дејан Мировић, Марко Јакшић, Драгана Трифковић и ја – поднели смо кривичну пријаву против њега, због велеиздаје, још у августу 2020. године.

Да ли је напредњачка власт у Србији толико поделила друштво да се може наслутити грађански рат с обзиром на све чешће физичке сукобе, поготово „на локалу“?

Ломпар: Реч је о ауторитарној владавини која показује озбиљно нагињање ка диктаторским поступцима. Али, она има подршку западних (америчких) чинилаца и руских чинилаца. И једни и други су вођени својим интересима: западни (амерички) чиниоци теже да натерају Србију да се – у узастопним потезима и дужем времену – сагласи са признањем независности Косова и Метохије, да учествује у стварању унитарне Босне и Херцеговине и да делује у корист раслабљивања српских акција у Црној Гори. У ту сврху, они подстичу економско задуживање и потчињавање земље: недавно су откупили за 1, 75 милијарди долара српске обвезнице. Тај новац има улогу умиривања становништва. Истовремено, припрема се продаја ЕПС-а. Руски чиниоци су вођени краткорочним циљем: све док не уводи санкције Вучић-Брнабић режим може рачунати на њихову подршку. Кратковидост њихове политике можемо видети и на основу чињенице да су прећутно помагали независност Црне Горе која је сад у НАТО-у. Владајући режим у Србији сервисира стране интересе, криминализује стање у земљи и потпуно је ван хоризонта српских интереса, а поготово српских националних права.

Колика је одговорност таблоида и ријалити садржаја за тренутно стање српског друштва и духа?

Ломпар: Слична као и свуда у свету: циљ је да се становништво радикално деполитизује, како би се политички науми спроводили без противљења. Када се каже да ријалити програми представљају право стање нације и да одсликавају оријентални карактер српског друштва, циљано се заступају две неистине. Када људе ставите у посебне услове, они се слично понашају, без обзира на националну и верску припадност. А ови програми нису оријентални него западна (америчка) остварења.

Шта је основни узрок Ђукановићевог пада? Колико је његов удар на цркву убрзао путању његовог пада?

Ломпар: Реч је о стицају околности: тродеценијска владавина, криминализација земље, слабљење стране подршке по уласку у НАТО и признању Косова и Метохије, јер више није био лично потребан као владар. Одлучујући чинилац је био тродеценијски рад митрополита Амфилохија. Он је неуморно стварао стање пасивног отпора: обновио цркву и свештенство, пролазио кроз погодбе и поразе, али се непрестано борио, у духу Његошевог стиха: „Одбрана је с животом скопчана“. То стање је омогућило литије као увод у изборну победу. Кључни моменат је био када је онемогућио долазак председника Србије у Црну Гору. Тада је црногорском режиму узета могућност да ударцем с леђа изазове расцеп у консолидованом отпору.

Да ли треба очекивати да попут Ђукановића падну и друга двојица сличних „деспота“: Александар Вучић и Милорад Додик?

Ломпар: Не нужно. Уколико је ауторитарни владар једина полуга за управљање неком територијом, он остаје незаменљив. Структура наших друштава је слична: најширу подлогу чини осиромашени народ, ужу управљачку структуру систем олигархија (финансијска, медијска, безбедносна), а на врху је – ауторитарни владар. Када он постане немоћан да мења стање у правцу страног очекивања, може бити смењен. Но, структура друштва остаје непромењена. Задуживање, корупција и криминал су регулатори друштвеног кретања. То је систем налик на некадашње системе у Латинској Америци. Са природним разликама у времену и околностима. Оне нису у свему исте ни у Србији и Републици Српској, па је и динамика друштвеног кретања друкчија.

Шта је најважнији задатак нове црногорске власти?

Ломпар: Од ње се очекује очување политике тродеценијског режима пре његовог напада на Српску православну цркву. Вероватно је да ће то бити оствариво у новој динамици политичких односа. Али, није извесно. Неопходно је редефинисати српску политику због промењених услова у Црној Гори.

Народна скупштина Републике Српске недавно је усвојила Нацрт закона о изменама и допунама Кривичног законика којим се криминализује клевета. Како то коментаришете? Да ли је то удар на слободу говора и мишљења или је то заправо уређивање јавног простора (како тврди законодавац)?

Ломпар: Раст ауторитаризма је последица сумрака демократије: људи престају да верују у демократски начин живота. Не труде се да га поправе. Остаје им да виде како ће их усрећити ауторитаризам који призивају.

Да ли је данас у српском друштву могућ – интелектуалац?

Ломпар: Само на своју штету. Нема много кандидата. Ни у европским друштвима.

Често за себе говорите да сте национални либерал. Да ли је таква политичка оријентација тренутно уопште могућа на политичкој сцени Србије?

Ломпар: О томе да је немогуће било шта осим оног што је на сцени говоре сви браниоци власти у свим системима и временима. Послужићу се разрадом једне мисли Драгише Васића. Каплари једног стања – његови манекени, геостратези, књижевне секције, новинари, дописници – бране га жешће од његових генерала – тајкуна, полицајаца, странаца. Генерали, наиме, признају да је стање лоше, али додају да нема ко да их замени. Ако тежимо индивидуалној слободи, што је универзалан порив човека, она се мора остваривати у неком контексту, као што је култура. Зашто би национални контекст (култура) био мање вредан од грађанистичког? Спој индивидуалне слободе и националне одговорности, са неутрализацијама радикализма у оба начела, могао би бити једна од могућих политичких оријентација. Он, међутим, доводи у питање две доминантне формације: псеудо-националну (напредњачку) и псеудо-грађанску (другосрбијанску). Код нас, обе почивају на супротстављању грађанског и националног, премда су оба појма расла један са другим. Обе владајуће формације воде истом налогодавцу: западним (америчким) чиниоцима. Тако долази до премештања притиска са једне на другу формацију у циљу постизања оптималног решења за налогодавца. Околност да се не дозвољава аутентичан облик српског становишта – чија либерална традиција иде у половину XИX века (Светозар Милетић, Јован Ристић) код нас – показује да је он истински субверзиван одговор на изазов колонијалног поретка код нас. То је субверзивно и у светском оквиру, јер је национално становиште један од облика супротстављања владајућој идеологији глобализма.

Ваше ставове оспоравали су многи и много. Светислав Басара је недавно написао да сте Ви нека верзија „постћосићевског Ћосића“. Како то коментаришете?

Ломпар: Моје ставове су оспоравали, али их нико није оспорио: ни у емпиријској евиденцији, ни у теоријској разради. Будући догађаји само су их потврђивали. Један мој критичар је, у марту 2016. године, написао: „Ако у ЕУ влада неравноправност, као што тврди Ломпар, зашто нико не тежи изласку из ње?“ Три месеца потом, у јуну 2016. године, Велика Британија је изашла из ЕУ. Непрестано ме вређају: из Београда, Загреба, Сарајева, Подгорице. У 2011. години био сам фашиста и рускоколонаш, а сада сам либерал и западњак. Нападали су ме другосрбијанци костимирани као европејци, а сада ме опет они нападају, само су се костимирали у напредњачке агенте-провокаторе. Био сам одговоран за режим Слободана Милошевића, против кога сам одувек био, а сада сам одговоран за слабости српске опозиције, на коју не утичем. А сви су се позивали на исту књигу ? Дух самопорицања ? која је имала 12 издања.

Из Подгорице су ме – у време одвајања Црне Горе од Србије – називали „теразијским Црногорцем“, а сада ме у Ћирилици зову „врачарским Црногорцем“. Тада сам био споран као Србин који је члан Покрета за заједничку државу, а сада зато што ? као човек који је рођен 1962. године у Београду – носим име свог деде. Толико вреди „српски свет“ Александра Вучића. У регионалном смислу, не одговара моје залагање за српску интегралистичку свест. Како у Београду полако овладава регионална верзија српске егзистенције, кроз форму „Отвореног Балкана“, овај мотив почиње играти улогу унутарсрпског разликовања: све што је српско треба свести на србијанско, да оно што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић, Петар Лубарда – временом престане да буде српско. То се недавно одиграло у Македонији: све што је српско претворено је у македонско, да оно што није македонско – Старо Нагоричино итд. – престане да буде српско. То се остварује на Косову и Метохији: све што је српско, треба превести у косовско, да би оно што није косовско – Грачаница, Љевишка, Дечани – временом престало да буде српско. У Црној Гори је такво кретање само заустављено, а није опозвано. Није друкчије ни у Босни и Херцеговини и Хрватској. Регионално стање свести претвара се у национално; аутентична нација у синтетичку. У политичком смислу, увек сам био у опозицији: и 1990, 2000, 2008, 2012, 2023. Како су се мењале власти, тако су ми давали друге ознаке.

Да ли је дух самопорицања и даље ту, међу нама?

Ломпар: У одговору на питање, наводим реченицу из уводног поглавља Духа самопорицања: „На дну сваког културног, политичког, историјског разлога који је привилегован у нашој јавној свести пребива – дух самопорицања: појављујући се непрестано, премда не увек са истом снагом, он као да у овом часу доживљава свој апогеј. Он је ту, дух самопорицања, најмрачнији покрет српске културе; он је ту – то је све што ова књига жели да покаже.“

ОСТАВКА – Док пуцају на Србе, Вучић у паралелном свету: Ако само запуцају на Србеhttps://t.co/nbZOpQfFIa

— СРБИН инфо (@srbininfo) May 29, 2023

Извор: magazin Tabloid

Ознаке: Александар Вучић, КИМ, проф др Мило Ломпар