Прочитај ми чланак
У медијима су се могле видети сумње да принц Чарлс наговештава „повратак Британије на Балкан“ и „повећан интерес“ за Србију.
Британски престолонаследник принц Чарлс са супругом ускоро долази у посету Србији. У Београду је до сада био само давне 1978. године као гост Јосипа Броза Тита, а сад први пут долази у поново независну Србију. Са оним што је била бивша Југославија Принц од Велса – што је традиционална званична титула британских престолонаследника – веома је добро упознат. У државама насталим од те несрећне земље боравио је осам пута, а ово је први пут да долази у Србију, земљу за коју је лично због много разлога много више везан него за друге.
Зашто онда принц Чарлс тек сада долази у Србију?
У медијима се последњих дана могло чути и прочитати да је реч о „протоколарној посети“, другим речима церемонијалној. Такво виђење је део увреженог, али погрешног уверења да је британска краљевска кућа пука церемонија, нека врста високе забаве, па се у политичкој Србији често за некога ко нема стварну власт или значај каже да је као „британска краљица“. То није само неумесно поређење него и без смисла. Тачно је да формално британски монарх, иако је шеф државе, нема власт, али зато има изузетан утицај, а моћ утицаја је понекад јача од власти. Британски монарх као и престолонаследник добијају дневно све важне државне папире и поверљиве извештаје и они су потпуно у току онога што су британска политика и њени планови.
У Србију долази будући британски краљ и престолонаследник, који већ сада у име своје мајке краљице Елизабете II обавља између тридесет и педесет одсто државничких дужности, укључујући и посете другим државама. У том капацитету принц Чарлс нигде више не путује „туристички“, и све његове посете су у крајњој надлежности Форин офиса и британске владе. Без њиховог одобрења и осмишљености – у преводу на стварни језик – без јасног политичког и државног циља, Принц од Велса нигде не путује, па тако ни у Србију. У том смислу посета британског престолонаследника се не може сматрати протоколарном.
ПОСЕТА У ФУНКЦИЈИ БРИТАНСКЕ ПОЛИТИКЕ
У медијима су се такође могле видети сумње да долазак принца Чарлса наговештава и „повратак Британије на Балкан“ и „повећан интерес“ за Србију. Неопходно је, међутим, познавати јавно тешко видљиву структуру и „технологију“ британског политичког апарата и функцију коју у тој сложеној мрежи има краљевска породица. Краљевска породица наравно директно не креира политику Велике Британије, али је, поред утицаја, на дискретан начин и у њеној функцији, или да отвори затворена врата и обнови мостове или да симболично наговести оно што долази.
Принц од Велса ће у својој мартовској балканској турнеји посетити неколико земаља бивше Југославије у којима је био и неколико пута, а у Србији долази први пут.
Већ та чињеница говори о промени става званичног Лондона. Шта та промена значи и шта је њен циљ, није у овом часу бас сасвим јасно, посете најужих чланова краљевске породице су само симбол промене, а конкретни резултати и циљеви ће се уочити или разоткрити нешто касније. Већ поменуте сумње да је реч о „повратку Британије на Балкан“ и „повећаном интересу“ за Србију нису баш сасвим утемељене, али ни неосноване. Наиме, не може бити речи о повратку јер Британија у основи није никада ни напуштала Балкан и њен интерес за Србију није опадао, он је можда био мање видљив.
Нешто друго је далеко важније. Британија је, наиме, последњих година, изузев на Космету и у Словенији, у целој бившој Југославији, а посебно у Србији, углавном виђена у негативном светлу, као земља која ради против интереса локалног народа. Британија је дошла у ситуацију да њу, како се процењује у Лондону, више нико „не узима за озбиљно“. Посебно у Србији такав, најблаже речено, негативан статус Британије је имао велико утемељење, почев од бомбардовања 1999. године па до неразумне подршке самопроглашеној независности Косова и Метохије, формирања оружаних снага косовских Албанаца па до антисрпског лобирања у свим међународним институцијама.
Између Срба и Албанаца Британија је изабрала Албанце. Пошто се чињенице из те новије историје не могу променити, сада Лондон, по старом британском моделу, очигледно покушава да промени перцепцију јавности – у овом случају у Србији – и касније на тој промењеној перцепцији крене у изградњу неке нове политике и „повратка“. У тој промени перцепције и наговештају неке нове политике скривена је и улога принца Чарлса и краљевске породице. То је генерално једна од њихових улога.
НАЈВЕЋИ ПРИЈАТЕЉ СРБА У ЛОНДОНУ
У случају Србије принц Чарлс је готово идеална личност за такву мисију. Он није уплетен у било какву британску операцију у Србији од времена распада Југославије, лично је веома близак православљу и приватно је финансијски помогао обнову манастира Хиландар после пожара као и обнављање у рату разрушеног манастира Житомислић код Мостара. Занимљиво је да је Лондон посету принца Чарлса уговорио и организовао директно са Београдом, Амбасада Србије у Лондону уопште није контактирана нити је имала било каквог удела у том важном послу.
Уз то, британска краљевска породица и принц Чарлс имају и рођаке у Србији, па је њихово ангажовање идеално за промену перцепције јавности или барем у једном њеном делу. Породица последњих српских краљева Карађорђевића је у вишеструким рођачким везама са британском краљевском кућом. Те рођачке везе су и са стране Виндзора, породице краљице Елизабете II и са стране њеног мужа принца Филипа.
Почетак рођачке повезаности српске и британске круне је везан за женидбу краља Александра I румунском принцезом Маријом после Првог светског рата. Каснија краљица Марија била је праунука британске краљице Викторије. Њен отац је био син краљице Викторије, па је тако деда садашње краљице Елизабете краљ Џорџ V био њен брат од стрица. По тој линији, ако би некад Србија постала краљевина, а краљевски престо припао Карађорђевићима а они опет не би имали наследника, српска круна би припала британској краљевској кући. По истој логици, теоријски би Карађорђевићи имали право на британску круну. То је најдиректнија и најснажнија веза Карађорђевића и краљевске куће Виндзора.
Временом су настајале и друге везе. Садашњи крунски принц Александар Карађорђевић је по мајци рођак краљичином супругу принцу Филипу. Његова мајка принцеза Александра била је ванбрачна ћерка грчког краља, стрица принца Филипа, који је њу званично признао и добила је статус принцезе. После се десило још нешто. Принц Андреј, средњи син краља Александра I и млађи брат краља Петра II, у првом браку био је ожењен принцезом Софијом, сестром принца Филипа. Они су се растали у бурним околностима, а имали су једног сина, Кристофера-Џорџа. Он је био веома повучен и радио је као професор физике у Шкотској. У јуну 1994. године, док се ноћу враћао кући бициклом, покосио га је неки пијани возач и он је погинуо. Поред погибије, јавност Шкотске је била изненађена колико је био скроман и повучен, нико није знао да је њему британска краљица ујна, а њен муж ујак. После развода од принца Андреја принцеза Софија није се удавала, живела је у Бакингемској палати и, по сопственој жељи, сахрањена је у Руској цркви у Јерусалему.
ПРОТОКОЛ БЕЗ АЛЕКСАНДРА КАРАЂОРЂЕВИЋА
Карађорђевићи су везани за британску краљевску кућу и по другој линији, оној кнеза Павла. Принцеза Олга, супруга кнеза Павла, потиче из грчке краљевске куће, па је тако и близак род принца Филипа. Њена рођена сестра принцеза Марина била је удата за млађег брата краља Џорџа VI, оца краљице Елизабете II, па је тако она била њена стрина. Од тога потиче и блискост принца Чарлса са ћерком кнеза Павла и кнегиње Олге принцезом Јелисаветом. Могло је бити и још рођачких веза, али судбина је то спречила. Средњи син принца Павла принц Никола, који је био британски ратни пилот у Другом светском рату, био је у вези са краљичином сестром принцезом Маргаретом и веровало се да ће се то завршити браком. Али принц Никола је једне ноћи 1954. године погинуо у аутомобилу.
Колико те рођачке везе имају и стварног значаја у политичкој реалности, тешко је рећи, али су оне занимљиве, и чак би у одређеним историјским околностима у крајњој линији могле бити и важне. Додуше, реалност је да Карађорђевићи имају мало другачији статус у краљевским круговима, јер они изворно нису аристократија, нису поседници великих имања и богатства, они су народна династија, па тако никада нису могли ни да имају прави статус у централи, дирекцији, европских краљева, како циници зову британску краљевску кућу. А друго, ништа мање важно, су конкретни интереси конкретног времена. Када дођу стварни изазови, онда се нема милости, што је на својој кожи осетио и принц Павле, који је био прецртан због потписивања Тројног пакта и, иако му је тадашњи краљ, Чарлсов деда, био венчани кум, он више никада није могао да дође у Енглеску.
Много је, међутим, драстичнији случај последњег руског цара Николаја II. Он је био брат од тетке тадашњем британском краљу Џорџу V – њихове мајке, данске принцезе, су биле рођене сестре, а његова жена царица Александра му је била сестра од тетке по линији краљице Викторије. Краљ Џорџ V је, међутим, одбио да их прими у Британију, после чега су они заједно са децом побијени у револуционарном Совјетском Савезу. Иако је британска влада одобрила азил царској породици, у краљевском кругу је процењено да би то могла бити опасност и за њих, и рођаци су одбијени. Ту нема милости.
У званичном протоколу посете принца Чарлса Србији није, међутим, било места за крунског принца Александра Карађорђевића. Њега нема у званичном програму, ово је посета држави Србији. Вероватно ће се, што је и разумљиво, принц Чарлс са њим приватно састати, као са рођаком. Али чињеница да принц Александар Карађорђевић није у програму би могла смисао посете британског престолонаследника да учини мало јаснијим.
Извор: Нови Стандард – Синиша Љепојевић
