Прочитај ми чланакДок је Вучић најављивао крај, грађани су му 15. марта одговорили највећим протестом у савременој историји Србије, померивши границе и планове режима. Покушаји власти да угуши побуну звучним топовима, притисцима и контрамитингом завршили су се празним улицама, полупразним аутобусима и демонстрацијом немоћи.
“У суботу, 15. марта, држава ће одсвирати крај”, порука је коју је председник Србије Александар Вучић из дана у дан понављао уочи скупа у главном граду Србије, покушавајући на тај начин да обесхрабри побуњене грађане да дођу у Београд.
Овакве најаве, које су између осталог служиле Вучићу да прикрије сопствени страх од народа који је против њега, нису демотивисале људе – напротив, престоница Србије је тог 15. марта сведочила највећем протестном скупу икада.
Није успео ни план власти да вештачки изазове инциденте на протесту упркос великом броју људи у црном који су се тог дана окупили у некадашњем Пионирском парку, а данас “Ћациленду”.
Свесни њиховог присуства, али и намера, донета је одлука да се централни скуп првобитно планиран да се одржи испред Скупштине, помери на Славију. На тај начин “ћацији” су остали без сврхе, а грађани су осујетили режим у намери да протесте прикаже као насилне.
Притерана уза зид, власт је употребила последње расположиво (звучно) оружје намеравајући тако да растера демонстранте и изазове панику.
Сцене на којима се виде препуне београдске улице, али и снимак напада на грађане убрзо су кренуле да се шире ван граница Србије, па су тако у свет послате две слике – једна на којој су уједињени грађани који су устали против корупције и криминала у држави и друга на којој је приказана власт која је ударила на сопствени народ.
Уследили су дани у којима су представници државе покушавали да убеде јавност да не верују својим очима, говорећи како “никакав звучни топ” није употребљен, док је председник Вучић у претходних месец дана у више наврата проглашавао “победу над обојеном револуцијом”.
И поред свега – протести су настављени
Сви факултети, упркос притисцима који се константно врше на студенте и професоре, и даље су у блокади. Широм Србије одржавају се скупови на којима грађани изнова изражавају незадовољство стањем у држави и влашћу која гази њихова елементарна људска права, а приметно је и веће сагласје међу опозиционим странкама.
Да Вучић апсолутно није тај који може да “свира крај”, сматра у разговору за “Нову” Игор Авжнер, стручњак за медије и комуникације.
“Он је учесник у читавом овом протесту, а судија је народ и судија ће бити избори до којих мора доћи. Али не избори под Вучићевим условима, већ онима које је дао ОДИХР и који су нормални у свим демократским државама света”, подвлачи Авжнер.
Према његовим речима, председник Србије у овом тренутку покушава да мотивише своје централно бирачко тело које се, како истиче, сужава.
“Да сам на његовом месту, не бих био задовољан са тим што постижем. Да ли је он задовољан, не знам. Он својом комуникацијом покушава да хомогенизује то тело које га подржава, а с друге стране ствара додатни мотив људима да се побуне – и то не само онима који су против њега, већ и апстинентима и онима који су протеклом периоду били ближи његовој опцији”, сматра Авжнер.
Суноврат некада недодирљивог вође и крах пред својима
У међувремену, председник Србије Александар Вучић, као одговор на 15. март и највећи протест ком је Србија икада сведочила, покушао је да одговори својим “Свенародним сабором”.
Централне улице у Београду затворене су на три дана, а по завршетку напредњачке манифестације улице у непосредној близини Скупштине остале су непроходне за саобраћај.
Штавише, “Ћациленд” је почео да се шири из Пионирског парка ка државном парламенту – постављени су шатори на улици, што је изазвало револт дела грађана.
На питање да ли оваквим потезима Вучић и његова власт додатно мотивишу и подижу борбену готовост побуњених грађана, Авжнер каже да он заиста шири тело које је насупрот њему.
“Али то није исто као подизање борбене готовости. За њу је задужена страна која је против њега. Он их својим поступцима мотивише да буду на другој страни, а за ‘пумпање’ је задужен неко други. Сигуран сам да студенти нису једини који би то требало да раде и да је неопходно јединство свих фактора који су против овакве корумпиране власти”, закључује Авжнер.
А што се утисака са скупа тиче – поново је упрегнут комплетан државни апарат како би се извршио притисак на запослене у јавном сектору да “букирају” место у аутобусу за Београд, ограђена је престоница, делиле су се дневнице, претило се онима који размишљају да ли да крену на пут, пекле су се пљескавице и кобасице на улици у смирај васкршњег поста, писала су се писма председнику.
Епилог: Људи су тражили излаз – и буквално, изван ограде. Напустили су скуп пре него што је председник Вучић завршио говор. Док је 15. марта Београд одзвањао од гласова слободних грађана, на “сабору” власти остале су само празне Теразије, хладне пљескавице и транспаренти које више нико није држао. Протести су настављени, а угашен је само пожар на роштиљу који се распламсао током Вучићевог „свенародног скупа“
