Прочитај ми чланак

Право на патриотизам и слободу мишљења; како спречити нови тоталитаризам

0

Једна од кључних особина тоталитаризма је гушење слободе мишљења. Ко спаљује књиге, спаљиваће људе; ко удара на ум, удариће и на тела. Уосталом, сама форма демократије какву данас знамо заснована је на начелу плурализма мишљења. Немачки философ Ридигер Зафрански каже: “Подела власти на духовном плану значи полагање оружја пред захтевима истине. Научили смо да је истина дељива. Да је подељена између индивидуа. Да човек не располаже једном недељивом истином. Зато је с идејом поделе власти повезан и принцип толеранције. Супротстваљам се твом мишљењу, али се борим за то да смеш да га изнесеш – тако је, као што је познато, Волетр дефинисао толеранцију“.

Срби су се, на удару комунистичког тоталитаризма, борили да би своје мишљење ослободили и да би живели у демократском друштву. То је била читава епопеја. Вреди је се сетити, нарочито данас, када се на нашем обзорју виде црни облаци претварање света у дигитални конц-логор.

Ко је био на удару?

Петар Ристановић, аутор књиге „Илузија моћи: српски критички интелектуалци и комунистички режим“, подробно се бавио прогонима слободољубивих интелектуалаца против Титовог тоталитаризма, па ево неких подсећања. Према оцени СДБ-а из извештаја 1985, међу интелектуалцима је било око 240 „безбедносно интересантних“ особа. Ристановић је поново показао да је руководство србијанских комуниста у служби Брозу ( попут Петра Стамболића, Драже Марковића, Марка Никезића, Латинке Перовић) настојало да ућутка критичке интелектуалце. За чије бабе здравље, видимо тек данас.

Не смемо заборавити, подсећа нас Ристановић, на прогон интелектуалаца повезаних са часописом Праксис, од којих су многи остали без места на факултетима, као и судбину наставника Правног факултета у Београду који су били против уставних промена 1974, што се завршило утамничењем Михаила Ђурића. Онда је наступило писање апела, петиција, организовање формалних и неформалних скупова, повезивање са интелектуалцима из целе Југославије, без обзира на националне и идеолошке поделе. Ту је био и „случај Ђого“, па „процес шесторици“. На крају је основан и Одбор за одбрану мисли и изражавања. Долази, по свему судећи, време да се рад Одбора обнови.

Књижевници и борба за слободу

Не треба заборавити ни борбу српских књижевника за слободе у титократији.

У књизи о писцима и политици, Зоран Аврамовић истакао да су књижевници у Титовом шареном кавезу размицали просторе слободе како су и колико могли: Бранко Ћопић је, сатиром, насрнуо на лажну реторику социјалне једнакости, показујући да је стварност, одмах после рата, сведочила о настанку „нове класе“; Михаило Михајлов, професор књижевности, због огледала стављеног пред лице совјетске стварности, званог „Московско лето“, робијао од 1966. до 1970. године; Драгослав Михаиловић је, драмом „Кад су цветале тикве“, довео под сумњу „најбољи од свих могућих светова“, па је доживео и осуде и забране; Добрица Ћосић је покренуо питање живота Срба на Косову и Метохији, а затим нападан због свог рада у Српској књижевној задрузи; Иван Ивановић је био на ивици суђења због романа „Црвени краљ“; Ђорђе Ј. Јанић избачен је из Једанаесте београдске гимназије, где је предавао књижевност, због текста „Бог у поезији Момчила Настасијевића“; Војислав Лубарда је, због „Гордог посртања“ и сличних литерарних непокорности, морао из Сарајева у Београд; Јован Радуловић је остракизован због драме „Голубњача“, која је тематизовала усташке злочине над Србима у НДХ; „Нож“ Вука Драшковића нападнут је као рат против „братства и јединства“; „Источнице“ Љубомира Симовића проглашене су рехабилитацију четништва; „Књига о Милутину“ Данка Поповића је била „великосрпска завереничка“ прича…Ако се томе дода утамничење Драгољуба Игњатовића, Милана Младеновића од Лужице, као и робијање Момчила Селића, који је Тита као фараона проказао још 1979, уз јавну делатност Матије Бећковића, Михиза, Борислава Пекића ( коме су, као старом антикомунистичком робијашу, и пасош одузимали ), Данило Киш са „Гробницом за Бориса Давидовича“, Милован Данојлић са „Муком са речима“ – добија се још потпунија слика борбе против цензуре и за истинска људска права, којих нема без неспутаног мишљења и изражавања… Удружење књижевника Србије бранило је уметничке слободе и права стваралаца не само у Србији, него и широм СФРЈ. Трибине у Француској седам учиниле су ову адресу суштинским простором за дијалошка сучељавања и трагање за демократским друштвом…

Сведочење песника

О том добу Гојко Ђого каже:“Осуђен сам за кривично дело извршено уметничким, књижевним делом. А не за било какву политичку делатност. Суђено је, практично, поезији. Нисам слутио шта ме може снаћи. Помишљао сам да може бити некаквих политичких оптужби, да будем нападнут од дежурних критичара и колумниста, да то буде предмет партијске дискусије, можда и да останем без посла, али да ме изведу на суд и стрпају у затвор због књиге песама, што се готово читав век, после Нушићева „Два раба“, ником није догодило, то би заиста било апсурдно“.

Лаж о „социјализму са људским лицем“ у СФРЈ имала је своје орвеловске димензије баш у срцу Титовог „Твин Пикса“, у СР БиХ. Како је то описао Рајко Петров Ного ( њему, додуше, нису судили, али су га у Сарај`ву, онако службено, претукли ): „Код толиких лопова и битанги који су овој земљи о глави радили и раде, нас су – по шумама и горама наше земље поносне – снимали, прислушкивали и шпијали, а онда нам душу на памук вадили, саслушавали и понижавали. Чланове партије нарочито. Да су наивни, да ће једном увидјети како су та два београдска емисара (Стеван Раичковић и Матија Бећковић, нап. В.Д.) дошла да изврше анексију. Знају ли они да су то српски пјесници. Знају ли они шта је Београд. И тако даље и томе слично. А пошто ја нисам био члан партије, мене су замијенили са једним криминалцем на кога сам им личио! Превентивно. Е кад већ ни батине ни разговори не дадоше резултате, почеше привиђења. Да смо у босанским шумама спремали конгрес. Да нас на Сињајевини чекају Ђилас и Ћосић… И што ћу вам дуљит лакрдију, ја се богами уживјех у ту ствар, па пун неке аветне висине из охолости прегазих Дрину и као прекаљени конспиративац овдје спремих тајни реферат о парадигми нашег изгона, тј. ’Епитаф за М. С.’ ( Мешу Селимовића, нап.В.Д.), који је баш тих јулских дана, Бог да му душу прости, преминуо…”

Било, па се повратило

После свега, за шта смо мислили да се никад неће поновити, у држави Србија која би требало да буде слободна и демократска опет су почели прогони слободне мисли. Довољно је сестити се да је проф. др Милош Ковић (Универзитет у Београду) годинама водио борбу да добије заслужено радно место редовног професора на Филозофском факултету, а главна препрека су му били знање, част, морал и борба за очување Косова и Метохије у састав Србије. Или случај проф. др Данијеле Добросављевић (Универзитет у Београду) која је доказивала да током Ковид-19 пројекта постоје и друга научна достигнућа и подаци, од оних који се званично пропагирају. Без икаквих доказа против ње је иступила Лекарска комора Србије.

Због тога је недавно, у организацији Удружења грађана Лекари и родитељи за науку и етику, одржан округли сто под називом „Правда за истину и слободу – Декларација о заштити универзитетских професора и права на патриотизам“. Скуп је, у име ЛРНЕ, водила Нада Гладовић. (Снимак доступан на : www.facebook.com/lekariiroditeljizanaukuietiku/)

Обраћања у име слободе

Матија Бећковић се обратио скупу са неколико реченица, које, као и увек, погађају у срж ствари:“Има много паметних Срба који су против Србије, и ми нисмо за то да их ико гони. Али нисмо ни за то да гоне паметне Србе који су за Србију. Надам се да ће овај скуп учинити да се томе стане на пут. Последњи је час“.

Проф. др Валентина Арсић Арсенијевић (Универзитет у Београду) је подржала колеге и родитеља који су се изјаснили против тзв. Фајзер вакцине, а код институција је покренула иницијативу да се уведе Ивермектин у раном и кућном лечењу ковид-19. Против ње је један таблоид у страном власништву покренуо медијски прогон, Етичка комисија је донела јавну опомену без икаквих доказа, а декан јој је упутио више упозорења, наовчана кажњавања и претње отказом, доке је просветна инспекција одбила да спроведе законит надзор. Она је на трибини, између осталог, рекла и следеће:“Устав Републике Србије (РС), Закони о високом образовању и научно истраживачком раду, универзитетски Кодекси професионалне етике и лекарски кодекс дефинишу права и обавезе универзитетских професора, научника, интелектуалаца и лекара, а који су кључни за напредак наше државе. Питања од националног интереса за РС, као што су очување Косова и Метохије у састав РС, заштита деце и младих од ЛГБТ идеологије, спречавање немедицинске борбе са тзв. пандемијом Ковид-19 или отпор нехуманим санкцијама су постали платформа за поделе у друштву и владавину беззакоња. На мети глобалистичких експонената су се нашли интелектуалци и борци за патриотске, традиционалне вредности, за здрав нараштај и безбедну Србију. У бројним случајевима је изостало правно функционисање највиших државних институција и органа, а у неким случајевима су баш оне предводиле хајку над појединцима.

Полазећи од највиших државних и националних интересе сматрамо да су наши врхунски интелектуалци на овим примерима показали висок степен националне свести, због чега управо они требали да предводе важне иснтитуције у РС у овим тешким временима. Међутим, они се управо прогоне са Универзитета или са позиција које заузимају због чега предлажемо Декларацију Скупштини Републике Србије у циљу заштите уставом гарантованог права на изношење истина и на слободу критичког мишљења.“

Медицина и нова инквизиција

Проф. др  Бранимир Несторовић ( Универзитет у Београду), угледни педијатар који се успротивио тоталитарном корона наративу, нашао се на удару такође: више пута му је прећено одзузимањем лиценце, жута штампа је организовала бројне медијске хајке, оптуживали су га за Ивермектин рецепте. Он је указао да се Србији онемогућава право да слободно води своју политику, чему су доказ прење ЕУ моћника, попут Олафа Шолца. Ипак, не могу успети – п(л)андемија короне је у Срба пробудила незаустављиви патриотизам, који се не мири са окупацијом, и зато се не сме стати у борби за слободу. Брана је пукла, нагласио је Несторовић, па ћемо се „ћерати још“.

Проф. др  Бранислав Ристивојевић ( Универзитет у Новом Саду) је годинама водио борбу да се усвоје закони који штите права деце и право на избор током вакцинације, успротивио се јавној промоцији ЛГБТ идеологије, залагао се развој науке и сарадњу младих са свим странама света, и са истоком и са западом. Смењен је са места декана, јер је омогућио својим студентима да добију информације у вези стипендија које нуди Русија. Он је, између осталог, на трибини истакао да се борба у Србији мора водити како за слободу мишљења и говора, тако и за академске слободе научног истраживања. Прогони мишљења су некад били верски, и гоњени су свештеници супарничких конфесија, а сада се удара на лекаре који слободно мисле. То нам каже да неко жели да догматизује медицину, и претвори је у нову секуларну религију. Дијагнозе намећу као обавезне молитве, а вакцинација постаје нова хостија – причешће религије у настајању. Етичке комисије које гоне лекаре су сада инквизиција. Може ли се, уосталом, научна истина одређивати на суду? Научна критика је, вели Ристивојевић, баштина свих наука, и природних и друштвених, и она се не може ограничити, јер је напредак у свакој науци могућ управо на путевима критике – сетимо се да је Ајнштајн оспорио Њутна, и тако се родила теорија релативитета. Да је медицина  у прошлости заувек догматизована, ми бисмо и се и даље лечиили пијавицама. Оно што сем, вели Ристивојевић дешава данас подсећа на доба комунистичких „диференцирања“ – кад крене хајка, мораш да станеш на страну гонитеља који су на власти, иначе те избаце из партије или са посла.

Ка јединству тела и живота

Проф. др Бојко Белаковић (Универзитет у Нишу) је наш угледни дечји кардиолог који је међу првима указао на опасност од непознатих, али очекиваних и могућих ризика и  компликација примене експеримнталне генске терапије (тзв. Фајзер вакцина). Смењен је са места начелника одељења, а након што је страни таблоид на српском језику покрену хајку. За таблоидне текстове је утврђено да су написани у супротности са Кодексом новинара Србије. Белаковић је такође истакао да је слобода говора и научне критике на Универзитету сушта неопходност.
Проф. др Драго Ђорђевић (Универзитет у Београду) је покретач петиције против експерименталне генске терапије (тзв. Фајзер вакцина). Научно је доказао да ношење маски наноси велику штету, пре свега деци. И поред тога што је частан и угледан професор, он је добио Отказ уговора о раду на незаконит начин. Претходно му је понуђено да прихвати место сарадника у настави као услов да настави да ради до краја школске године. Он је на трибини позвао да се вратимо Кодексу професионалне етике, и да је време да сви, и лекари и правници и они којима је стало до слободе и демократије, постану свесни новог тоталитаризма и заједно бране непорециве вредности.

Проф. др Ђорђе Чантрак са Машинског факултета у Београду дошао је да  подржи колеге, подсећајући нас да истина ослобађа. Иако живимо у „пост – разумско и пост – научно време“, лекари који су говорили истину и нашли се на удару нових инквизиција, показују да је и данас могуће јединство дела и живота.

Бошко Обрадовић је обећао да ће преко Скупштине Србије учинити све да прогон патриотске интелигенције престане, а адвокат Иво Струјић, из покрета „Право на избор“, замолио је грађане да се потруде да сазнају истину и да не подлегну медијским хајкама против храбрих сведока алтернативе. У доба кад се у нас болести пропагирају, а здравље прогони, канцерогена политика држи све, од месних заједница до судства. То се видело кад су и власт и судство стали на страну банкарске кредиторске лихве, а против својих грађана. Живимо у часу кад стручне коморе не стоје на страни струке, него ударају на самосталне умове који другачије мисле.

Скупу су се обратили и др Милан Рогановић и др Борислав Антонијевић, који су позвали на даљу борбу за слободу мишљења и научног рада.

Порука српској јавности

Учесници трибине су се сложили да их, и поред различитих стручних компетенција, обједињује залагање за слободу говора и изношење критичког мишљења. Током конференције, усвојена је Декларација о заштити универзитетских професора и права на патриотизам коју ће народни посланик Бошко Обрадовић предати у Скупштини Србије. Упућен је позив министарствима Владе РС и одговорним представницима Универзитета да успоставе владавину права,  и тиме очувају достојанство професије, унапређивањем моралних вредности, заштите вредности знања и подизања свести о одговорности свих чланова универзитетске заједнице; обезбеде поштовање и спровођење сопствених Закона и прописа; да обезбеде поштовање начела слободе мишљења и изражавања у раду универзитетских професора који траже и бране истину; омогуће поштовање Кодекса професионалне етике универзитета и Лекарске коморе државе Србије.

Пишући о Едварду Сноудену, који је, као бивши агент америчке Агенције за националну безбедност, обелоданио како Империја прати и прислушкује сваког човека на планети, Станко Церовић је уочио да је побуна савести кључна побуна човекова – и некад и данас. А та побуна је апофатичка, непојамна, као што је, по Његошу, човек највиша човекова тајна:“Кад би се могло открити одакле долази тај порив, гдје је легло из кога излази звијер рањене савјести, давно би се све власти овога свијета сложиле да зачепе ту рупу, зацементирају је на вјеки вјекова, па да коначно живимо послушни и захвални коме треба.“ По Церовићевом мишљењу, побуна побуњенику и друштву не доноси некакву материјалну корист, али враћа осећање смисла и подмлађује живот:“Морална побуна као ова Сноуденова је велика управо зато што ничему не служи. Ни њему, ни друштву. Она је сама себи циљ. Тада изгледа да је човјек постао оно што треба да буде. Са потпуном сигурношћу се може рећи, јер то потврђују сва искуства, да ће човјек који је ово урадио, ма шта касније у животу радио, на самртничкој постељи бити задовољан само због овога чина“.  Тим путем вреди ићи и у Србији.