Pročitaj mi članak

Pravno-politički aspekti SOFA i IPAP sporazuma

0
Аутор: Данијел Игрец, члан ГО Српског сабора Заветници

Аутор: Данијел Игрец, члан ГО Српског сабора Заветници

Република Србија отпочела је одмах након 2000. године спровођење тзв. „политике приближавања Северноатлантској војној алијанси“. У ту сврху потписани су многи споразуми између наше државе и НАТО војног савеза који представљају основ за постепено одрицање Републике Србије од свог војног и безбедносног суверенитета, који је полако прелазио у руке НАТО структура. У овом тексту аутор ће се ограничити на анализу двеју кључних и суштинских споразума са НАТО пактом који представљају оперативно-технички и правно-политички основ и оквир за даље развијање и унапређивање односа са том војном организацијом.

Министар иностраних послова, Ивица Дачић, и бивши министар одбране, Братислав Гашић, својом посетом Бриселу у марту 2015. године формално су озваничили ступање на снагу тзв. “Индивидуалног акционог плана сарадње” (ИПАП споразум) између Републике Србије и НАТО савеза, потписаног и прихваћеног од обе стране децембра 2014. године. На први поглед можемо рећи да се ради о оперативном споразуму, тј. о оној врсти међународног уговора чије склапање и ратификација су у надлежности Владе Републике Србије (члан 14 Закона о закључивању и извршавању међународних уговора РС) и за чију правну ваљаност није потребно изјашњавање Народне Скупштине као врховног заступника народног суверенитета.

Сходно том погледу присуство српских представника у Бриселу 18. марта 2015 могли бисмо окарактерисати као протоколарни чин, са којим су две уговорне стране просто размениле акте о нотификацији и тиме формалноправно испуниле услове за међународноправну “ратификацију” ИПАП споразума. Међутим, анализирајући садржину поменутог споразума и имајући у виду уставну обавезу државних органа Републике Србије да у процесу склапања међународних уговора поштују Устав и уставни поредак српске државе, долазимо до закључка да ИПАП споразум садржи мноштво формалних и материјалних неуставности, које на најгрубљи начин крше уставни поредак, политичку независност и државни суверенитет Републике Србије.

Пре него што изнесем суштину проблема желим да упозорим на постојање претходно закључених међународних уговора између РС и НАТО савеза, који су релевантни за овде изнесену анализу. У оквиру Партнерства за мир, чија чланица је и наша држава, постоји пракса закључивања уговора између држава нечланица и држава чланица НАТО савеза. Међу таквим уговорима најпознатији су тзв. СОФА споразуми, којима се уређује статус и присуство војних трупа једне уговорне стране на територији друге уговорне стране. Сходно томе наша држава је септембра 2006. године потписала такав споразум са Владом САД (реч је о билатералном споразуму), са којим је регулисан правни статус војних трупа САД на територији наше државе. Тај споразум доживео је и унутрашњу ратификацију од стране Народне Скупштине РС, чиме је и у потпуности постао правно обавезујући акт за наше државне органе.

Поред њега јануара 2015. године потписан је и СОФА споразум са представницима НАТО савеза као међународне организације (реч је о мултилатералном споразуму), који је у јулу исте године званично прихваћен и од српског законодавног органа. Један од проблема са којима се суочавамо анализирајући ИПАП споразум представљају и његове одредбе по којима је наша држава дужна да у што скорије време потпише и ратификује сличне СОФА споразуме са свим државама чланицама НАТО пакта, као и чињеница да се ИПАП споразумом заправо још једном потврђује приврженост наше државе правним обавезама које проистичу из СОФА споразума са САД, а који је у својој суштини противзаконит и противуставан међународни уговор. У наставку следи образложење наведених тврдњи.

Највећа спорност СОФА споразума са САД огледа се у томе, да се њиме пружају оружаним трупама стране државе (САД) изузетно неограничене повластице и привилегије које оне уживају на територији једне суверене и независне државе. Текст споразума не пружа никакав објективно препознатљив критеријум којим се са прецизношћу дефинишу границе тих привилегија и њихова ограничења. Као пример наведимо право војних трупа САД да без икаквих ограничења и препрека улазе на територију Републике Србије, врше неометан транзит своје војне опреме и користе српску војну, па чак и цивилну инфраструктуру. Штавише, приликом тих својих дејстава на територији наше државе припадници оружаних снага САД уживају пун дипломатски имунитет, што значи да су унапред ослобођени сваког облика материјалне, прекршајне, па чак и кривичне одговорности за последице, које проузрокују својим делима. То значи да грађани наше државе, који утрпе последице дејстава тих војних трупа, немају никакво право на надокнаду штете нити право на заштиту своје личне безбедности. Овакве одредбе једног међународног уговора грубо крше Устав Србије, пре свега његов 1 и 8 члан, који прецизно наводе да је територија Републике Србије јединствена и недељива, на којој се власт заснива на поштовању грађанских права и владавини правног поретка српске, а не неке стране државе.

nato-srbija

Пружањем пуног дипломатског имунитета страним војницима српска власт овим уговором ускраћује уставно право грађана на правично суђење (члан 32 Устава), право на неповредивост њиховог физичког и психичког интегритета, право на слободу и безбедност (члан 25 и 27 Устава), право на једнаку заштиту и на правно средство (члан 36 Устава) као и основно људско право на накнаду штете (члан 35 Устава). Поред Устава овакав споразум у потпуности негира и права грађана која произилазе из Европске конвенције о људским правима, нарочито општеприхваћено правило о забрани дискриминације сопствених држављана у односу на стране особе (НАТО војнике). СОФА споразум у веома малој мери иначе пружа могућност ограничене материјалне одговорности страних војника за штету, нанету нашим грађанима, али само под условом, да се за правну процену те штете употреби законодавство САД!

Оваквим захтевом се у потпуности игнорише уставна обавеза државних органа РС да на српском територију примењују искључиво српско законодавство и српска држава своди на обичну колонију Пентагона без икаквих елемената државности! Овим се у потпуности подрива српски државни поредак и руши систем међународног права који почива на суверенитету као основном постулату међудржавних односа. Подестимо исто тако да овакво широко тумачење дипломатског имунитета није у складу ни са Бечком конвенцијом о дипломатским односима која захтева да се појам “имунитета” тумачи крајње рестриктивно и да се пружа само особама са дипломатским статусом, којима је такав имунитет неопходан за неометано вршење своје функције. Са правом се питамо на основу којих критеријума се страним војницима пружа пун имунитет и у чему се то њихов положај изједначава са дипломатским представницима страних земаља?!

У наставку испостављамо одредбу СОФА споразума по којој се угодности које важе за припаднике оружаних снага САД проширују и на њихове “партнере и њихово особље”. Пошто у тексту споразума не постоји јасна дефиниција шта се све подразумева под термином “партнери”, постоји опасност да се екстензивним тумачењем СОФА споразума дође до закључка да поменуте угодности (пун имунитет, право неограниченог транзита кроз Србију и коришћење њене инфраструктуре, …) важе и за суседне државе, чланице НАТО пакта, као и за све суседне ентитете, који по међународном праву немају својство државе, али их као такве сматрају САД (то би значило да сутра и новоформирана сепаратистичка “војска Косова” може слободно да шпарта нашом државом и користи наше војне и природне ресурсе!).

Већ у овом делу видимо да СОФА споразум не испуњава једно од најбитнијих начела законитости и правне државе, тј. начело одређености у закону (lex certa), по којем текст закона и осталих општих правних аката мора бити у толикој мери јасан и конкретно одређен, да је на основу утечених метода тумачења могуће одредити значење појединих речи и термина. Без обзира на чињеницу да СОФА споразум није закон и да сходно томе поменуто начело не би било примењиво у овом случају, морам да испоставим да начело lex certa представља једно од елементарних правних начела општег међународног права и као такво обавезује државе и у процесу склапања међународних уговора.

Ne-u-NATO

Својом економском клаузулом према којој стране војне трупе за превоз војног материјала и за обављанње других делатности нису у обавези да плате дажбине и царине већ им се све то омогућава бесплатно, СОФА споразум нарушава темеље економске егзистенције српске државе, јер су наши државни органи у обавези да из републичког буџета крију те трошкове, иако би то могло да значи смањење социајлних примања оним грађанима који су у озбиљној социјалној кризи. Тако нешто је у условима економске кризе и лошег привредног раста наше економије равно самоубиству!

Даље, члан 4 СОФА споразума наглашава да амерички НАТО окупатори имају право да се крећу слободно по Србији без икаквих рестрикција. Од наших обичних српских грађана са двојним држављанством се захтева да се уредно пријаве полицији одмах по доласку у отаџбину, док се страним војницима не само дозвољава да вршљају како хоће, већ се нашим органима забрањује и било каква контрола над њима. Ово представља директну повреду уставног захтева о једнакој заштити права свих лица на територији РС, јер не постоји ниједан објективно прихватљив разлог за угоднији третман припадника страних оружаних снага.

У наставку се чланом 7 споразума српским државним органима забрањује било каква инспекција, царина или контрола „средстава и технологија“, које амерички војници имају право да унесу у Србију, ваздушним, речним или копненим путем. Најстрашнија последица те одредбе је у томе што омогућава страним трупама одрешене руке да опљачкају и извезу наше привредно и природно благо, па чак и некажњено киднапују наше грађане, потпуно неометано од српских државних органа, којима је управо посао да тако нешто спрече.

На крају анализе овог споразума желим да испоставим и 2. параграф његовог 13 члана који гласи: “У случају да обе Стране у будућности постану чланице сличних споразума који садрже одредбе које су у супротности са одредбама овог споразума, примењиваће се одредбе овог споразума.” Шта то значи? То просто значи да се наша држава унапред одрекла права да склапа сличне, са геополитичког аспекта гледано за њу можда повољније споразуме сличног типа са пријатељским земљама, попут Руске Федерације. Овакве одредбе крајње су атипичне за међународне уговоре и указују на чињеницу да је у процесу склапања СОФА споразума са САД на представнике српске стране вршен недозвољен притисак у циљу да се одрекну свог сувереног права на слободно склапање споразума са оним државама са којима то желе. Оваква повреда према Бечкој конвенцији о праву међународних уговора аутоматски представља разлог за ништавност СОФА споразума.

ipap-srbija-u-nato

ИПАП споразум је по својој формалној природи заправо оперативно технички споразум који садржи обавезе, чија имплементација је неопходна за суштинску реализацију СОФА споразума са САД као и предуслов за склапање осталих споразума са свим чланицама НАТО пакта.

То је и предвиђено у појединим одредбама самог ИПАП споразума. Међутим, анализирајући садржај тог споразума долазимо до закључка да, ratione materiae, тај споразум обухвата она подручја која је према Уставу РС неопходно уредити законским актима, а не уговором чије склапање је у надлежности Владе РС, што га у хиерархији правних аката изједначава са подзаконским актом. Наиме, ИПАП споразум регулише питања која се тичу не само војног присуства НАТО снага на подручју Србије већ и мноштво питања која немају никакве суштинске везе са војном тематиком. Тако се у том споразуму наша држава обавезује да ће учинити све да се што пре приведе крају процес приватизације фирми у државном власништву, да се у што већој мери омогући “реинтеграција” расељених Рома из ЕУ у српско друштво (и то не само Рома који су српски држављани, већ и свих Рома чији повратак је могућ на основу Уговора о реадмисији између Србије и ЕУ, без обзира на то да они нису наши држављани).

Србија се ИПАП споразумом обавезује да ће спровести реформе правосудног система, да ће у потпуности применити законодавство ЕУ на својој територији (иако она није чланица ЕУ и упркос чињеници да је по државном Уставу на територији српске државе највиша власт управо правни поредак српске, а не неке туђе државе или организације), да ће окончати преговоре о приступању Светској трговинској организацији и да ће спровести реформе у склопу енергетске безбедности (чиме се неоправдано врши притисак на Србију да се приклони америчкој концепцији енергетске безбедности, чиме се смањују могућности енергетске сарадње са Руском Федерацијом). Све су ово питања из којих произилазе важне последице за државу и народ и која треба да се регулишу уставним и законским актима, а не оперативно-техничким споразумом између Владе РС и стране међународне организације. У том погледу ИПАП споразум је чисти пример неограниченог поступања извршне гране власти, чиме се крши члан 4 државног Устава (подела власти), што већ у овом погледу чини наведени споразум неуставним и ништавним.

ИПАП споразумом омогућава се присуство војних трупа НАТО и његових партнера (што значи, као већ речено, и могућност присуства војних снага Косова) на подручју српских војних база у Србији, што може довести до тога, да се на српској територији обучавају војници који ће служити окупаторској и сепаратистичкој власти у Приштини. Поред тога споразум захтева и школовање српских војних официра по моделу НАТО ратовања као и “облигаторну” пропаганду НАТО вредности у Србији, што представља грубо кршење слободе изражавања и права на лично достојанство.

После свега наведеног видимо да су како СОФА тако и ИПАП споразум примери неуставних и незаконитих аката, који морају што пре да се елиминишу из правног поретка Републике Србије. У случају СОФА споразума са САД потребно је покренути хитно изјашњавање Уставног суда који би Закон о ратификацији (а тиме посредно и сам споразум) прогласио ништавним и неуставним, што би проузроковало обавезу српске државе да том споразуму сходно условима о суспензији и прекиду међународних уговора из Бечке конвенције о уговорном праву трајно одузме правно обавезујући ефекат.

На крају је неопходно истаћи и чињеницу да је Република Србија упркос јасно прокламованој већинској вољи грађана о прекиду даљих интеграција државе у НАТО пакт наставила са унапређивањем односа са том алијансом, усвајајући Споразум о сарадњи у области логистичке подршке. Тим споразумом само се наставља даља деградација државног суверенитета и територијалног интегритета Србије и наноси непоправљива штета војно-безбедносној и економској самосталности Републике Србије. Наставком приближавања Србије НАТО-у драстично се смањује српски одбрамбени потенцијал, нарушавају основни постулати правне државе и наша држава претвара у голог извршиоца војних дејстава држава чланица НАТО пакта што уједно значи и свесно игнорисање скупштинске Резолуције о војној неутралности и привржености Србије поштовању међународног мира и обавезујућих норми Повеље УН и одлука СБ УН о сузбијању учешћа у ратним конфликтима широм света.

Извор: Заветници