Прочитај ми чланакНа порталу „Стање ствари“ објављен је 24. октобра 2019. интервју са др. Иванком Василевском, проф. правне историје универзитета у Скопљу и чланицом Извршног комитета странке ВМРО-ДПМНЕ („Срби су братски народ, пројекат независне македонске цркве није заживео“). Скоро у потпуности делим ставове изнесене у овом чланку у погледу данашњег политичког стања на Балкану. Иако се др Василевска тих ставова добрим делом одрекла у свом демантију, осврнућу се на неке од изнесених теза, јер су оне шире присутне у интелектуалним круговима у Републици Северна Македонија.
Мислим да до српско-македонског дијалога једног дана мора доћи и да овај прилог неће бити узалудан. Такав дијалог треба да буде отворен али, да бисмо анализирали стање, морамо да направимо барем кратку историјску анализу. Зато ћу покушати да изнесем један српски поглед на неке од ставове изнесене у чланку објављеном 24. октобра.
Прихватам став да наслеђе Александра Македонског припада целом свету. Пре четири века је наш велики песник, Дубровчанин Иван Гундулић певао „Од Лесандра Србљанина…“ али никоме од Срба не пада на памет да присваја Александра Великог.
Оспоравам пак навод из чланка у погледу пројеката уређења Балкана у XИX и почетком XX века: „Трећи пројекат био је Велика Србија који је успео захваљујући Крфској декларацији“. Ово тврђење је апсурдно, у супротности са чињеницама. Па Крфска декларација је негација Велике Србије! Од 1914. године српски двор, влада на челу са Николом Пашићем и интелектуална елита теже ка стварању Југославије, желе да усреће Хрвате и Словенце. Уместо да прихвате оно што се нуди 1915. Лондонским уговором и створе углавном хомогену српску државу која би обухватила Славонију до Славонског Брода, читаву Босну и Херцеговину, Далмацију до Сплита итд. они чине кардиналну грешку: одричу се српске државе, српске заставе под којом се крварило 1914–1918, у великој мери и темеља српске културе, ћирилићког писма. Руска политика их је више пута од 1914. до 1917. упозоравала да то не чине – посебно министар спољних послова Сергеј Д. Сазонов. Међутим, после фебруарске револуције 1917. и нестанка царске Русије, Никола Пашић потписује јула 1917. Крфску декларацију и сахрањује националну српску државу. Уз све поштовање према искреним југословенским родољубима међу Хрватима и Словенцима, који су били за слогу са Србима и за изградњу заједничке државе, морамо рећи истину – они су ипак били у мањини а да је већина маса, посебно сељачких у Хрватској, била под утицајем католичког клера, који је био оријентисан против заједничке државе и задојен мржњом према Србима и Православној цркви. То је двадесетак година било прикривено али је у пуној мери избило на видело 1941. у Независној Држави Хрватској.
Шта рећи о замерци на рачун југословенске краљевине – да после 1918. године није штитила становништво Егејске Македоније од грчких прогона (дакле, на подручју друге суверене државе, Грчке). Па, власти Краљевине СХС нису штитиле или то нису биле способне чак ни када се радило о истакнутим српским родољубима и то на подручју властите државе. За пример ћу навести великог националног борца, просветног радника и издавача листа „Јужна звезда“ у Битољу, Спасоја Хаџи Поповића (родом из села Буф, Егејска Македонија). Њега је, после два неуспела атентата, грчка организација „Македонска песница“ убила усред Битоља, јула 1926; тако је режим Краљевине СХС бринуо о заслужним Србима! У исто време (од 1914) угашене су и српске школе у Егејској Македонији. У тим крајевима, стање је за српски народ после 1918. у неким сегментима (школство) било горе него у периоду под Турцима до 1912. Толико о односу југословенске краљевине према Србима на Југу. Уосталом, и у другим деловима југословенске државе је био сличан положај. Споменућу један пример са севера Краљевине Југославије: „Меморандум за заштиту угледа и интереса Српске православне цркве и њених чланова у Словенији“, који је уручен патријарху Гаврилу априла 1940. Цитирам: „… да је Српска православна црква, која је била у две српске краљевине (Србији и Црној Гори – нап. Н. М.) државна црква, не само изгубила тај положај у Краљевини Југославији, него је потпуно изгубила и равноправност с осталим верским заједницама…“ („Летопис Српске православне парохије у Цељу написан 1937. године“, Београд-Цеље 2009/2010, стр. 159). Првопотписани на овом Меморандуму (потписане су црквене општине Љубљана, Марибор и Цеље) чак није био ни Србин, већ православни Словенац, адвокат и политичар др Милан Корун, тадашњи председник Црквене општине Љубљана.
Народна песма из Неврокопа (данас Гоце Делчев, Пиринска Македонија, Бугарска) у којој се спомињу свети српски краљ Јован Владимир и Охрид, „србска земља убојна“ (Спиридон Гопчевић, Македониен унд Алт-Сербиен, Беч 1889, стр. 354)
Шта још рећи о ситуацији у Македонији (Јужној Србији) за време монархистичке Југославије? Утицај дивљег либералног капитализма, карактеристичан за Југославију 1918–1941, разочарао је многе људе и оставио је тешке последице и у нашим јужним областима. Уз то, страни фактор је дугорочно припремао свој циљ – слабљење српског националног осећања у Јужној Србији. О томе је леп запис оставио др Јован Ф. Трифуноски, познати географ и етнограф југословенског дела Македоније у раздобљу 1945–1990. године. Он је, уочи своје смрти, 1995. штампао обимом малу али значајну књигу „Македонизирање Јужне Србије“. На стр. 9–12 објавио је исповест Стевана Симића (1882–1962), директора српских гимназија у Велесу, Охриду и Призрену. У разговору вођеном крајем 1950-их година је стари Стеван Симић, којем је од титовских власти била одређена посебно ниска пензија, рекао: „По завршетку Првог светског рата… често сам посећивао своје родно место Кратово… Теку године 1919-1923. Посећујући свој виноград у околини Кратова срео сам једног таквог повратника из Бугарске. То је било велико изненађење…
Што је то било Томо. Ти си отишао у Бугарску са намером да се не враћаш док је у нашем Кратову српска власт. А сада те видим овде.
Да, тако је било… али.
Шта али?
… Једног дана позвали су ме у седиште политичке бугарске ВМРОВСКЕ власти у Софији и рекли: Како би било Томо да се вратиш натраг у родни крај. Не брини слаћемо ти и нешто новца. Ти, а деловаћеш тамо и код других наших људи на које се можеш ослонити, настој да се пред српским властима и на јавним местима за наш свет не помиње име Бугари, већ само име Македонци. Треба избегавати и обласно име Јужна Србија, а ширити и одржавати име Македонија.
За употребу наведених имена – наставља Тома – нећеш од режима бити прогањан или не много. А за нас је главно сузбијати српско име у делу Македоније под српском влашћу. Важно је сада тамо не бити Србин, већ Македонац. А када касније наиђе подесан историјски дан бугарска држава ће лако од имена Македонци вратити име Бугари, а на место имена Македонија вратити име Бугарска. На то треба трошити снагу и обраћати пажњу. На то.“
Први део онога што је пре сто година планирано, а што је исповедио Стојан Симић, до данас је у потпуности испуњено, српско име је избрисано из свести велике већине грађана Јужне Србије; „Биљана платно белеше“ више се не сматра српском песмом. Стицајем политичких дешавања у XX веку, друга фаза није реализована, околности су се промениле.
Тврђење „За време Другог светског рата нисмо сарађивали са фашистичким окупаторима и придружили смо се комунистичком покрету“ углавном је тачно, само мали број људи је у тим крајевима сарађивао са фашистима. Од те констатације је изузета албанска популација у западном делу данашње Северне Македоније, где су наши сународници били прогоњени од Арнаута па су неки бежали и у део окупиран од Бугара. А било је и отпора окупатору изван партизанског покрета. Цитираћу нпр. наводе „Њујорк тајмса“ од 8. марта 1944. да се Михаиловићев Вардарски корпус бори с Бугарима на планини Козјаку. Додуше, у другој половини 1944. и многи монархистички борци под командом Драже Михаиловића су се прикључили партизанима, нпр. читава Поречка бригада и Скопска бригада и неке мање јединице (др Павле Милошевић, „Југословенска војска у отаџбини 1941–1945“, Београд 2005, стр. 227-235). Иначе, области које су контролисали борци Драже Михаиловића – од изнад Ресена, Охрида и Струге, преко Пореча и Полога до околине Скопља, Велеса и Куманова виде се, по стању на дан 31. марта 1944, на карти немачког Вермахта из тог доба (факсимил у књизи др. Павла Милошевића, исто, стр. 350).
Најмање бих се сложио са наводима у погледу стања у Југославији за време Јосипа Броза. Из српског угла гледања, био је тај режим све само не идиличан – не само због неколико стотина хиљада људи убијених без суђења после краја рата, после 8. маја 1945. Додуше, за Брозово сатирање српског народа, као саучесници, одговорни су и многи моји сународници Срби, који су то били само по имену и презимену. У већ споменутој књизи „Македонизирање Јужне Србије“, у запису „Разговор на извору Вардара“, Ј. Трифуноски објавио је и разговор који је водио у лето 1961. са старином Душаном Анђелковићем, некада (пре титоизма) дугогодишњим председником општине у Врутоку, селу где извире Вардар, уједно родном селу др Јована Трифуноског. Тај разговор није могао да буде објављен у време Брозове Југославије. Рече тада Душан Анђелковић, поносни Србин из Јужне Србије, са извора Вардара: „Овде је настала (1941. – нап. Н. М.) албанска окупаторска власт која је имала људе чувене по неумољивој свирепости. Међутим, по завршетку рата десило се још горе и теже. … Једна мисао дано-ноћно не избија ми из главе: Зашто нас је Србија одбацила? …Опет је политичка власт у Београду и Србији пристала на треће „научно“ тумачење о нашој националној припадности. У државним изјавама и поступцима сада ми нисмо Бугари као до пред крај XИX века, а нисмо ни Срби (или Јужносрбијанци) као што се тврдило до последњег рата. Сада смо нешто треће – Македонци . Ето то смо дочекали из Београда. …Стар сам јер већ имам седамдесет и осам година. Много сам доживео, видео и пропатио. Зато молим се Богу да још поживим: највише због тога да видим када ће Београд и Србија о нама на Југу измислити и четврту теорију. Није чудо да нас прогласе за нешто што не можемо ни сањати. Можда ће утврдити да смо Цигани… И док Србија не зна где има свог сопственог народа, дотле Бугари, Грци и Албанци са нашим јужним областима увек говоре и чине једно“ (стр. 79-80). Да, у гашењу Српства на нашем Југу одлучно су помогли Београд и Србија. Нажалост.
Сада је све то прошлост. И моја горка успомена на атмосферу у Скопљу после сецесије, фебруара 1992. јесте прошлост.
А где смо данас?
У чланку је споменуто и црквено питање. Слажем се када каже да политичари не треба да се баве црквеним питањима. Да се водећи политичари власти у Скопљу од 2002. до данас нису мешали у верска питања и спречили остварење црквеног договора постигнутог 2002, црквеног раскола у Републици Северној Македонији данас не би било. Не би било ни жалосне судбине митрополита Јована Вранишковског, монтираних судских процеса против њега. Не могу да верујем да врх македонских извршних власти (власт ВМРО-ДПМНЕ Николе Груевског) није знао какав третман се у затвору примењује према митрополиту Јовану; напротив, све указује, да је „посебан третман“ који је имао, био политички наређен, а судски поступци против њега усмеравани са врха македонске политике. И то је грех за који неко треба да се покаје. За почетак.
+++
Одрицањем од свога, дошли смо у ситуацију где смо данас. Зато Срби морају (морамо) данас и да дефинишу (дефинишемо) своје националне интересе, и да тражимо пријатеље који слично мисле. Много тога смо изгубили у 20. веку, што је у главном изгубљено у неповрат. Ипак, и то морамо прво да сабројимо, да знамо где смо грешили. И где су се други ограшили о нас. И онда да са чистом рачуницом тражимо савезнике међу суседима.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
