Pročitaj mi članakJavnost u Srbiji o kompaniji Rio Tinto zna samo ono što je dostupno preko interneta. S obzirom na to da se “naša” vlast sprema da dobar deo Srbije i njenog stanovništva poveri u ruke ovoj stranoj kompaniji, trebalo bi da javnost zna mnogo više.
На табели у којој је приказана власничка структура Рио Тинта може се видети – изненађење! Највећи акционар је Aluminium Corporation of China Ltd. Дакле, не званично BlackRock или Vanguard, већ једно кинеско (државно?) предузеће.
Пријатељство између Србије и Кине је изгледа челичније, него што би се на први поглед могло рећи. Иначе је власничка структура предузећа и власништво капитала, тема о којој наша јавност не зна довољно, што је веома опасна ситуација с обзиром на чињеницу да смо у додиру са страним капиталом и да капитал жели нешто од нас. Јасно је ваљда свима да капитал више жели корист за себе него добробит за нас. И то не смемо да заборавимо.
Велика предузећа су практично увек акционарска друштва. Велики део њихових акција обично држе неки фондови. Проблем је што се не може лако сазнати чији је капитал у фондовима, а њима управљају менаџери… И фондови и предузећа имају скупштине акционара, које одлучују о управним и надзорним одборима, политици и стратегији…
Када се помене нпр. BlackRock (као највећи појединачни инвестициони фонд, али далеко од тога да је једини), требало би знати да је у питању менаџерска фирма која управља фондовима. Што значи да они нису власници капитала, него да прикупљају капитал из најразличитијих извора (државе, банке, осигуравајућа друштва, пензиони фондови… па преко фирми до приватних лица – спортиста и уметника, све до занатлија и пензионера, свако може уложити свој новац у неки фонд), и затим га негде инвестирају и његовим власницима донесе оптималан принос. Али, власници крупног капитала улажу у најразличитије класе инвестиција и имају своје интересе раширене у читавом ланцу производње и потрошње… Појединачне компаније су принуђене да следе логику профита – морају својим власницима да створе добит – али оне настају и нестају, спајају се и деле, у складу са много ширим интересима својих акционара. Јер власници компаније могу исту да одведу у банкрот и распродају (што неретко и раде), уколико је то у складу са њиховом широм инвестиционом политиком.
Ако су читаоци збуњени претходно прочитаним, треба да знају да је све то у стварности још много сложеније и компликованије како не би могло тако лако да се уђе у траг новца. Оно што је битно је да ствари нису онакве какве се представљају. То што је нека компанија регистрована у некој држави, не говори практично ништа о структури њеног власништва, ко стоји иза ње и какве су намере и интереси њених правих власника. Зато када “наш” председник славодобитно говори о томе како доводи у Србију нпр. немачке фирме, то не мора нужно да значи да је у њима немачки капитал и да су власници Немци или држављани Немачке.
Али, да се вратимо на РиоТинто. Највећи, али не и већински власник, јесте кинеска корпорација (о чијој власничкој структури не знамо баш много), као што се види. Али ту су и незаобилазни Блекрок и Вангард, и многи, многи други. А да ли су иза тога стоје исти власници капитала, који имају удео и код Кинеза, и у Блекроку, и другим фондовима и предузећима – нема сврхе ни да се питамо. Али, приче како „Европа жели српски литијум како би се ослободила зависности од Кинеза“ очигледно нису истина, јер ће највећи део профита однети управо кинеска фирма.
Елем, РиоТинто, као извођач радова у нечијем интересу, има очигледну намеру (и средства да је спроведе у дело) да у Србији и БиХ врши експлоатацију минерала, какву стварни власници не желе да виде у своме дворишту (које год то двориште заправо било). Лавирања, меандрирања и маневрисања “наших” власти око тога хоће ли, или неће, да ли треба, или не треба копати, какви су “бенефити” су очигледна лаж. РиоТинто ће овде отварати фирме, ангажовати подизвођаче, плаћати рекламне кампање и лобисте, спонзорисати спортске клубове, финансирати истраживања, пројекте у култури, зидати обданишта и домове здравља… и цркве, ако треба… Коруптивни потенцијал таквих корпорација нипошто не треба потцењивати.
Уколико до отварања рудника ипак дође, неће бити никакво чудо ако приходи чланова управних и надзорних одбора, разних комисија и сличних тела буду већи од рудне ренте коју буде касирала држава Србија. И не треба заборављати да је таквим компанијама корупција (која није, као што видимо, нужно противзаконита!) најједноставнији и најјефтинији, али не и једини начин да добију оно што желе. Политичка нестабилност, инсценирани (терористички) напади (ако сте помислили на онога вехабију Жујовића, то није наша кривица), буне, преврати… све је у игри.
Тренутно је најопасније то што се наспрам експлоататора и колонијалне управе налази неорганизовани народ, коме је само толико јасно да не сме да дозволи отварање рудника уколико жели да живи. Појавило се више група и организација које покушавају да поведу отпор, али ко је ту стварно добронамеран, а ко су тројански коњи чија је улога да се отпор обесмисли (сетимо се овде Милице АВетнице на једној, и шетњи против насиља на другој страни), за сада је практично немогуће рећи.
ПОГЛЕДАЈТЕ: Званична мапа ЕУ о литијуму коју Вучић не сме да покаже народу! (ВИДЕО)https://t.co/tkbWJGXi9T
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 7, 2024
