Прочитај ми чланакАмбасадор САД у Србији, Кристофер Хил обавио је свој први велики посао на новој дужности. НИје га на Балкану дуго било, још од рата на Косову и Метохији, 1999. Овом приликом, 23 године касније, Хил се бави "привођењем" Србије евроатланским интеграцијама, потпуном дефинисању Србије као европске (а то у америчком поимању политике значи и антируске) државе. Списак хитних обавеза и временски рок који је самодржац Вучић добио "на поклон" од америчких "савезника", води га у директан сукоб са Русијом. Хоће ли му то грађани Србије дозволити?
Представници војно-политичке и обавештајне корпорације “евроатланске иницијативе” предвођене Америком, дошли су у Београд да подсете Александра Вучића на обавезе које је прихватио у замену за још један, макар и скраћени председнички мандат и већину у Скупштини Србије.
Чиме је то Вучић трговао са владом у Вашингтону и хоће ли га коначно срушити његова болесна сујета, дрски покушај да се игра “између две ватре” руск и америчке, а да ни у једној не изгори? Колико ће га коштати ова провидна игра и у ком року мора да “испостави рачуне” са свим последицама које га чекају?
Да би одговори на ова питања били јаснији, треба се сетити и једног ранијег догађаја повезаног са Вучићевим бесконачним представама и пренемагањима, како би добио што више на времену и што дуже остао “самостални” владар целокупног живота у Србији…
Наиме, још 4. септембра 2019. године, члан америчког спољнополитичког Сената, Крис Марфи, иначе одлично плаћени албански лобиста, боравио је у Приштини са прецизним планом кога ће Америка “поставити” у влади самопроглашеног Косова након избора који су се тада припремали у овом парадржавном провизоријуму. Истовремено, Марфи је, два месеца уочи тих избора, “дао Бесу” Албанцима да ће Вучићева влада признати Косово као засебну државу “најдаље у року од годиму дана”.
У међувремену, већ почетком 2020. године, десила се “блокада живота” у читавом свету због пандемије вируса Короне, па је реализација тог плана остављена за неку бољу прилику.
Ипак, влада САД није ниједног момента изгубила Вучића из вида, па је признала нелегитмне парламентарне изборе 22. јуна 2020. године, на којима је Вучић, услед бојкота дела опозиције, убедљиво победио. Четири дана касније, Вучић се нашао у Вашингтону и захвалио влади САД на подршци тим и таквим изборима.
Две године након тога, уочи последњих парламентарних и председничких избора у Србији (пролеће 2022), где је према интерним извештајима америчког Стејт Департмента, Вучићу била “потребна хитна помоћ” услед ризика да не освоји довољан број мандата, влада САД позвала је “савезнике” у Европи да помогну опстанак Вучића на власти.
На први сигнал из Вашингтона, подржале су га све западноевропске службе, јавне и тајне, како би добио и ове, по свему судећи, за њега последње изборе.
Улог је био мали а очекивања велика: обећана му је лака победа у замену за признање Косова, санкције Русији, изолација Милорада Додика (и у Србији и у БиХ), уклањање “руских људи” из будуће Владе Србије, постављање “проевропског кандидата” на место новог председника Владе Србије, прихватања милијарду и по долара вредних америчких инвестиција, махом прљавих технологија, приближавање НАТО пакту, прекид војних и економских аранжмана са Кином, сарадња са земљама региона уз пуно поштовање независности суседних држава, почетак озбиљног рада тужилаштава и судова, процесуирање корумпираних чланова политичке елите, отварање поступака против његових најближих сарадника…
Тражио је Вучић времена за све ово, и добио га је: 1. август 2022. године, као задњи датум да испуни за почетак два хитна задатка-санкције Русији и почетак процеса признавања Косова.
Америчка “радна група” која ће пратити свакодневно његове потезе, појавила се ових дана (19. април 2022) у Београду у саставу: Крис Марфи, амерички сенатор Одбора за спољнополитичке послове, те његове колеге на истој дужности, Џин Шејхин, Том Тилис…
Ово троје америчких сенатора уочи састанка са Вучићем, дали су кратке изјаве за српске медије које се могу сабрати у једној реченици: Америка жели “да Србија као демократска земља буде уз западне савезнике у супротстављању Русији због њене инвазије на Украјину”.
На још једној конференцији за новинаре након састанка са Вучићем, амерички сенатори су поновили да се никако не слажу са још непотрђеном одлуком да Србија не уводи санкције Русији а поменули су и обавезу Србије, као кандидата за ЕУ, да “усклади” спољну политику са том заједницом и њеним интересима.
Поменути члан спољнополитичког одбора Сената САД Крис Марфи покушао је да “испегла” оно што се иза затворених врата причало па је рекао је да су Вучићу “пренијели наду” да ће политички и економски односи Србије и САД “бити још јачи”, да је Србија савезник и партнер САД, па онда “отворио душу” рекавиши следеће: “…Ми схватамо да Србија има дуге везе са Русијом, али је ово тренутак када постоји велики ризик ако ми као демократска заједница не пошаљемо јединствену поруку о последицама понашања Русије у Украјини, где је ток рата бруталан јер су на мети цивили а то демократске државе не могу толерисати…”
На дан кад је сенатор Марфи све ово говорио, крвави, злочиначки осмогодишњи рат у Јемену је на врхунцу, уз велику подршку САД и масе цивилних жртава које за “демократски свет” не постоје од како се тај полу(свет) замотао у украјинске заставе, а није постојао ни пре тога него је брутално игнорисан у већини западних медија.
Но, Марфи је своју причу у Београду наставио овако:
“…Надамо се да ћемо моћи да будемо уз Србију наредних недеља и месеци, да пошаљемо ту јасну поруку Русији. Ово је прекретница не само за Европу, него за цели свијет. Ако демократске земље света сада нису заједно, онда ће то оставити отворена врата другим великим државама да исто то учине у другим деловима света”
Марфи је Вучићу у прилично леденом тону казао нешто што је изгледа дугорочни план америчке спољне политике према Кини. И не само према Кини. Наиме, према стенограмима са овог састанка, Марфи је рекао да “…свака земља, дугорочно гледано, треба да донесе одлуку да ли је најпаметније да своју безбедност везује за Кину…Ако Србија намерава да буде део ЕУ, онда вероватно није у њеном дугорочном интересу да развија безбедносне односе са Кином. Ако Србија настави да се креће ка ЕУ, ствари могу бити компликованије у зависности одакле Србија добија нека (оружана) средства…”
И чланица Спољнополитичког одбора Сената САД Џин Шејхин је рекла Вучићу шта је имала да каже, па је “парафразирала” Вучића пред новинарима: “…Као што је председник Вучић рекао, будућност Србије је уз остатак Европе, на Западу, и она се креће у том смеру. Ако је то намера, онда њена спољна политика треба да буде усклађена са ЕУ…Ту смо јер желимо да сазнамо шта можемо учинити да подржимо Србију на њеном путу интеграције са ЕУ и са Западом”
“Паљба” по Русији на овом састанку у Београду трајала је прилично дуго и Вучић је ћутећи слушао шта му се каже. Између осталог и ово:
“У Украјини је руска војска извршила инвазију на суверену територију земље коју је сама признала. Ми као западни савез морамо бити уједињени и позвати Русију на одговорност. Морамо се ујединити као земље које воле слободу против убилачких и агресивних активности Русије”
Уместо било какве полемике у вези са овим ставовима САД, Вучић се захвалио због подршке владе САД Србији на путу ка пуноправном чланству у ЕУ, и додао да “Србија поштује територијални интегритет Босне и Херцеговине, као и Републике Српске унутар БиХ, те да је за Србију од кључног интереса очување стабилности у региону и јачање сарадње у свим областима, а посебно у области економије, јер само такав регион омогућава одржив развој и саме Србије”.
Теме у вези конфликта Милорада Додика и западних “штићеника” БиХ, није званично коментарисао, мада му је дато у задатак да и тај “случај” реши онако како европским америчким стратезима одговара.
Овај мали дипломатски “десант” на Вучића, који изгледа није ни очекивао, барем не у оваквом саставу, завршио се пролонгирањем датума за увођење санкција Русији (првобитни рок за увођења санкција Русији био је 15. мај, али се на том датуму није инсистирало, имајући у виду политичку ситуацију у Србији и чињеницу да још увијек није формирана нова Влада Србије. Чак је дато и време до августа месеца да се та нова влада формира, али да њена прва одлука на првом састанку буде увођење санкција Русији.
Занимљиво је свакако да је председник Немачка, Франк-Валтер Штајнмајер “честитао” Вучићу нови мандат тако што му је уз куртоазне похвале за победу на изборима, додао и то да ће увођење санкција Србије Русији у наредном периоду бити од кључног значаја. За кога и за шта, није прецизирао, али је јасно да је у питању део “експлозивнг пакета”, који је Вучићу стављен на сто и активиран је на 1. август 2022. Ако га отвори пажљиво и уради све како му је речено, остаће ту где јесте до краја мандата. Ако не, ЕУРОПОЛ, према последњим извештајима има доста тога да преда представнику америчког тужилаштва за земље Западног Балкана.
У вези са тим је министарка спољних послова Немачке, Аналена Бербок, која је поручила властима у Србији да морају да уведу санкције Русији уколико желе у европски блок.
Ево шта је Бербок написала Вучићу у опширном писму упозорења у вези са његовом “нејасном” политиком коју води према Босни и Херцеговини:
“…Генералним оквирним споразумом за мир у БиХ страна Србија се обавезала на члан И, анекс 1Б тог споразума који контролу наоружања описује као ‘суштинску за изградњу стабилног мира у региону’, успостављање транспарентности и поверења и постизање избалансираних и стабилних одбрамбених снага…Од страна се тражи да избегавају трку у наоружању у региону…Прописан је и Регионални споразум о контроли наоружања о регионалној равнотежи, укључујући редовне инспекције…”
Бербок је подсетила Вучића и на следеће чињенице:
“…Између 2015. и 2021, српска војна потрошња је скочила за 70 одсто, највише захваљујући куповинама из Белорусије, Русије и Кине. Српска војна потрошња премашила је потрошњу Албаније, БиХ, Косова, Црне Горе и Сјверне Македоније заједно, као и потрошњу чланице ЕУ и НАТО – Хрватске. Према нашем мишљењу, српски програм наоружања крши и Генерални оквирни споразум за мир у БиХ и Споразум о стабилизацији и придруживању”
Владајућа коалиција у Бундестагу је због тога ових дана затражила од Високог представника Европске уније за спољну политику, Жозепа Бореља, да хитно разговара о свему овоме са српском владом на следећем Савету за спољне послове, посебно о српским војним циљевима, као и да има искрене и директне разговоре са реизабраним предсједником Александром Вучићем о краткорочним, средњорочним и дугорочним војним стратегијама Србије, као и о томе да ли је она спремна и да ли жели да се усклади у спољнополитичким и безбедносним питањима са ЕУ или неће.
Разлог оволиком интересовању Немачке што је дошло до куповине оружја и војне опреме из Кине од стране Србије, налази се у испоруци од 9. априла 2022. године која је из Кине стигла на цивилни аеродром у Сурчину, а тиче се садржаја шест кинеских транспортних авиона са дивизионом ракетног система противваздушне одбране.
Та испорука из Кине договорена је још 2019. године и плаћена је авансно (поједини извори тврде да је све коштало око пола милијарде евра) из буџета Републике Србије. Већ 2020. године, кад је потврђена куповина, сви руски медији су пренели ту вест и разочарање руске владе што Србија није купила руске противваздушне ракетне системе, како је и било најављено раније.
Није овде крај Вучићевим скандалима и његовом понашању као да је Султан од Брунеја који седи на “небројеном благу”.
Од њега се очекује да током завршних преговора са владом Косова, изврши “демаркацију државних граница тамо где још нису прецизно утврђене”.
Сенатор Марфи који је тренутно у мисији “привођење Србије” евроатланској политици предводио још двоје својих колега познатих по томе што су интензивно радили и даље раде на “државности” Косова, по антируској кампањи и шрењу страха код западноевропских влада у вези “завсности од руског гаса”, јавно се похвалио још 2019. године како је “председник Вучић спреман да склопи споразум са Косовом и да призна његову независност, али је “тренутно љут као осица, због косовске царинске таксе од 100 одсто”.
Марфи, дакле, већ дуже времена држи Вучића “на вези”, много пре него што је амбасадор Хил поново дошао у своју омиљену колонију. Умрли су и Холбрук и Милошевић, у затвору су Хашим Тачи и још неки “првоборци ОВК”, али посла за њега у Београду и на Косову очигледно још доста има.
Са пуно разумевања и са великим симпатијама према Албанцима, говорио је сенатор Марфи за америчке медије из Приштине, па је чак ову некадашњу оријенталну махалу назвао једним од његових “најдражих градова на свету”, те додао да је Косово “најмлађа држава у Европи, а улице пуне енергије и виталности”
Као осведочени албанофил и корисник огромног новца из буџета албанских нарко картела али и албанских гласова у САД, Марфи се и на овај начин захвалио “донаторима” за сву бригу и пажњу коју му посвећују: “У нашој држави (Конектикат) живе десетине хиљада (углавном Албанаца) имиграната из овог дела света, а многи успешни Американци албанског порекла у нашој земљи подржавају школе и невладине организације у местима као што је Приштина. Они који су гласали за мене желе да будем снага мира на Балкану и зато сам их послушао”.
Ово је сенатор Марфи изјавио још пре три године у присуству Александра Вучића приликом њиховог састанка у вези признања Косова као независне државе.
Чланица Демократске странке из Њу Хемпшира, Џин Шејхин, као “део Марфијевог тима” позната је између осталог и по томе што је заједно са републиканским сенатором Тедом Крузом из Тексаса израдила предлог закона о наметању санкција компанијама које су укључене у изградњу Северног тока 2. Предлог тог закона обаснила је овако: “Русија ће користити свој јефтини гас да би увела монопол на испоруку енергије у Европу и тако угрозила стабилност региона (!?)..САД не могу да мирују док Кремљ гради свог Тројанског коња!”
Како уопште изгледа недоследна политика САД према Србији током Вучићеве самосталне владавине и бесомучне пљачке која је једина стратешка орјентација овог диктатора?
Да би то било јасније треба се вратити на 2020. годину и састанак представника америчке привредне и политичке делегације предвођене Ричардом Гренелом, човеком који је несумњиво има симпатије према Србији. Тог 22. септембра 2020. године, Вучић је после потписивања заједничке изјаве о отварању канцеларије америчке Међународне развојне финансијске корпорације ДФЦ у Београду, рекао да је “данас важан дан за Србију, а што се тиче доласка ДФЦ у Београд, и кад оставимо по страни симболички значај, тамо где они дођу и где Американци хоће да инвестирају, тамо има будућности. То су добри сигнали и одлични симболи за такву земљу…
Мислим да смо одшкринули врата старих пријатељстава са САД после споразума у Вашингтону. Ти разговори нису били лаки, али ће Србија испуњавати све обавезе из тог споразума”„Наше је да бринемо о просперитету људи, време је да бринемо за народ. Ово је добар посао и за Србе и Албанце и све друге. То је најбоља порука за све оно што се данас дешава у Београду”
Говорило се чак и обнови зграда Министарства одбране и Генералштаба у Београду које су оштећене током НАТО агресије 1999. године. Извршни директор ДФЦ Адам Болер потписао је изјаву о отварању Канцеларије те развојне корпорације у Београду. И све је било на први поглед добро, да није у питању оно што је претходило, а то је био такозвани “Вашингтоснки споразум” којим је Вучић практично потписао да ће Србија финансирати развојне и инфраструктурне пројекте на Косово и око њега, са наводним циљем “сарадње у региону” а суштински, ограђивање великоалбанске територије под именом које је данас познато као “Отворени Балкан”.
Наиме, Вашингтонским споразумом је предвиђена изградња аутопута мира Приштина-Мердаре, као и железничка линија на истој релацији. Ове пројекте је тим споразумом одређено да кредитира амерички ДФЦ и ЕXИМ, а Србија да плаћа рате тог кредита. Док је још тај споразум био на столу, нико од косовске делегације није ни хтео да каже да ли су у питању “грантови или кредити” те ко ће их враћати. Вероватно је и њима било непријатно да причају о томе. Кад је тих дана на Косово дошао Адам Болер (Боехлер), шеф ДФЦ, и пренео албанским представницима шта је план, остали су запањени.
Ниједан косовски медиј на албанском није обавио кључну вест: да Република Србија финансира један за њих стратешки важан пројекат. И не само тај, него и низ других, раније уговорених, као онај о “продужетку ауто пута “Ибрахим Ругова”.
Три тачке ( под редним бројем 5, 7 и 8) такозваног “Вашингтонског споразума” на које рачуна и садашњи “завртач руку”, сенатор Марфи, изгледају овако:
(5.) Обе стране ће приступити „мини-Шенген зони”, коју су Србија, Албанија и Северна Македонија прогласиле у октобру 2019. године и у потпуности искористити њене предности. (7.) Обе стране ће сарађивати са Министарством енергетике САД и другим одговарајућим телима америчке владе на изради студије изводљивости за потребе дељења језера Газиводе/Ујмани, као поузданог извора снабдевања водом и енергијом. ( 8.) Обе стране ће диверзификовати своје снабдевање енергијом.
У империјалној али увек предвидивој политици САД према Србији (раније Југославији), важило је правило које је некадашњи надалеко познати дипломата Лоренс (Ларy) Иглбергер називао “политиком нужности малог према потребама великог”. Таквом политичком филозофијом служи се и сенатор Марфи, о коме ће се још у будућности много тога чути, пре свега зато што и он о његови сарадници, за потребе новог америчког амбасадора, па коначно владе САД, спремају Леx Специалис за Србију у случају да се она не повинује увођењу санкција Русији, те одбијању признања Косова као независне државе.
Са друге стране, не треба се надати да ће Вучић сам извести овакву акцију и ставити себи омчу око врата. Извесно је да ће свим силама покушати да развуче задате рокове и чека да се “нешто деси”. Исто тако је вероватно да ће се у једном тренутку потпуно дистанцирати од та два “ђавоља посла” и гурнути у провалију будуће “проевропске” чланове владе који требају да донесу одлуку која би променила “лични опис” Србије у будућности.
Вучић има још већу ноћну мору од ове, а то су криминалне активности његовог политичко мафијашког клана. Или, како је то, вођем Фројдовом “теоријом омашке”, изговорио одлазећи министар војни, Александар Вулин: “…Мафија је бесна на Вучића јер јој је отео тржиште”!
Како год да се за Србију ова епоха заврши (или почне једна нова), биће свакако по оном старом, правом Марфијевом закону: “Ако нешто треба да крене лоше, кренуће најгорим могућим током”!
Прави Марфи и његов „закон“
Верује се да је Марфијев закон настао давне 1949. године у ваздухопловној бази у Калифорнији за време рада на пројекту о утицају акцелерације на пилоте. Добровољци препуни електрода били су прикључени на експериментални уређај, који је усред експеримента стао. У том моменту, легенда тврди, Марфи је изговорио судбоносне речи. Према једном другом инжењеру, Марфи је кривио за грешку асистента говорећи: „Ако овај момак може ишта да поквари, поквариће!“ Касније су инжењери ово користили у међусобном разговору као изреку – „Ако се може догодити, догодиће се.“
Други, укључујући и Марфијевог сина, тврде да је првобитна изјава гласила: „Ако се неки посао може обавити на два и више начина, а само један води у пропаст, биће урађен баш на тај начин“. Која год верзија била тачна, Марфи је ушао у историју.
