Прочитај ми чланак
(Глас Русије)
Став Свете столице према јужној српској провинцији у целини су уклапа у формулу Да можда не.
Једна од последњих изјава Ивана Мркића на дужности министра иностраних послова тицала се Ватикана који не намерава да признаје независност Косова, без обзира на то што последњих месеци Приштина активно ради управо у том правцу.
Став Свете столице према јужној српској провинцији у целини су уклапа у формулу Да можда не. На пример, у јуну 2008. године Ватикан је указао на озбиљно ограничавање права косовских Срба и скрнављење хришћанских светиња у покрајини, а такође изјавио да у скорије време не планира да признаје Косово. Истина, 2011. године један од високих представника Свете столице на Балкану обећао је да ће су ускоро вратити на Косово са добрим вестима, али до сада их није довезао.
Строго говрећи, Косово је за Ватикан већ одавно terra missionis, у крајњој линији од како је Свету столицу молио сада већ покојни косовски лидер Ибрахим Ругова. Почетком 2000-их Ругова, апостолски администратор у Призрену Марк Сопи и његов секретар Шан Зефи радили су на томе да докажу припадност косовских манастира и цркава Албанцима, и наравно, чињеницу српске окупације. На опасност изјава Шана Зефија попут „под српским црквама леже рушевине албанских светиња“ више пута је указивала Рашко-призренска епархија СПЦ на чијем челу је био тада Епископ Артемије. Разуме се, радикално расположени Албанци такве речи могли су да приме искључиво као позив на деловање, и између осталог велико је питање није ли и тај ватиканско-националистички коктел могао да подгреје осећања гомиле 2004. године, када су у току антисрпских погрома биле уништене десетине православних објеката.
Некоме ће се учинити као занимљива подударност и чињеница да је Апостолска администратура у Призрену била обновљена одмах после бомбардовања и косовског рата, тачније 2000. године, она се подчињава директно Ватикану и одавно никаквих веза са католичким руководством у Београду нема. Ипак говорити о великом утицају Ватикана било би претерано, као што је претеривање највећа католичка катедрала на Балкану која се налази на Косову са 2 милиона становника и свега 65 хиљада католика. Значи, признање Косова би имало пре политички значај. Ватикан се професионално бави великом политиком, али увек при томе даје знаке који се могу тумачити различито, каже социолог религије, главни уредник портала Религија и медији Александар Шчипков.
Дошао је у Ватикан Арсениј Јацењук: низ земаља хоће да украјинску власт признају легитимном. И с њим разговарају као са представником украјинске државе. С друге стране, папа поклања Јацењуку оловку. И мада је при томе он рекао правилне речи о неопходности потписивања мира, такав поклон обично дају детету, тачније тиме се демонстрира поглед одозго надоле. Многе земље би хтеле да виде како Ватикан признаје Косово, али Ватикан избегава одговор и води двоструку игру: на високом нивоу о признању се не говори, а на лицу места се не искључују могућности. Очигледно је да Света столица има на Косову одређене интересе, и она може да призна самосталност покрајине као одговор на извршење одређених услова. Каквих? Остаје смао да се фантазира…
У ствари, каквих? На форумима Хрватске, где је католицизам доминантна религија, истичу: масовна изградња нових цркава, плаћање свештеника из државне касе, укљученост у политички живот са свим привилегијама које из тога произлазе.
Колумниста Фонда стратешке културе Ранко Гојковић ипак види и друге разлоге зашто Ватикан одуговлачи са признањем.
Питање зашто Ватикан још увек не признаје Косово је више стратешко. Њима просто у овом тренутку не одговара признавање независности јер тиме ће угрозити положај својих агената утицаја, којих нажалост има и у самој СПЦ. У политичком смислу то признање Косова од стране Ватикана ће свакако много значити, али у неком духовном или моралном смислу. Ватикан је на самом Западу изгубио углед и утицај, он се данас малтене третира као једна јака политичка сила, о чему говоре и његове изузетно развијене везе са банкарским и пословним светом.
2008. године апостолски администратор Призрена епископ Доде Ђерђи говорио је да Католичка црква, без обзира на малобројност њених следбеника, жели да постане на Косову „жариште мира“. Мислимо да је то могуће уколико Ватикан не буде хтео да преписује историју покрајине и ако буде сачувао политичку неутралност. У противном, заједнички дом о којем сања епископ Ђерђи неће бити изграђен.
